ŽENA
Bila sam jako mala, nisam sigurna da li sam imala pet godina ili manje, ali se sećam…
Sećam se tapeta na zidu, tepiha neke ćilimske forme i resica na tom tepihu. Sećam se da je mama podigla slušalicu crnog telefona sa brojčanikom, spustila je tiho sa strane, kažiprst spustila nežno preko mojih usana i rekla: Tata mora da odmori.
Ustajali su u šest ujutru i zajedno odlazili na posao. Ona je kuvala, spremala i vodila brigu o svim mogućim i nemogućim stvarima. Od toga da tri obroka budu na stolu, da kuća bude čistija od apoteke. Verujte, štirkala je resice na tom orijentalnom tepihu, a potom ih začešljavala da se ne pomeraju. Uvek je imala predivnu haljinu, urednu frizuru i kretala se kao Jackie O – damski, u oblaku Charlie parfema. Karmin uvek Samanta br. 17. Ali, ipak tata je morao da odmori, ona ne. Tata je kupovao cveće, organizovao male terevenke u našem skromnom stanu. Dovlačio nam gomile igračaka i slatkiša sa putovanja. Ipak, uvek mi je delovalo da ona više daje – sebe.
Ne mnogo godina kasnije, rodio se moj voljeni brat.
Taj smotuljak je ušao u moj život kao najželjenija igračka na svetu. Napokon, nisam više bila sama. Moj otac je oduvek, a i dan danas, obožavao decu. Podjednako, bez preferenci kog su pola ili karaktera. Mislim da emotivna veza između očeva i ćerki prevazilazi čak i onu između majki i sinova. Naravno, pošto su ovo moja pisanija, pričam u svoje ime i iz moje duše.
Ljubavi od roditelja mi nikada nije manjkalo – mažena sam i pažena. Brat nikada nije stavljan na pijadestal, jer je muško. Kod nas u kući punoj jednakosti to bi bilo i nemoguće. Dakle, nije bilo borbe za pažnju, nije bilo stavljanja na drugo mesto mene kao, one koja će biti tuđa večera.
Naprotiv, moj vatreni temperament su zajednički usmeravali, jer se nije dao kontrolisati. Najčešće na muške sportove, previše fizičke aktivnosti, ne bi li malo odmorili od požara mojih suludih ideja, potreba i nestašluka. Bila sam atipična za to vreme, kom kao da nisam pripadala, a takva deca su naravno uvek buntovnici sa ili bez razloga. Teško shvaćena, još ređe prihvaćena. Naravno, ni kasnije se ništa nije promenilo. Nastavila sam da budem svoja, da treskam glavom o zid, dok zid ne pukne, dok su me oni zaista samo voleli i gitovali te zidove, ne bi li jednom moja glava pukla, a ja naučila lekciju.
Lekcije…
O lekcijama bih mogla da krenem od srednje škole. U tom periodu sam biološki postala ŽENA. Crvene kapi na belom pamuku, rekle su da jesam. Ja sam još uvek navijala za Crvenu zvezdu, išla sa ujakom na utakmice i mislila da mogu da se družim samo sa dečacima. Nisam razumela devojčice koje su zaljubljene u moje nimalo privlačne drugove, a ni moje drugove koji su počeli malo drugačije da me posmatraju.
Kažu da se svi sećaju svog prvog poljupca. Ja se ne sećam ni prve lubenice ni prvog pada sa bicikle, a ni prvog poljupca. Možda jer kada sam počela da se ljubim isprobavala sam tehniku i zaboravila sam ko je bio prvi, ali se sećam Vlade jer je bio najlepši. Moja nezainteresovanost za zaljubljenost, cmakanje po parkićima i ljubavna pisma delovala je poprilično čudna, čak i mojoj mami.
Kao i svaka porodica imali smo jednu promućurnu, ćutljivu osobu. Moju baku. Verovatno zabrinuta za moju nepostojeću ženstvenost i potpuno odsustvo emocija prema suprotnom polu, mama je pitala svoju mamu, za savet. Ta ista šabačka dama je dijagnostifikovala kašnjenje u emotivnom razvoju zbog preušuškanosti u čari detinjstva. Kuku nama, kada shvati da je žena, neće nam to izaći na dobro. Predviđanja moje bake su se nažalost ostvarila. Na moju veliku muku i tugu, a njenu sreću, nije poživela da svedoči svim mojim ženskim ludostima. Ja sam ih kasnije nazvala protivduševna dela ili zlodela nad sopstvenom dušom.
Zaljubila sam se.
Naravno ne u nekog od ovih koji su opčinjeni mojom nezinteresovanošću čekali u redu da sa njima prošetam psa. Zatreskala sam se kao tetreb u jedinog koji nije znao ni da postojim. Kasnije kada sam ga osvojila i pretvorila u jedan od mojih brojnih projekata, priznao mi je da samo nije smeo da mi priđe. Kasnije kroz život, nastavila sam da se bavim samo onima koji nisu imali ni najmanju potrebu da se bave mnome.
