Tihi luksuz je – utihnuo. Haute Couture današnjice perfidno je artistička i prefinjeno subverzivna, te iako namenjena onom najmanjem procentu najbogatijih stanovnika planete plezir teatralne razbibrige (sa elementima istorijske drame, mračnog trilera i epske naučne fantastike) pripada svima nama.
Deluje kao slučajnost da je Gallianova revija visoke mode za Maison Margiela pala na noć prvog punog meseca u 2024, takođe poetično opisanog kao Vučji mesec.
Slučajnosti su za one koji u njih veruju, a za nas koji verujemo u modu, tajming je bio sve. Simbolika je, pak, bila bez presedana: vuk u spiritualizmu označava jaku intuiciju i sposobnost pronicanja u samog sebe. Iako portretisan kao negativna figura u bajkama, vuk ispod svoje primalne prirode krije još nešto – snažan instinkt za samoodržanje koji će uvek pratiti, čak i kada ga navodi na trnovit put.
Baš kao i sam Galliano, čija cela karijera je paradigma uspona, pada, tihovanja i iskupljenja do tačke da se od nje može napraviti film koji će zanimati i one kojima je skraćenica HC uvek hard core, a nikad haute couture.
Ove januarske večeri Galliano je ponovo među svoj čopor izašao kao heroj, rekreirajući atmosferu posrnulog pariskog noćnog kluba u sablasnim tunelima ispod mosta Aleksadra Trećeg na Seni sa sve trakama od krep papira u nijansi likerskog vina, rashodovanim bistro stolicama i izgrebanim drvenim stolovima čiji izbledeli otisci od čaša vrište boemštinu.
Bila je to nadrealna scenografija za modnu fantazmagoriju zasnovanu na ekstremnoj korseteriji kojom telo dobija obrise peščanog sata a nagost nadglašava upotrebnu vrednost tkanine kao nečega čime pokrivamo golu kožu (i nijedna tkanina nije ono na šta liči.
Galliano je (nekrunisani a bogme i bolno abdicirani) kralj istorijskih aluzija u modi i u stanju je da sa zen mudrošću i šarmom vodvilja pomiri odevne reference različitih era – ovoga puta uradio je to toliko ubedljivo da u finalu revije publika nije samo tapšala već i lupala nogama o pod od oduševljenja.
Živimo u suludim vremenima i moda je neko vreme pokušala tome da se odupre pružajući utehu u kašmiru, beskrajnoj paleti bež i krojevima koji pre deluju da su nastali na katedri za matematiku nego u krojačkom ateljeu. Pa ipak, naša inherentna potreba za velelepnom frivolnošću morala je kad tad da pobedi. Ponajviše zato što ona nije samo “moda mode radi” – ispostavlja se da ostavlja lucidnost za sobom kao trag od šljokica sa novogodišnje jelke.
Kako drugačije objasniti aktuelnu pomamu za serijama i filmovima o najvećim kuturijerima dvadesetog veka na strimerima nego kao omaž pop kulture neuporedivoj veštini kreatora da preoblikuju sve iz prirode u službi sna? Moda na ovoj altitudi rađa sopstvenu stvarnost.
Ko je hteo “reality check” u svili i kadifi, to je dobio kroz gostovanje Simone Roche u couture ateljeu originalnog enfant terriblea.
Da, naravno, mislim na Jean Paul Gaultiera i njegovu genijalnu praksu da u okrilju svoje couture kolekcije svaki put ugosti neke od vanserijskih modnih talenata današnjice. Nakon Heidera Ackermana, Sacai, Oliviera Roustenga i Juliena Dossene bio je red na Simone Rocha – koja je “za sto” donela svoje jedinstveno razumevanje moći i frustracija ženstvenosti, te podrivanje stereotipa iste, podarivši vintage Gaultier-izmima božanstvenu relevatnost za izazove današnjice. U njenim rukama prepoznatljive trake korseta su bile olabavljene (kao da je Marie Antoinette poželela predah), bondage elementi su procvetali a famozni kupasti brus ophrvan je trnjem ruže.
Bila je to studiozna slika za aktuelnu debatu o integritetu ženskog tela i predstavi istog u medijima. Simone ume sve to da sublimira u prepoznatljivu siluetu, bez da se hvata za poštapalice ili jeftin viral, i u tome je njena snaga.
Kad smo kod virala, teško da bi ijedna Schiaparelli revija visoke mode mogla da prođe bez “prsta u oko”.
Ovoga puta, internet je bio u transu zbog robot bebe koju je Daniel Roseberry poslao na pistu. Neočekivani aksesoar, koji je majčinski prihvatila manekenka Maggie Maurer, bio je prekriven komadima elektronskih panela, matičnih ploča optočenih biserima, iskidanim kablovima, žicama i hiljadama Swarovski kristala. Kontrapunkt robot bebi bila je haljina “Mother” – motajte kablove (pun intended) jer iako je tek početak godine jasno je da će blještava toaleta ukrašena fragmentima gedžeta koje je pregazilo vreme, uključujući mobilne na preklop i kompakt diskove, poneti titulu jedne od najslikanijih u 2024.
Roseberry, inače Teksašanin, utkao je u ovu kolekciju ideje divljeg zapada i otiskivanja u nepoznato, povezujući ga sa estetikom filma “Osmi putnik”. Vazda opčinjen nasleđem nadrealizma ove kuće, podsetio je da je Giovanni Schiaparelli – Elsin ujak – bio astronom koji je dao ime mnogim morima i kontinentima na Marsu i istovremeno kumovao izrazu “marsovac”.
Bio je to još jedan “Aha!” trenutak za ono što je sve očiglednije: visoka moda više nije samo san o basnoslovnim teksturama i minucioznoj tehnici. Ona je, voleli mi to ili ne, odraz i naših košmara, strepnji i sagledavanja. Ili kako je sam Daniel zapisao u beleškama za reviju: “Sada, tehnologija sa kojom sam odrastao je toliko prevaziđena da ju je teško pronaći kao određene vintage materijale i ukrase.”
Foto: Launchmetrics/spotlight
