Journal kolumna: Zečja šapa
Journal kolumna: Zečja šapa

Journal kolumna: Zečja šapa

Troma sam, znate onaj osećaj moranja življenja… Imam obavezu da budem jaka, nemam prostora za milovanje unutrašnjeg deteta, a još manje za nežno prema sebi, čak ni za pravdanjem za sopstveni mrak. Nisam ok i to je ok. „Zašto“ više nije samo reč, ono je postalo vapaj, pitanje, rečenica koja obuzima sve nas. Frustrirajuće je kada su vam pitanja bez odgovora, kada nemate kome da zviznete šamar, do samom sebi, onaj jedan da bridi i dlan i obraz, osvešćujuće onesvešćujući.

Kažnjeni smo stajanjem u ćošku, a trebalo bi i da kleknemo na kukuruz. Eto toliko smo bili loši đaci. Dok smo žmureći bežali od mraka, dogodilo se da kada smo širom otvorili oči, videli smo samo naš najveći strah. Efekat nojeve glave u pesku, kao i obično zamislite nije dao rezultate… Moranje življenja…
Ko što rekoh troma sam, ali idem, ulazim polako, biram svoje mesto. Da, da, biram, jer mesta nisu numerisana. Sedam u meki pliš. Pozorišta daju specifičnu vrstu mira. Žamor utihne, neko se možda nakašlje, neko šušne programom u ruci, ali tih desetak sekundi do podizanja zavese je MIR.

Pripadanje

Na sceni su jedna majka, jedan otac, petoro dece, jedan verenik, komšinica… Kolin Sero je 1985. godine napisala ovaj tekst, ali evo na današnji dan vam tvrdim, rekla bih da je napisan koliko juče! Tada kada je pisan reklo bi se da je bio vizionarski. Da li je spisateljica predosetila velike ekonomske krize i ratove? Očigledno jeste. Jedna siromašna porodica, koja uz stalne svađe u svom minijaturnom stanu u Parizu preživljava, trebalo bi da bude osnova za tešku socijalnu dramu. Međutim, ne!
Ja nisam pozorišni kritičar, a nisam ni želela da vam prepričavam tamo neku predstavu, ali samo malo sačekajte i biću vam jasnija…

Dakle ta jedna majka, jer znamo da može biti samo jedna, naizgled svu svoju potpuno disfinkcionalnu, sluđenu i krajnje simpatičnu decu bezgranično voli. Toliko da njihove komično predstavljene mane, svi jednostavno zavolimo. Njena snaga da sve održi na okupu, uz povišen ton, pretnje i jasno neodobravanje njihovih postupaka tera suze na oči, smeh iz solarnog pleksusa i onaj najnekulturniji aplauz u sred trajanja predstave! Taj jelte, takođe, jedan jedini otac koji je kralj inferiornosti, daje jedino šta ima, a to je nerazumna količina ljubavi, koja takođe jednu sveopšte tešku bezizlaznu situaciju pretvara u suncem okupan dan. I da, sada ću reći. Deca su im toliko nesavršeno savršena, baš kao i moja, kao i vaša, ma kao i sva deca ovog sveta. Dok jedno zvanično komunicira sa vanzemaljcima, drugo je već odavno prodavac oružja, treće je u pokretu otpora. Ostatak se razvodi, raskida veridbe.

Jednostavno, žive život! U tih deset kvadrata emocija, u tom parčetu neke tuđe realnosti, jedino šta osećam ja iz plišane fotelje je PRIPADANJE. Oni svi pripadaju jedni drugima, baš tako savršeno nesavršeni, tako siromašno bogati, da bih tu majku na dva metra od mene gađala buketima božura i zagrlila uz veliko hvala.

Zečja šapa

Ova bajka za odrasle ne sadrži ni cipelicu, ni princa, ni otrovnu jabuku. Ovde imamo prazan lonac, poluprazan frižider, izanđale dušeke i ljubav do suza, ovde imamo jedno veliko uputstvo za upotrebu naše dece! I ako je tačna floskula da se u životu ništa ne dešava slučajno, onda je sada koristim!
Bila sam troma, trebao mi je neki znak, neko svetlo i odgovor na pitanje KAKO DALJE? I dobila sam ga, predstava „ZEKO ZEKO“ i klinci koji su je odigrali su me gurnuli napred. I hvala za lekciju, hvala za svetlost, za priliku da aplaudiramo dok se suze slivaju od smeha! Neko pod jastukom drži ikonicu, neko u džepu kaputa zečju šapicu, neko ispresovanu detelinu sa četiri lista. Neka, verujte, nešto postoji, nešto će se uvek lepo desiti, da čak i ona duga posle kiše je znak… I slobodno podviknite na vašu decu, ali sa puno ljubavi, kao u predstavi!

Idite u pozorište, smejte se i plačite, slobodno se posvađajte, pomirite se, lupite glupost, pa se izvinite. Samo slušajte, čujte onog preko puta vas, a onda glasno odgovorite. Ne ćutite, ne stidite se. Pre svega ne žmurite, jer ako predugo žmurite i kada napokon otvorite oči, videćete samo mrak.

Foto: Irina Tatić / Lokacija: Zvedara Teatar

Akademija umetnosti u Beogradu, klasa Prof. Predrag Stojmenović

Učitati još
Zatvori