Nikada pre nismo živeli u vremenu kada je podjednako chic Cavalli iz 2004. i Loro Piana iz 2024. godine. Da li će u 2025. godini pobediti revival ili reducirani dizajn?
Godine 2003. retko koji trenutak u pop kulturi (a bilo ih je jer je to godina famoznog poljupca Madonne i Britney na VMAs, kao i izlaska nezaboravnog Love Actually između ostalog) bio je u toj meri seizmički kao kolaboracija kuće Louis Vuitton sa Takashijem Murakamijem. Prvi put predstavljene na pisti za SS03, torbe i tašne s monogramom u duginim bojama i motivima trešnjinog cveta japanskog umetnika ostale su zapamćene kao it torbe te ere. Paris Hilton posedovala je nekoliko njih, dok je ružičasta torbica sa mašnom i motivom cveta stalno bila na ruci kraljice nadobudnih tinejdžerki, Regine George, u filmu Mean Girls.
Ova saradnja, koja je prekinuta ubrzo nakon odlaska tadašnjeg kreativnog direktora Marc Jacobsa iz kuće 2013. godine, bila je jedna od najdugovečnijih i najuspešnijih za brend, navodno zaradivši više od trista miliona dolara samo u prvoj godini. Takođe je učvrstila status LV kao modnog giganta (a ne samo proizvođača luksuznog prtljaga). To je katapultiralo njihove aksesoare u kolektivnu svest mlađe generacije i uvelo saradnju s umetnicima kao ključni marketinški alat. Iako su Salvador Dalí i Jean Cocteau uneli svoj nadrealistički pečat u dizajne Else Schiaparelli još tridesetih godina, projekat s Murakamijem predstavljao je prvo monumentalno spajanje umetnosti i trgovine, kako je Jacobs izjavio 2008. godine. Ovaj projekat je otvorio put za buduće saradnje s umetnicima, poput Richarda Princea i Yayoi Kusame.
Sada, više od 20 godina kasnije, Louis Vuitton lansira kolekciju re-izdanja koja ponovo oživljava Murakamijev dizajn.
Tada nisam imao pojma šta Louis Vuitton zaista predstavlja i nisam razumeo uticaj promene klasične boje proizvoda u čisto belu, rekao je Murakami. On je zamenio smeđu LV insigniju svojom prepoznatljivom superflat estetikom u paleti od 33 živopisne nijanse. Od jarke roze do Kelly zelene. Globalna euforija, koja je dovela do lista čekanja od nekoliko hiljada ljudi i inspirisala dodatne kolekcije s antropomorfnim nasmejanim trešnjama (2005) i kamuflažom (2008), takođe je lansirala Murakamija na međunarodnu scenu. Naša saradnja počela je jer me Marc Jacobs primetio i tajming je za mene bio savršen, kaže Murakami. Na kraju krajeva, osećam da sam imao sreće.
Podeljena u tri poglavlja, prva faza, koja se lansira ovog meseca, uključuje Murakamijev monogram u jarkim bojama i floralne motive na popularnim stilovima. To uključuje cross-body torbu Dauphine Nicolasa Ghesquièrea, elegantnu torbu Alma s ručkom i OnTheGo tote, kao i na aksesoare poput novčanika, kaiševa, svilenih marama i naočara za sunce. Murakamijev motiv Pande takođe se vraća, pojavljujući se na putnim torbama, uključujući duffel torbu Keepall 45 i mini kvadratni trunk. Pri čemu nova tehnologija štampe omogućava da lik izgleda vibrantnije i preciznije nego ikada.
Ponovno izdanje poklapa se s aktuelnom nostalgijom za Y2K erom.
Istovremeno, jednom artefaktu tihog luksuza kao da nije potreban ikakav boost.
Razlike između ova dva pristupa oslikavaju šire kulturne i ekonomske promene.
Murakamijeve Louis Vuitton torbe pojavile su se u doba ekonomske optimističnosti i slavljenja individualnosti. To je bilo vreme kada je status cvetao kroz visibilty, a ništa nije glasnije govorilo status od monograma u duginim bojama. Luksuz je tada bio u tome da budete viđeni, a njegov uspeh bio je vezan za sposobnost da osvoji maštu mlađe, trendovski orijentisane publike. S druge strane, The Row je došao u prvi plan u eri obeleženoj ekonomskom nesigurnošću i promenom vrednosti. Današnji potrošači suočavaju se s inflacijom, izazovima održivosti i rastućim nezadovoljstvom prema brzoj, trendovskoj modi. U tom kontekstu, torba Margaux predstavlja povratak osnovama. Praktičnosti, kvalitetu i nenametljivoj eleganciji. Ironija situacije je što su upravo Zara, Mango i H&M brzinom svetlosti ponudili bezbroj verzija na oko identičnog dizajna. Međutim, mora se priznati da je većina njih napravljena od prave antilop kože, a ne one veštačke, pa je barem po tom kriterijumu bliska ideologiji originala.
Uprkos razlikama, i Murakamijev Louis Vuitton i Margaux brenda The Row dele ključnu zajedničku osobinu. Ona jeste sposobnost da prevaziđu pukotinu između funkcionalnosti i statusnog simbola i postanu kulturni fenomeni. Obe strategije oslanjaju se na oskudicu i želju kako bi pojačale privlačnost, bilo kroz smelu umetničku saradnju ili diskretni dizajn. Obe se obraćaju publici koja traži identitet i pripadnost, mada kroz veoma različite forme. U svojoj suštini, ova dva pristupa oslikavaju dualnost samog luksuza. Tenziju između želje da se izdvojite i potrebe da se uklopite, između smelosti izražavanja i tihe samouverenosti.
Možda pravo pitanje nije koji će pristup prevladati, već kako će ova dva filozofska pravca koegzistirati.
Na kraju krajeva, zar nije pravi luksuz imati sve – pod sopstvenim uslovima?
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Foto: Profimedia; IMDb; Instagram: @louisvuitton, @takashipom, @therow