„Kako bi bilo lepo…“
U roku od pola sata se za našim stolom napravila košnica. Energija naše ekipe je takva, jednostavno svi se nekako okupe oko nas i napravi se mali privatni soare. U tom nekom prilivu party migranata, stvorio se i on. Zgodan, sa „tri dana starom“ bradom, sanjivih zelenih očiju i svakako dobrim parfemom. Zubi svi na broju, možda i previše beli, stajling casual, nepretenciozan sat na ruci, i pre svega pogled zakucan za moje oči, a ne na grudi…
Svi znamo…
Da smo limunadu u toplo popodne, ostavili na kraju osnovne škole, a zamenili je sa penušavim vinima i koktelima. Marko se potrudio da moja čaša nikada ne bude prazna (crvena zastavica br. 1), ustajao je kad god sam krenula ka toaletu, flertovao sa mnom i vrlo zainteresovano navodio razgovor isključivo o meni (zastavica br. 2 ili potpuni džentlmen), od njega sam saznala tek toliko da je poslovni saradnik jednog od organizatora, da voli da trči, da je dve godine mlađi od mene i da očigledno spavamo u istom hotelu.
Ta informacija je ponovljena dovoljno puta da sam shvatila – ili da ne treba da brinem oko prevoza ili ono šta je očiglednije da ćemo se u njegovoj perspektivi probuditi u istoj sobi. Jedino šta je slatki Marko prevideo je moje dugogodišnje iskustvo sa patetičnim oženjenim muškarcima, koji kako se pomaknu stotinak kilometara od supruge, zaborave i u dobru i u zlu momenat…
Ok, možemo i tako da se igramo.
Ja kao vrlo prevarena žena zakleh se sebi, da ni jedna vlasnica XX hromozoma zbog mene neće plakati, ali to nisam obećala i za njihove muževe. Nizali su se hitovi devedesetih, previše alkohola, premalo hrane… U razgovoru sam dobila previše komplimenata, premalo konciznog razgovora, a ponajmanje želje da sa njim odem do šanka da se „malo izdvojimo od ostalih“. Avaj… ipak sam imala neopisivu potrebu da ga kaznim!
U roku od pet minuta
Da li treba da vam kažem da sam u roku od pet minuta imala i njegov matični broj i ime i prezime supruge, za koju mi je prethodno rekao da su rastavljeni? Ah da!, uz suprugu su išle dve ćerke od 4 i 8 godina.
Na šanku se, takođe, odigravao poseban scenario istog filma, rasprava o protestima i političkim strukturama mi nije bila ni malo zanimljiva, ja sam u tom trenutku u mojoj ličnoj skupštini donosila odluku, kako tačno kazniti odbornika suprotne stranke „oženjenih, ali ništa ozbiljno“.
Naručujem bocu najskupljeg šampanjca…
Kao znak da sam u igri. Uzimam damski srk i trepćem nežno kao preplašena srna, uvrćem kosu i grickam donju usnu, ok sada sam već malo preterala, cenim da izgledam kao Britney Spears pre nego je obrijala glavu. Previše sam se razglumatala…
Već poprilično odrađen maliganima, otišao je do toaleta, ostavljajući mobilni tik pored mene, mobilni koji zvoni, a ime na ekranu je LJUBAV.
Ništa ozbiljno
Ah, kosmose druže moj dobri! Javljam se na telefon, najljubaznijim glasom, kratko objašnjavam da sam prijateljica i da je „vaš suprug zaboravio mobilni za našim stolom“ „Divni ste Jasmina, samo mu recite da ga je zvala supruga“ slatko odgovaram da mi je to potpuno jasno, jer je na ekranu pisalo LJUBAV.
Malo je bio bled, kada sam mu rekla da mu supruga Marija ima prelep glas i da je pozove čim pre…
„Ovaj šampanjac stavite na gospodinovu sobu“
Tada sam se setila mog dragog poznanika čija je rečenica završila i u poznatoj pesmi…
Njegov brak u Nemačkoj se neslavno završio, bili su premladi i jednostavno nije išlo. Međutim zbog pasoša i ostalih beneficija EU, nikada se nisu zvanično razveli. Nakon dugo vremena napokon se zaljubio u jednu poznatu Beograđanku i odlučio da zatraži po običajima njenu ruku od oca… Njen otac je vojno lice i vrlo strog i precizan čovek. U domaćinskoj atmosferi, kada su se već svi malo opustili, Vlada je rekao da samo još mora da reši „taj brak u Nemačkoj“ gospodin otac umalo ne dobi srčani udar i kreće da ga izbacuje iz kuće…
