Nekada – i to ne tako davno – moda je bila diktatura.
Niste nosili ono što volite, nosili ste ono što vam je neko rekli da nosite. Neko, naravno, bili su urednici modnih biblija, gatekeeperi sa paž-frizurama oštrijim od svojih komentara. Onda je došla revolucija: blogovi, street style, Instagram ekipa koja se nikad ne umara od presvlačenja, TikTok sa oreolom od ring lajta, Substack gurui sa odgovorima na pitanja koja niko nije postavio. Moda više nije kapala sa pariskih pisti do predgrađa onako kako bi to opisali u Đavo nosi Pradu – postala je horizontalna, viralna, haotična, demokratska. Navodno.
Ali kao i mnoge vajne revolucije, i san o modnoj demokratiji počinje da liči na ono protiv čega se borio – samo u novoj ambalaži (organskoj, rodno neutralnoj i algoritamski optimizovanoj, naravno). Obećana nam je nova era u kojoj svako može da nosi šta god poželi. Hiljadu stilskih plemena će procvetati. Individualnost će vladati. A šta zapravo vidimo kad skrolujemo? Digitalni bataljon u predimenzioniranim blejzerima, istim farmerkama visokog struka i Saint Laurent mokasinama koje mile ulicama od Kopenhagena do Karaburme. Ironija? Svi se razlikuju na potpuno isti način.
Šarm mode najčešće dolazi iz njenih paradoksa.
Može li luksuz biti pristupačan? Može li održivost postojati ako nastavimo da proizvodimo? Zašto biramo dugotrajne komade, a kupujemo sve više i više? Isto važi i za ideju demokratske mode: ako je njena suština ekskluzivnost, kako onda može biti inkluzivna i dostupna?
Često se smatra da je dostupnost povezana sa cenom.
Lepota košta, ali svi želimo bar malo lepote u svom životu. Ovo pitanje svakako nije novo, što dokazuje i odlomak iz intervjua Maurizija Costanza sa Giannijem Versaceom iz januara 1980. godine, koji se lako može pronaći na netu. Koliko košta da neko nosi vašu večernju haljinu?, pita novinar. Od 200 do 400 hiljada lira, i mislim da je to razumna cena, odgovara Versace. Podsećanja radi, prosečna plata u Italiji te godine bila je 350 hiljada lira (prema podacima Banke Italije), što znači da je opasno korsetirana toaleta koštalo koliko i cela plata. Costanco uzvraća: Ali kako možete reći da je to razumno? Dizajnerov odgovor je kratak: Dizajnerska haljina treba da košta koliko i slika. A onda, kao što se slike kopiraju, tako se kopiraju i haljine. Naša kreacija, kopirana i prodata u robnoj kući, košta 30 – 40 hiljada lira i svako može da je kupi.
U tim godinama, put ka pristupačnijoj i demokratskijoj modi vodio je upravo kroz reprodukciju, koja je mogla da dođe iz robne kuće ili od krojačice kojoj verujete. Dok je s jedne strane moda u nastajanju koju su oblikovali dizajneri bila nedostupna, postojala je namera da se pristup omogući na drugi način. U odnosu na tadašnje cene i plate, danas možemo da potrošimo znatno manje na odeću. Ali, da li se demokratizacija mode svodi samo na dostupnost? I da li se dostupnost određuje isključivo cenom?
I hajde da pričamo o algoritmu.
U teoriji, on izjednačava šanse. U praksi, nagrađuje najglasnije, najbrže i najkliktabilnije. Onaj tihi genije u savršeno skrojenom kaputu koji vas natera da zastanete i osetite nešto? Zatrpan ispod mora Shein haulova i girl dinner outfita. Algoritam ne mari za dubinu. On želi sadržaj koji može da se ponovi u 60 sekundi – uz promo kod. Brendovi su, naravno, to brzo provalili. Shvatili su kako da imitiraju demokratiju bez da zaista prepuste kontrolu.
Capsule kolekcije u saradnji sa influenserima, AI moodboardi prerušeni u personalizaciju, marketinške kampanje sa taman toliko različitosti da ne budu kenselovani. To nije moda za ljude. To je moda po nalogu odbora, dizajnirana od strane PR-a, rafinirana podacima i odobrena od strane akcionara. Da li ste primetili kako high-low kolaboracije, taj poslednji talas monokulture u modi, polako gube na značaju široj publici, koja danas često bira second hand kao pristupačan oblik izražavanja, kreativnosti i zabave?
Ipak, postoje niše prave pobune. Imena poput Simone Rocha ili Martine Rose i dalje šapuću umesto da viču i njihova odeća govori više nego bilo koji viralni high-street outfit (čak i kada to obuče Kendrick na Super bowlu). Mladi talenti, bilo sa Central Saint Martinsa ili neznani junaci zaposleni u in-house timovima masovnih brendova koji proguraju neku briljantnu ideju među redovima poliestera, redefinišu šta uopšte znači lepota – čine modu nežnom, intimnom, pomalo slomljenom. Oni nas podsećaju da stil nije samo izražavanje. Stil je prepoznavanje. Odeća koju biramo kad nas niko ne gleda, bez filtera.
U godinama kada su Versace i Costanco vodili svoj dijalog, vintage je bio izbor kontra-kultura i onih koji imaju manje.
U vrtoglavoj žudnji za novim koja je obeležila osamdesete, polovna odeća (čak i ako je bila luksuzna) delovala je čudno, staro, pa čak i prljavo. Godinama unazad, sve do danas, pre-loved moda (moda iz druge ruke) fascinira kolekcionare, uverava stiliste, umiruje ekološke aktiviste i zadovoljava one koji žele da potroše malo.
Vintidž je lako praktikovati, ali uz to dodaje dozu održivosti i kulture. Osim toga, aplikacije su uvele još jedan ključan demokratski element – pravo/obavezu da se prima i šalje. Ono što kupiš možeš ponovo prodati, a cirkularnost je takva da se odeća ne samo reciklira, već i ponovo lansira. Demokratski garderoberi postaju oblik kreativnog izražavanja, gde svaki korisnik postaje autor živog ormara koji se neprestano prazni i puni.
Gde nas to ostavlja?
Možda prava demokratija u modi nije u obilju izbora ili beskonačnom skrolovanju, već u pravu da vam je stalo. Da se oblačite s namerom. Da odbacite diktat trend ciklusa i izgledate kao osoba, a ne kao ekstenzija brenda. Jer na kraju dana, demokratija nije u tome da svi izgledamo drugačije. Već u tome da svako ima slobodu da bude ono što jeste – čak i ako to znači da dođe na ručak u mantilu starom deset godina, s ispoliranim cipelama i bez želje da to okači na mreže. A to je, u današnjoj modnoj stvarnosti, možda i najradikalnija stvar koju možete da uradite.
Foto: Instagram (@clairerose / @carodaur / @xeniaadonts) / Profimedia
