Nijedno modno nagađanje o budućem nameštenju dizajnera u prestižnim kućama nije izazvalo takvu pometnju, niti našlo uporište u samo jednom kriptičnom gestu.
Reč je naravno o izbrisanim postovima na Instagram nalogu Johna Galliana. Naime, mnogi su ih interpretirali kao namig u pravcu novog couture poslodavca. Novinarka i biograf ovog kreatora, Dana Thomas, čula je da ga Kering mami za Balenciagu. Ili će to ipak biti Dior? Newsletter Miss Tweed je među prvima sugerisao tako nešto, navodeći kako Galliano nije obnovio svoj ugovor za Margielu (ističe u oktobru). Insajderi kažu da je viđen više puta u sedištu LVMH-a, matične kompanije Diora u kome je radio četrnaest godina pre nego što je sramotno otpušten nakon svog antisemitističkog ispada pod uticajem droga i alkohola u pariskom baru. Kakva bi to bila priča o iskupljenju ako bi se vratio! Epski trenutak, pun krug! Ili ipak ne?
Retrospektiva koja se (nije) desila u Metropolitenu
Kada je britanski Elle pre nekoliko meseci objavio tekst naslovljen Da li je 2024. godina Johna Galliana? uveliko se govorkalo o tome da je Andrew Bolton prvobitno nameravao da ovogodišnja velika izložba kostimskog odeljenja Metropolitena bude retrospektiva Johnovog rada ali da je takav potez ipak ocenjen kao previše kontroverzan u uzavreloj geopolitičkoj klimi. Na kraju se decidan omaž nije ni pokazao kao neophodan. Crveni tepih na Met Gali ionako je pripadao skoro samo njemu. Galliano možda nije pozirao sa gomilom poznatih na ikoničnim stepenicama Meta. Ali je definitivno ostavio svoj lucidan potpis na basnoslovnom itisonu visoke pretenzije te večeri. Neki su čak spremni da tvrde kako su njegove kreacije na Zendayi i Kim dobile više pažnje nego čak i partner događaja Loewe sa kreativnim direktorom Jonathanom Andersonom koji je obukao sedamnaest gostiju.
Pazite šta želite Gallianu, možda nam se dogodi.
Met Gala možda označava vrhunac dosadašnje Gallianove neformalne povratničke turneje ali bi reimenovanje u jednoj od velikih kuća – ne nužno važnijoj ili interesantnijoj od Margiele, ali većoj po obimu i nivou prepoznavanja u masovnoj kulturi – bilo jedan potpuno nivo prihvatanja grešnog Galliana. No, nameće se pitanje: da li je on psihički spreman za to? Ukoliko onu salvu uvreda iz pariskog bistroa (sipanu od strane Galliana u više navrata pre onog koji je snimljen, svedoče vlasnici i stalni gosti) posmatramo kao danak zavisnosti i stresu – bio je u burnout-u i pod emocionalnim stresom zbog smrti svog asistenta i prijatelja Stevena Robinsona, ali i duboko potresen kada je Alexander McQueen oduzeo sebi život – može li mu se verovati da će se snaći u centrifugi dizajnerskog tempa današnjice. U Margieli, njegova vrsta magije barem dobija potrebno vreme i prostor za eksperimentisanje.
Dior je sada mnogo veći tržišni takmac nego kada je Galliano bio njegov kreativni direktor.
Sada prikazuju šest velikih revija ženske mode godišnje, dve od njih u dalekim zemljama. Pritisci uključeni u tako naporan raspored su upravo pritisci koji su doveli do njegovog prvobitnog pada. Zašto bi bilo koja strana želela da to ponovo proživi – čak i uzimajući u obzir šta god da je postigao u međuvremenu ili kakva podrška je dostupna – teško je razumeti. Takođe, zar ne bi bila bolja poruka da LVMH ostane veran sjajnoj dizajnerki koju već ima u Dioru, jednoj od retkih žena na tako uvaženoj poziciji?
