Dugo sam vodila borbu sama sa sobom šta bi to trebalo da bude tema ove četvrte kolumne. Ne piše mi se ni o čemu. Četvrta kolumna trebalo je da izađe pre mesec dana. Sve vreme, ipak, osećam samo jedno ‒ sadašnji trenutak je ono o čemu zapravo želim da pišem.
Biću to što jesam
Jasno se sećam tog trenutka. Besna jer život prolazi, dok ga puštam da bude predstava u kojoj konstantno menjam uloge kako bih zadovoljavala ljude koji me okružuju. Ispunjavajući tuđe, a ne svoje želje, pratio me osećaj nezadovoljstva. Nikada nisam bila dovoljno dobra. Umesto da tonem u besmisao, odlučila sam da izronim ka nekom drugačijem cilju. Da budem to što jesam. Koliko god teško bilo, znala sam da je to jedini način da kraju ja budem ta koja je zadovoljna. Tako je sve počelo, što je proces za koji verujem da traje celog života. Premotaću priču unapred kako bismo stigli do odluke o kojoj sam pisala u prošloj kolumni:
Umesto da težim nečemu što nemam, zadala sam sebi najvažniji zadatak ‒ da zavolim ono što mi je dato. Verujući da se baš u tom međuprostoru u kojem živim krije dugo željena sreća.
Nije puno vremena prošlo, baš u tom međuprostoru koji sam konačno prihvatila kao svoj, desila se sreća.
Desiće se kad to najmanje očekuješ
Svako u ovoj rečenici prepoznaje individualni test očekivanja, izazov strpljenja, svako će pomisliti na svoju želju za koju nam se kaže da je najbolje ne pokazati joj koliko nam je stalo. Zamalo pregorela u želji za roditeljstvom, teško mi je bilo da prihvatim da je taj put očigledno mnogo duži i ne tako jednostavan kako sam zamišljala. Pun suza, iščekivanja, neostvarenih planova. I, definitivno, put na kom nisam jedina. Ne volim savete. Posebno ne na ovu temu. Čini mi se kao da nije postojao način da se opustim, iako sam znala da je to najvažnije ‒ ne misliti o tome, pustiti ono što tebe ne pušta.
Ispričaću ti jednu priču
Jednog popodneva našla sam se na kafi sa prijateljicom, izuzetno dragom, ali ne toliko bliskom u smislu čestih viđanja i druženja. Ne znam kako smo došle na tu temu. Iz ove perspektive, rekla bih da je intuitivno osetila šta treba da ispriča, i šta mi je u tom trenutku bilo potrebno da čujem. Neću ići u detalje, ali u njenom slučaju, u pitanju je bilo drugo dete. Podelile smo muku, i ismejale se do suza. Čula sam tuđe iskustvo. Nisam dobila još jedan dobronamerni savet. Toga dana, nakon našeg razgovora, nešto se u meni promenilo.
Radost
Onda kada se želja ostvari, otvara se novi univerzum. Radost koju sam osetila u trenutku kada sam saznala ne mogu da uporedim ni sa čim. Nestrpljiva, nisam bila mudra, jedva sam čekala da podelim radost. Koliko sam samo puta čula: Nemoj nikom da pričaš, još je rano, i pomislila bih: Bapske priče, nastavljajući da delim radost. Na početku sam vam i ispričala o trenutku kada sam odlučila da budem svoja i iskrena, po svaku cenu.
Drugo stanje
Opet, ni to neće biti tema ove priče. Volela bih da jeste, jer bih vam onda pričala o tome kako je lepo doživeti takav balans sa samim sobom. Bila sam u totalnom miru. I stalno razmišljala o tome da li je moguće da će za mene drugo stanje, zapravo značiti ponovno rođenje, mala intimna renesansa. Preskačemo sve to, i dolazimo do trenutka kada saznajem da moram prekinuti trudnoću. Kako struka kaže, jako česta i normalna stvar. Posebno na početku prve trudnoće. Prirodna selekcija. Treba da budem srećna, jer se desilo na vreme. Ima mnogo gorih slučajeva. Nema potrebe da se drami. Idemo dalje.
Šta je zapravo važno?
Koliko mi je samo neprijatno bilo da i sa najbližima podelim ružnu vest. Osećala sam se kao da ih opterećujem. Ne želim da niko sem mene nosi ovaj teret. A lako ću ja. Imam podršku i ljubav. Fokus na druge stvari. Desiće se kad bude trebalo. Sve je to tačno. I sve ja to znam. Sve to mislim u pauzama maničnog čišćenja. Ova tuga nije ista kao one koje sam osetila do sada. Osećam kao da sam zagrebla površinu majčinstva. Žene koja je spremna na sve. Najjača, a istovremeno najkrhkija na svetu. Želim da ovo ne bude tabu tema. Želim da sreću i tugu delimo jednako. Želim da prihvatimo da se sa svakom novom situacijom nosimo drugačije. Želim da plačemo i smemo se, i da to prihvatamo. Želim da istrajnost sa kojom nastavljamo dalje obriše svaku suzu. Kad god osetim prazninu ‒ nešto mi šapne da nisam sama. Dešava se, tačno je. I češće nego što mislimo. Ovo nije samo priča o mom iskustvu. Ovo je zagrljaj. Od mene za tebe.
Foto i ilustracije: Jelena Čejanović Vukčević
