ZA LJUBAV
Juče sam bila u Lidlu, počela sam da delim vreme na pre i posle postojanja nekih velikih trgovinskih centara.
Slika sam i prilika konzumentskog društva. „Onda kada se otvorio Merkator, sećate se kada se otvorila prva Zara…“ Užas, sama sebe uštinem da se saberem. Moš’ misliti, kao da nismo postojali pre toga, a jesmo i bilo nam je bolje! Više sam se radovala 501 leviskama iz Trsta negoli i jednoj jedinoj stvari kupljenoj online u Zari. Ma neću bre da lažem, više nego i kupljenom Balenciaga sakou na last sale/u na MyTheresa.com. Jednostavno, sjebani smo! Jedan klik i jedan sekund lažne sreće, to je to.
Imam pedeset crnih sakoa, brendiranih, nebrendiranih, crni su brate, ništa ih posebno ne razlikuje, možda struktura! Možda je i onaj vintage Chanel stvarno nešto posebno… Bio. Više jednostavno nije, sada je samo štof na ofingeru sa velikom etiketom zbog koje drži cenu. Ništa se bolje ne osećam ni vrednije u njemu, ako sam premorena, tužna ili emotivno potrošena. Jeste, trebalo mi je previše godina i još toliko novca da uklavirim da je sreća tamo negde… Ni kod gurua, ni kod terapeuta (za koje i dalje tvrdim da su najjači saveznici) ni kod mame pod suknjom, već tamo negde u nama. U prvoj jutarnjoj kafi uz dobar blog ili muziku, u onom cveću koje ste sami zasadili, a evo ga cveta i lepo je, da i u deci i knjigama i putovanjima sa dragim ljudima, u vinu ili večeri sa najboljim prijateljicama… U svemu šta mi sami odlučimo.
Danas kada su nam knjige dostupne, nemamo vremena da ih čitamo, kada su nam sve tačke ovog sveta blizu, nemamo novca da ih posetimo, kada nam je na izvolte svaki sadržaj uz koji „ćemo lakše postati srećni“ biramo da se kljukamo antidepresivima. Tačnije sve nam je dostupno, ali su nam duše postale nedostupne.
Zašto?
Zašto je mojim roditeljima toliko bilo „lako“ da me strpaju u Fiću, da da onog starog majušnog i na parktreger stave šator i dva kofera, odvrnu neku šlager muziku i nekako časkom me eto u Fažani. U kampu smo… Spavalo se pod šatorom, hobotnica se pekla na nekom improvizovanom roštilju, kupali su nas kada je bilo vode… Bili smo srećni! I mi i oni. Pisali smo razglednice bakama i dekama, spavali na spojenim plastičnim stolicama po rivijeri, zaljubljivali smo se po prvi put. Ako su vam poznate scene iz filma „Nije lako s muškarcima“ onda imate tačnu sliku kako sam letovala celo moje odrastanje. Danas, kada smo na sat vremena avionom od istog tog Splita, nama treba sitan pesak, a jebi ga tamo ga nema, pun pansion, ali u dobrom hotelu, debeli peškiri, jer ko će pakovati svoje… Počeli smo da se precenjujemo. A, uostalom kako bi sve to izgledalo na Instagramu? Klinci su počeli da nose Apple/ove maske za virtualnu stvarnost?
Naravno ova nije dovoljno dobra, a treba mnogo duše da bi se napravila lepom? A, mi smo im je oduzeli. Učimo ih da je sve na klik, da moraju biti najbolji, najbrži, najzgodniji, da je sve ispod maksimuma minimum? Ko postavlja granice, ko odlučuje da je prosek loš i da se empatija ne računa??? Ko ih uči da je uspeh sedmocifrena brojka na računu? Ko, ako ne mi? Tačnije, koja budala je nas to ubedila?
Mirjana Bobić Mojsilović je u jednom od njenih sjajnih intervjua, objasnila pogrešno percipirano zadovoljstvo.