Moja laička teorija je obrnuta od one profesionalne. Dakle, smatram i dan-danas da previše ljubavi i pažnje iz primarne porodice može doneti belaj. Nisam se borila nikada za očinsku figuru i ljubav, pa sam lepo napravila sebi projekte, gde sam pezila i prosila za istu. Zvuči grozno, znam, ali ovde smo da proćaskamo o istini, jer tvrdim da istina leči. Da, naravno ume da zaboli, ali ponekad popiti malo svog otrova ume da pomogne.
Kako bih uspela da novu žrtvu moje fiks ideje ubedim da me voli, tako bih kretala u adaptaciju objekta. Neke sam restilizovala, neke edukovala o bontonu, nekima uredila enterijere, nekima eksterijere. Većinu sam naučila socijalnim veštinama, ponekom odradila biznis planove za firme, odvela prvi put na putovanje avionom, ali sve vreme pazila da oni odmore. Pazila sam da resice na tepihu budu očešljane, da se zaista krećem kao Jackie O – ali da slušalica crnog telefona uvek bude sa strane, kada je to potrebno.
Naravno da su mi svi projekti propali. Ne samo zato što ne možete nikoga naučiti da vas voli, već što ja pored sebe nisam imala ni Kenedija ni Onazisa, već samo isključivo loše batlere i konjušare.
Roditi se sa jajnicima zaista i jeste blagoslov – objasniću kasnije zašto.
Ali, kada već dobijemo umesto jaja, jajnike i one crvene fleke jednom mesečno, bilo bi dobro da ne pokušavamo da pravimo kajganu, jer nemoguće je. Ponekad pomislim da je izraz titranje jaja pravo objašnjenje za sve naše kretenizme. Nikada niko nije rekao titraš joj jajnike.
U raznim fazama mog života sam se osećala kao čuvar šliceva. Gde, šta, sa kim je, da li misli na mene, da li ja njemu nedostajem koliko i on meni? Zašto ja njemu pišem sto poruka, a on meni odgovara kratko, jednom jasnom porukom. Odgovor je vrlo jednostavan – JER SI SPUSTILA SLUŠALICU SA STRANE. Ne jednom prilikom sam sedala u autu i prelazila hiljade kilometara da iznenadim voljenog, ni jednom se ne zapitavši: Da li je on sa istim tim autom, mogao da ih pređe da iznenadi mene? Ali, odgovor je jasan: Mogao je, ali zašto bi? Ako, sam ja jedna stabilna i sigurna konstanta, zašto bi neko bez izazova – bio izazvan?
Matematika, hemija i biologija nisu na našoj strani – a zašto smo onda mi protiv sebe?
Zašto istorijski gledano, sebe stavljamo u poziciju onih koje pate, natapaju svilene maramice suzama i očekujemo viteza koji će svojim mačem pokidati sve prepreke, popeti se u najvišu kulu i probuditi nas poljupcem? Nama samo treba kofa hladne vode da nas probudi, jer onaj vitez postoji samo u bajkama. A, te bajke su, zamislite, pisali muškarci. Obmana za obmanom. Jer, da ste u to vreme bilo kojoj ženi dali guščije pero da nešto napiše, danas bi ZNALE. Znale bi da nikada nije bilo drugačije, da smo uvek bile jači pol sa sakrivenim jajima, koja niko ne može da uzme u ruku i zavrne nam ih. Da smo rođene da budemo prve sebi, pa drugima.
Ja sam napokon naučila.
Da sve šta mogu ja, može i on – ako to želi. Ako ne želi, to je takođe sjajno znati. Projekti su, ipak shvatih, rezervisani za arhitekte, a ne za emotivnu nadogradnju. Jer, ako na neku zgradu i dodate sprat, možda vam niko neće zameriti. Ali, ako pokušavate da čoveku dodate ono šta ne nosi u sebi, srušićete objekat – jer duša ne poznaje statiku. Prestanite da se samoranjavate, živite bez straha. Jer, koliko god resica uštirkali, oprali zavesa, izglancali escajga – ako je u pogrešnoj kući, neće biti dovoljno.
Operite prozore zbog sebe, da biste bolje videli, jer na horizontu života baveći se oživljavanjem uvele bašte pune korova, promaknu nam pupoljci ruža ispred nosa. Mnogo godina kasnije, shvatila sam moju mamu. Ona nikada nije bila ni sputavana, ni očajna, još manje ugrožena. Jednostavno je imala pokraj sebe muškarca. Onog koji je sebe davao podjednako koliko i ona, koji je i dan-danas osvaja buketima cveća, iznenadnim putovanjima, dugim šetnjama Zemunskim kejom. On nije nikada bio njen projekat, već istinska ljubav bez kalkulacije. Ona je uvek bila njegova teško osvojena premija. I zato, kada vam nedostaje neko kilometrima udaljen od vas, setite se da i on ima kola.
