Buđenje u 5 i 30. Kad moram, nije mi teško. Ali kad ne moram, mrzi me, iako bih volela da je to vreme u koje se budim. Volim tišinu. Volim da vidim kako sunce izlazi. Taj trenutak cenim više nego zalazak. Dok se razdanjuje i bledi mrak, nebeska tela i čitava priroda ispisuju jasnu poruku, podsetnik da je svaki dan novi početak. Koliko god zvučalo kao cliché, dok gledam taj izalazak sunca ‒ osećam spokoj, ali i bujanje novog elana, na talasima duše. Imam šansu da toga dana uradim nešto drugačije nego juče.
Avantura počinje
Avantura koja uključuje plivanje sa ajkulama, ražama, delfinima i džinovskim manta ražama, počinje rano. Za mene, sve što je važno počinje rano ujutru. Vozimo se gliserom na odredište. Razmišljam o tome šta se dešava na ostrvima koje usput vidimo. U glavi se množe razni scenariji. Samo da ne bih mislila o strahu. Stižemo na odredište. Čim su bacili hranu, ajkule su opkolile gliser. Prvi čin ove avanture: plivanje sa ajkulama koje se snima dronom. Instagram obožava ovakav sadržaj.
Volim da idem u nepoznato, volim direktan susret sa strahom. Da li me uhvati panika pred sam čin? I te kako. Uvek odustanem, hiljadu puta, posebno u trenutku kad više nema nazad. Ta odustajanja u mojoj glavi su avantura za sebe. Skačem u vodu, jer nemam drugi izbor. Došla sam tu da bih plivala, a ne odustala. Logično. Ništa u realnosti nije logično kao dok teoretišemo u glavi. Kad živimo od ideja, sve je približno idealnom. Realizacija je šamar realnosti. Realnost je sjajna onda kada izazov prođe. Onda sam ili uspela ili naučila lekciju. Ali je najgore prošlo. Sa strahom se retko suočavamo sami, uvek je tu neko, ko će, makar prividno, da nas drži za ruku da nam olakša. Na kraju dana, bez obzira na to ko je prisutan, suočavamo se sami. Ne bi valjalo da je drugačije.
U vodi sam
Ronilac je tu da me odvede do tačke gde treba da plutam na leđima, i da čekam. Savršeno instagramičan video nastaje tako što se ajkulama baca hrana dok ti plutaš, to im daje priliku da te okruže. O čemu ja razmišljam dok plutam? Najmanje o Instagramu i video sadržaju. Razmišljam o tome da ću najbolje proći ako pravilno dišem. Oči ne otvaram. Misao koja me užasava ‒ šta se dešava ako hrana za ajkule završi baš na mom licu. Hranu bacaju sa broda, može da se desi da promaše.
I dalje plutam. Ronilac stiže, snimanje je gotovo. Dok sam plutala zatvorenih očiju, strahom miljama udaljena od trenutka, nisam bila svesna da li su me ajkule dodirnule i da li su uopšte prolazile pored mene. Možda su me samo zaobišle. Ovo me podsjeća na neke druge situacije u životu. Ajkule su problemi, misli. Neprijatne situacije. Plutanje sa ajkulama bilo je zapravo samo ono prvo, prividno suočavanje.
Ono što sledi je ronjenje
Ovoga puta, ne mogu da žmurim. Sada je neizbežno da otvorenih očiju ronim kroz strah. Jesam li to ranije radila? Kako da ne. Prvo žmurim, a onda, pre ili kasnije, otvorim oči. Da li strah tada nestaje? Naravno da ne. I dalje vlada trenutkom. Strah prolazi onda kada shvatim da ga sama podstičem. Strah se hrani mislima o krajnjem ishodu, potencijalnim razvojem situacija. Željom da imam kontrolu nad svojim životom. Jer ko će, ako ne ja. Umorim se, i onda pustim. Pustim život da se dešava. Pustim strah da ispari. E, onda postajem radoznala. Da li sam plivala direktno u smeru ajkule da bih joj videla oči, usta i zubiće? Naravno. I bila sam presrećna zbog tog bliskog susreta. I desilo se ono najvažnije – osetila sam, i svoje i njeno prisustvo.
Kad zaronim, vreme stane ‒ to je privilegija koju nam okean ili more pruža. Međutim, vrlo brzo avantura se nastavlja. Kao inače u životu, nemam puno vremena da procesuiram ono što se desilo, jer postoji sledeća stvar koja me čeka. Toga dana, sledeće bilo je plivanje sa ražama. Posle susreta sa ajkulama, znala sam da mi u narednom periodu ništa neće biti strašno. Zanimljivo je da jednom kad prevazidješ strah, dugo mu treba da se ponovo vrati. Delfine i džinovske manta raže nismo videli. Oni se ne mogu namamiti hranom lako kao ajkule. Zvuči poznato? Život se rijetko dešava onako kako planiramo ili očekujemo.
Avantura se završila. Možda sledećeg dana suočavanje sa strahovima neće biti jednako izazovno, ali, sada barem sa sigurnošću znam da je sve čega se bojim strašno dok mu ne priđem dovoljno blizu da postane zabavno.
Ukoliko ste propustili Jeleninu prvu kolumnu, link će vas odvesti Na talasima duše: Tačno na Maldive.
Tekst i foto: Jelena Čejović Vukčević @malicovekk, @bura.bonaca