„Džaba ti sve… jer koliko god da imaš para, ne možeš da budeš u isto vreme i u Švajcarskoj i u Italiji. To što si ti stoput bogatiji od mene, super, al tebi godina ne može da traje 720 dana. Traje ti isto kao i meni. Ne može niko da bude u isto vreme u tri sobe… Ne možeš da jedeš kilo bifteka dnevno, ne možeš, ni jastoga… Prema tome, za srećan život je, u stvari, vrlo malo potrebno…“
Znam da neću nikoga ni prevaspitati, ni trgnuti, kao i uvek samo sam želela da se vratim na ljubav. Nje nam fali, nju smo zapostavili, ona je izgubljena i kao da su male šanse da se vrati. Ni jedan digitron na ovom svetu ne može da izračuna njenu jačinu i moć, zato su je sistematski i uklonili.
Pretvorili smo se u jedno veliko ništa.
U krpu, sat i auto, najnoviji model telefona ili smart sata, zaboravili smo da i na tom satu od 60 000 eura i na onom od 6 vreme neumitno teče. Zaboravili smo da se na onaj svet nosi samo čista duša i ljubav koju smo ostavili u nasleđe nekome. Neće nas se niko sećati po cipelama, po slikama hotela ili kubikaži automobila. Ni jedno moje dete neće reći kako ih je mama vodila na Ibizu u vilu, ali će se zauvek sećati svih mangupskih fora koje sam ih naučila.
Večeri kada smo zajedno plakali za bivšim devojkama ili prvih pijanstava i mokrih krpa na čelima tih malih naivnih blesana koji su mislili da u Skadarliji stvarno služe domaću rakiju. Čak i moje bivše ljubavi, da, i oni će se sećati koliko sam ih snažno volela i neke naučila da pronađu u sebi ljubav. Boljim sam ih predala sledećim ženama i nije mi žao. Volela bih da je ljubav zaraza, ona zbog koje nećemo nositi maske, za koju je jedini lek vino i kafana, ona koja nema eksel tabelu. Kažu: „Prazan stomak, ljubav kroz prozor.“ Na sreću ili žalost, tvrdim da nije tako! Kada smo imali najmanje, voleli smo se najviše!
„Seks je zabava za sirotinju“, reče ko?
Poslovni čovek koji isrcpljen od sastanaka, klijenata, dugovanja i poslovanja nema snage ni olovku da podigne, a ne mišić koji se diže pre svega iz glave… Uvek sam govorila da je prepotentan i impotentan ista dijagnoza.
Kako sam od Lidla stigla ovde?
Lako, tamo je trenutno sve u srcima! Bliži se Dan Zaljubljenih, najkonzumerskiji od svih praznika na svetu, zar ne? Samci ga prokljinu, zaljubljeni slave, pravoslavci kroz zube sikću o svetom Trifunu, a ja? Ja sam kupila pizzu u obliku srca, gumene bombone, malu tortu i lizalicu. Ja bih uvela Dan Zaljubljenih jedan dan nedeljno, na ulice i markete, u avione i vozove, na televizije i radio stanice! Stavila bih u sve kancelarije slike srca i leptirića, na sve šolje i čaše za kafu…
Ljubav za mame, tate, bake, deke, našu decu i kućne ljubimce, pa i za one sa kojima uživamo u seksu. Za kume, sestre, braću prijatelje. Taj jedan dan u nedelji bi se slavila ljubav! Ne u skupim restoranima, po skupim hotelima, već kod kuće! Uz dobre filmove muziku i klopu. Pa ga vi zovite Dan Zaljubljenih, Dan Ljubavi ili jednostavno Ljubindan! Sam pogled na sva ta srca budi sreću. Čovek može biti sam, ali ne sme biti usamljen, može biti siromašan, ali ne i bedan, može biti tužan, ali ne i otužan… Do nas je.
Sve se menja, pa i mi, zašto se onda ne bi menjali na bolje… Poklonite ljubav bez da čekate da se vrati, jer zaista NAŠE JE SAMO ONO ŠTA POKLONIMO DRUGIMA, a ja biram da to bude LJUBAV.
Vaša,
Foto: Instagram @lavishenka @magverse @everthineevermineeverours_
