Na CHANEL reviji u Parizu, namenjenoj sezoni jesen-zima ’25 i ujedno poslednjoj koju potpisuje atelje kuće pre nego što im se pridruži famozni Matthieu Blazy, svi su pričali o jednoj… ptici? Nakon što su se slavne zvanice poređale u prvom redu, jedan golub će na opšte oduševljenje publike prodefilovati pistom u Grande Palais (i skrenuti pažnju sa kolekcije toliko nepovezane da će je čak i taktičan Vogue Anne Wintour u recenziji opisati kao exhausting).
Ne morate biti izvanredno upućeni u modne prilike da znate kako industrijom odjekuje vetar promena, te se u traljavim uslovima luksuzne potrošnje modne kuće hvataju za viralne trenutke kao slamku spasa relevantnosti. Ovaj, konkretno, nije bio planiran – iako nema zbora da bi pokojni Karl obožavao nebrušenu ironiju situacije. I CHANEL i golubovi su na svoj način simboli Pariza, a da se ovako neplanirano sretnu u jednom od najlepših zdanja grada svetlosti je publicitet kao poezija.
To je bio, jednostavno rečeno, najneočekivaniji čin pariske nonšalancije.
CHANEL, oličenje kontrolisane elegancije – i ptica koja nije marila za hijerarhiju prvog reda. Modna elita, utrenirana da održava savršeno neizražajan pogled bez obzira na to šta se dešava na pisti, našla se pred dilemom – da li da se nasmeje, ostane ravnodušna ili odmah pretvori ovaj trenutak u metaforu o demokratizaciji mode? Možda bi Karl uporedio goluba sa samom Gabrielle Chanel – autsajderkom koja je uzdrmala establišment, ne obazirući se na očekivanja aristokratije? Ili bi ga jednostavno oterao jednim zamahom rukavice bez prstiju.
Naročito ako se osvrnemo na jedan aspekat Lagerfeldovog stvaralaštva koji niko nikad neće uspeti da nadmaši: osećaj za postavku scene svake CHANEL revije. Za njega, maestralna prezentacija nikada nije bila samo u odeći koju ćete videti – već o onome što ćete osetiti ako ste dovoljno srećni ili važni da dobijete rukom ispisanu pozivnicu.
U dokumentarnoj seriji od četiri epizode Karl Lagerfeld: Razotkrivanje koju je snimio francuski Canal+, gde njegovi najbliži i najdraži govore bez ustezanja o tome kako je bilo živeti i raditi sa njim, Cara Delevingne će se prisetiti onog ikoničnog trenutka na kraju revije iz 2014. kada je u CHANEL supermarketu na pisti izbio haos, dok su ona i Rihanna pokušali da ukradu proizvode za domaćinstvo lucidno nazvane CoCo Chanel Coco Pops i Confiture de Gabrielle.
Njegov neizrečen životni manifest – brendirajte bilo šta sa CHANEL pečatom i ljudi će to želeti – odigrao se u umetnost imitira život metežu, gde su se blazirani modni urednici upustili u gužvu među kulisama rafova, doslovno se boreći za otirač sa rečima Mademoiselle Prive.
Nakon toga scenografija više nikad nije bila samo pozadina – ona je postala narativni alat.
Čak i brendovi koji zagovaraju minimalizam, poput The Row, razumeju moć prostora. Njihove tihe, muzejske scenografije pojačavaju osećaj intimnosti, dokazujući da sjajan set ne mora biti glasan – samo mora biti pravi. Diorova revija u raskošnom vrtu budi snove o romantici zbog kojih ljudi pljunu pet soma na Book tote. Balenciagina apokaliptična blatnjava pista suočava nas s nečim sirovim što je već u nama. Kad Rick Owens odluči da stejdžuje reviju u sopstvenoj kući, to više nije njegovo prepoznatljivo poigravanje sa estetikom na ivici žileta, već i lična izjava o privatnosti i pripadanju.
Ove sezone, Alessandro Michele će za Valentino prikazati visoku modu u atmosferi toaleta.
To će se pokazati kao jedan od najprovokativnijih ambijenata sezone – posebno za kuću tako klasičnu kao što je Valentino. Da, preokrenuo je tradicionalne predstave o luksuzu. Ali, još važnije, u trenutku kada toaleti ostaju kulturna i politička tačka sukoba u raspravama o rodnom identitetu, pristupačnosti i samoprezentaciji, postavka revije – koju je dizajner opisao kao ponosno političku – delovala je i kao promišljen izazov.
Scenografija je bila besprekorno rekreirana, do najsitnijih detalja poput pločica, dozatora sapuna, ogledala i beskrajnih redova kabina, sve okupano uznemirujućim, gotovo sumnjivim crvenim svetlom. Delimično inspirisan Davidom Lynchom, ovaj prostor postavio je ton za smelu novu viziju Alessandra Michelea. Sa pozadinom u kostimografiji, Michele u svoje kolekcije unosi inspiracije iz teatra i filma, oblikujući narative jednako vešto kao i same komade. Transformišući pistu u linčijanski san – a crveno osvetljeni lavirint nalik svlačionici ili fotogeničnom toaletu šik noćnog kluba – nonšalantno nas je pozvao da se zapitamo: šta je uopšte više privatnost u digitalno doba?
Modeli, izlazeći iz kabina ili nehajno uglađujući svoj odraz u ogledalu, oličavali su Micheleovo istraživanje meta-teatra intimnosti.
Bila je to refleksija o performativnoj prirodi naših privatnih trenutaka. Jer, ko od nas nije iskusio onu kratku, ali iskrenu konekciju u toaletu – trenutak spontanog, neočekivanog zajedništva usred haosa nekog događaja?
To je prostor gde je veo između naših pažljivo oblikovanih persona i naše istinske prirode najtanji, pozivajući nas da se zapitamo – bukvalno i metaforično – o ulogama koje igramo. A u tom odrazu, možda ćemo shvatiti da su najfascinantnije pojave upravo one koje najmanje očekujemo.
Baš kao onaj golub sa početka priče – nefiltrirano, neočekivano i neviđeno. Možda bi CHANEL trebalo da iskoristi momenat i lansira novu kampanju: Le Pigeon Parisien, omaž uljezima koji hodaju (ili lete) među nama.
Foto: Profimedia / Instagram (@chanelofficial / @maisonvalentino / @therow)
