Zubi
Noć je, ali ne ona koja mi te uzima. Sama sam te sebi oduzela, jebi ga, znam, ja sama. I sada nema ni izvini, ni molim te, ponajmanje oprosti ili volim te. Popila sam sama svoj otrov, onaj smućkan od ljubomore, nemoći, mržnje i nesigurnosti.
I evo sada se pitam, šta bi se dogodilo da sam bila bolji igrač, da sam uradila ovo ili ono, da sam manje ćutala, više se glasno smejala, bolje sebe razumela?
I da, pitam se, koliko li nas piše isto ovakvo pismo? Neke ga pišu u glavi, na papiru svog dnevnika, na kompjuteru, svakako znam, malo će ih poslati, a treba! Treba olakšati svoju dušu, okrpiti izranjavano srce, okupati se istinom. Uvek sam govorila da sam ja, hiljadu laži i jedna istina.
Jer, kako su nas učili, istina je samo jedna, a ja moju nisam živela. Lagala sam, sebe. Lagala sam da sam snažna, važna, nepobediva, lagala sam. I sve ono šta mi je smetalo, kako dišeš, kako usisavaš špagete bolonjeze dok se sos zadržava na ivicama tvoje tri dana stare brade, kako govoriš meko č, ponekad i kako postojiš – e, baš svega toga se sada sećam sa osmehom, a nisi ni umro. Znaš kako kažu, kada čoveka nema, o njemu sve najbolje. Pa da, živog sam te sahranila, pa sada mogu valjda najboljeg da te se sećam.
Koliko nas?
I opet se pitam, koliko je nas gubitnica sada napisalo isto, makar u svojoj knjizi sećanja? Koliko nas bi na daljinskom premotale, pa obrisale, momenat lažnog ponosa, bedne nedokazane hrabrosti, onda kada smo rekle kraj. Da li bismo sada uzele salvetu i upile taj crveni sos, poljubile tog tromog disača, smejale se vicevima o Zemuncima i dozvolile ljubavi da bude ljubav? Koliko nas bi sada sve svoje bedaste ideje i lažne živote menjale za zrno istine, one jedne jedine prave, i živele je zauvek? Verovatno mnogo. I zašto je ljubav toliko komplikovana, zašto je potrebno previše laži za tu moju jednu jedinu istinu? Evo, ja vas pitam, da li zaista treba da se sunovratimo da bi saznale, da oči ne lažu, da suze oslobađaju, a ljubav nema pravila? Moguće.
Aplauz koji ego hrani
Dok sam mrzela sebe zbog tebe, varila sam laži kao loš fast food. Svaka strelica odapeta ka tebi, vratila se direktno u moje srce. „Izvini“ ovde nema cenu, koliko sam te jeftino prodala. „Razumi“ je nemoguća reč, jer kako da me razumeš ti, kada ja sebe ne umem? Zašto uporno, u svojoj nemoći, želimo da se osećamo nadmoćno? Rat bez žrtava ne postoji, a ja sam ušla u bitku koju nisam mogla da dobijem. Okićena egom, ponosom i obešću, svim silama sam krenula na tebe. I da, bilo bi lakše, da je ovo jedna površna priča ulepljena preljubom i nekom trećom osobom, opravdanje bi bilo jasno, a presuda na svom mestu. Međutim, ja sam zajahala ljubav, bez sedla, bez uzengija i ama, imala sam samo bič. Naravno – pala sam! Sve šta sam tražila, dao si – dao si mi ćutanje, nepostojanje, poštovanje ratnog sporazuma, ali ja nisam. Nastavila sam da zavrćem nož, da besno kažnjavam tebe za moje odluke, da ranjenika ranjavam, klasičan zločin bez ikakve šanse za pomilovanje. I dok sam podignute brade pomerala moje trupe preko bojnog polja, svi su mi klicali: bravo!
Aplauz nije prestajao, a moj ego je rastao i rastao, na kraju me je prerastao.
Jedan tren i – eto te
Ostala sam sama, između četiri perjana jastuka, sa mirisom lavande na noćnom ormariću, jer – ti znaš – samo to me opušta.
Snovi su postajali sve življi, tvoj smiren pogled me je ispraćao i dočekivao iz sna, tvoji prsti koje sam onomad sklanjala sa sebe su mi postajali prekopotrebni.
Što sam te više mrzela, više sam te volela.
Malo po malo sve je počelo da me podseća na tebe, mogla sam da ljubim druge, mogla sam da uz vino i kafansko društvo na tren zaboravim, mogla sam da se pravim da sam jedna od mnogo laži koje sam izgovorila.
Ali, tren i – eto te, eto te u uglu kafane kako nazdravljaš, kako se smeješ nekoj mojoj glupoj šali, ili mi pomeraš kosu iza uha, da mi ne upada u tanjir, tebe ništa nije nerviralo, ti si jednostavno voleo.
Vreme leči sve?
Vreme ne leči baš ništa, golica svojom prolaznošću, draži tom obmanom o izlečenju, ali evo ja priznajem, ne leči! Pomešali ste vreme sa zaboravom, a to je greška. Zaboraviti i preboleti nije isto. Zaboravljamo nebitnosti, osobe koje nisu htele ili umele da ostave trag u našem korteksu, ali kraljeve koje smo srušili sa trona, kraljevstva koja smo uništili, nikada ne zaboravljamo. Rekla sam, ne zovi me ni u slučaju rata, zaboravi me, ako postoji imalo obraza na tom lepom licu, neka sada zasija, pusti me! I kao pravi vojnik, poslušao si. Osudila sam te na smrt, bez traženja pravde!
Nepravda će nas uvek podsećati da je tu, kao kost koja je srasla, ali na promenu vremena zaboli, e baš tako. Kada je šteta već učinjena, vadeći kestenje iz vatre, ispekla sam prste.
Istina, pokušala sam da prihvatim da sam sama svirala kraj utakmice, da si ti kriv za sve, da se nisi dovoljno branio. Da, da, da. Laž!
Jutro me sabotira, nalazim tvoj glupi sapun dok tražim još jedan lek za glavobolju i tada znam, istina je samo jedna.
Pritiskam tvoj broj na tastaturi i kažem:
„Peru mi se zubi sa tobom.“
Foto: IMDb
