Zadušnice. Koliko tužan dan, tog dana se sećamo naših najmilijih koji više nisu sa nama. To ujedno znači da ću posetiti našu porodičnu kuću, kuću mojih bake i deke. Te retke posete, me ne rastužuju, naprotiv, vrate me u neko uvek suncem obasjano vreme, kao i većina dece moje generacije, leto sam provodila baš u toj kući. Smeštena je ispod zelene šume koja se zvala zabran, u daljini su se uvek čuli samo cvrčci i žabe.
Domaćica
Ono šta me nije naučila baka, kasnije me je naučio život, na mnogo grublji način. Da, meni je njen život delovao surovo, čak i iz perspektive deteta od 11 godina! Sećam se tačnog rasporeda obaveza, ustajanja u pet ujutru, dekinog odlaska u štalu i svinjac, bakine obaveze prema bašti i voćnjaku, kuvanju u kom joj nije bilo ravne domaćice, potom zajedničkog odlaska u rad na polju. Nije imala vremena da misli o tonu farbe za kosu, najnovijim preparatima protiv bora ili dostignućima estetske medicine.
Inače bila je voljena i poštovana, izuzetno lepa, svetlih očiju i duge duge kose, visoka i vitka, sa uvek blagim osmehom koji je govorio sve razumem. Nikada se nisam bavila time kako sve postiže, nasmejana, zdrava, bez kuknjave ili onog našeg ceo dan stala nisam.
Žabe
Danas kada treba roditi, a ostati zgodna, treba biti prirodna, ali nemati bore, treba imati karijeru, ali ne zapostaviti decu, treba držati tonus dupeta, ali i ispeći pile sa krompirom, biti smerna supruga, ali i ljubavnica svom čoveku, treba, treba, treba…
Onaj bunar mi se ne čini više ni malo surovo, one žabe i cvrčci mi fale, onaj domaći hleb umešen sa dve ruke i malo vode u pet ujutru mi deluje najmirisnije. Ja danas znam, mi se nismo izborile, mi smo same sebe skuvale kao žabe. Znate onu priču o naučnom eksperimentu iz 18. veka, kada su žabu spustili u hladnu vodu i samo lagano dogrevali do kuvanja, žaba nije ni znala šta joj se dogodilo, da su je ubacili u vrelu vodu odmah, ona bi iskočila. E, to smo mi! Žabe!
Godinama i polako smo sebi u potrebi za polako, al daleko uspele da refinasiramo kredite iz prošlosti, sa ogromnom kamatom! Smatrale smo da smo bolje, da moramo i možemo bolje, ustale smo protiv svih, a na kraju i protiv sebe. Omalovažavale smo reč domaćica, uživale u prvim doktorskim i advokatskim titulama, arhitektonskim delima, ali nam niko nije rekao da je to Pirova pobeda. Da, sve je stvar izbora, ali naglasila sam, polako.
Začarani krug
Vreme je na kraju postalo naš neprijatelj, ako biramo jedno, trpi nešto drugo, sve vreme posmatramo taj pesak kako promiče kroz usko grlo od stakla, nezaustavljivo!
Ustajanje, doručak, škola, sastanak, drugi sastanak, frizer, kuća, ručak za sutra, veš, večera, muž, pas, serum,krema,okoloočna krema, krema za vrat, krema za ruke, krevet, u krug. Naravno, desi se i to da postanemo samohrane majke, pa su sve obaveze samo i jedino naše, ali to je već neka druga priča. I da, očekujem gnev feministkinja, na ovo moje pisanije, ali navikla sam, kada je nešto toliko tačno da ne može da se zažmuri, ogoljenje je bolno!
Prosvetljenje
Neki dan pre, možda tome ima i mesec dana, doživela sam nešto što ću plastično nazvati prosvetljenje.
Nisam zakazala botoks iako mi je vreme, nisam opeglala veš ni skuvala ručak, poručila sam deci nezdrav obrok preko dostave, za večeru su dobili pahuljice, gledala sam serije celo popodne i otišla sam u krevet da nisam prošla pored ormarića za serumima i kremama.
Uvela sam sebi pauze, dane kada musavo ogledalo gleda u mene, kada zamolim drugu mamu da Aniku vrati sa engleskog, dane kada NE MORAM! I eto, to je moja POBEDA. Ne trkam se više sa vremenom, odlučila sam da za to nemam VREMENA. Davati svoj maksimum nije uvek rešenje, ponekada samo treba izračunati maksimum vašeg minimuma i disati duboko.
I pre svega ne ulazite olako u hladnu vodu!
