Autobusom se vozila i sama, iako je imala osećaj da niko od ljudi koje poznaje ne razume tu čudnu povezanost autobusa i ljubavi. Marija je bila u gotovo svakom gradu ili malom mestu u Srbiji, autobusom. Poslednji posao u februaru koji je prihvatila bio je u Preševu. U manje od 23 sata otišla je do Preševa, radila tamo i vratila se.
Nešto je kvrcnulo. Sasvim sitno, čulo se kao kvarcni pesak. Ponos i jučerašnji uspeh u suočavanju sa prošlošću nije joj dao da priđe bliže i nadvije se nad punim kontejnerom. Krajičkom oka, videla je dres Lakers iz neke sezone devedesetih za koji je mislila da je baš lep, ali da ga više nikad neće nositi, svaki par uredno složenih čarapa. Nije videla jaknu, udahnula je hladan vazduh i pružila korak. Bez obzira što je napolju hladno osećala je ogromnu vrućinu koja se pretvarala u nejasan bes. Bes koji se kasnije može izliti na bilo koga, bilo zašto.
Nekoliko razmišljanja o vodovodu i kanalizaciji i vožnji autobusom
Novi razgovor bio je poput minskog polja. M. će pozvati tatu, tata će reći koliko otprilike koštaju grubi radovi postavljanja košuljice i vodnih i kanalizacionih intalacija, popularno nazvanih VIK. Kada razmišlja o vodovodu i kanalizaciji, Marija se jasno seća kako je govorila svojim koleginicama A. i N. da neće da uči vik. – Zašto, pa to je jedan od najlakših predmeta na faksu, pitali su uglas. – Jeste, pa da onda ceo život ostavim raspoređujući wc šolje, rekla je skoro sa gađenjem. Pored gađenja, u tome je takođe bilo svesti da je do sada upotrebila skoro svako, čak i najmanje znanje koje je imala.
Novac za ovu rekonstrukciju Marija mora da zaradi. Zato ona već godinu ili dve ne odbija ni jedan posao. U malu porukicu u aplikaciji Notes piše svaki honorar. Trudi se da uopšte ne troši. Osim što je život već toliko skup. Bizarnu uštedu ostvaruje zadržavši luksuzne stavke kako što su manikir 2800 dinara ili ručak u restoranu 3 do 5000, svaki drugi ili treći dan. Tako se Marija ne oseća uskraćeno. Nasuprot tome, ne kupuje skoro nikad ništa. Marija nema ni jednu torbu i skoro svuda nosi ranac. Najčešće se vozi autobusom.
Vrednosti zdrave ishrane
Poslednje patike kupila je pre pet godina i nosi ih na smenu sa martinkama koje su bile prilična investicija. Doduše, pre dve godine. Nekada je čula tu izreku, Nismo dovoljno bogati da bismo kupovali jeftine stvari. Marija pokušava da živi po tom načelu. Evo danas, potrošila je samo par hiljada za materijal za čišćenje i potrošiće još toliko za neku hranu. To je to, jedan obrok. Zapisaće sve u svesku, to su troškovi rekonstrukcije.
Kad je bila mala, seća se da je bio običaj da se majstorima kuvaju doručak i ručak. Zna da je bilo neobično kada je videla da majstori jedu gulaš ili paprikaš za doručak, ali onda joj je otac objasnio da je to zato što oni rade ceo dan teške poslove. Ne bi mogli da izdrže ceo dan, kada bi ujutro pojeli kiflu namazanu puterom i medom, kao što to jedu deca. Još joj je neobičnije bilo to što tata uvek ujutro jede sardinicu ili tunjevinicu (tata uvek govori za ribu ribica) a i tata je radnik koji naporno radi ceo dan. Tata je oduvek želeo da pravilnom ishranom predupredi dijabetes. Nije uspeo. Trudila se da ne razmišlja sada o tome.
Krevet veći za dvadeset santimetara
Iz ugla sobe gledao je stari krevet, koji je nacrtao i izradio tata. Možda je to poslednje što je uradio pre nego što je počeo sa laserskim terapijama za progresivno neizlečivo oštećenje vida koje je posledica dijabetesa. Krevet je izrađen možda 2018. godine ili čak pre, kada se ponovo uselila u ovaj stan. Njen tata je, budući da gubi vid, pomešao brojeve 6 i 8 i izradio dvadeset centimetara širi krevet. Ništa zato krevet je veći, dušek je manji. Tata je insistirao da popravi. Ostavio je alat koji je doneo kada je došao autobusom, zajedno sa materijalom za krevet, noseći motornu testeru i bušilicu poznatiju kao amerikaner. On već odavno ne vozi kola, zbog oštećenog vida.
– Valjda je to to, depresija, jednom je ničim izazvan počeo da govori tata.
Nije ničim izazvan, tačnije. Penzija, progresivne tegobe i sve bliži osećaj da nikom nije potreban. – Osećaj je da nemaš zašto da ustaneš iz kreveta. Ranije kad sam išao na posao, to je zdrava navika. Sad, ništa se neće promeniti, da ustanem i da ne ustanem. Možda je to trenutak u kom su se osetili najbliže, ona i tata. Ubrzo zatim rekla je kako joj je potrebna pomoć i situacija se donekle promenila. Instinktivno je znala da nema baš puno ljudi koji bi zbog svoje dece išli autobusom a kasnije tramvajem i nosili tako ceo rasklopljen krevet, ali njoj se to činilo normalnim.
Autobusom, ko još ide autobusom?
Tek je nedavno čula kako nije prilično da odrasli ljudi idu autobusima. Marija misleći na to kako je deda dolazio autobusom iz osamdeset kilometara udaljenog grada u kome je živeo da joj donese makovnjaču kao kad je bila mala, sve više bila ubeđena da nikad neće voziti kola. Mrzela je ideju o kolima sve više i više, i sve više i više, na bizaran način cenila je ljude koji su spremni na taj mali ustupak komforu. Vožnju autobusom. Autobusom se vozila i sama, iako je imala osećaj da niko od ljudi koje poznaje ne razume tu čudnu povezanost autobusa i ljubavi. Marija je bila u gotovo svakom gradu ili malom mestu u Srbiji, autobusom.
Poslednji posao u februaru koji je prihvatila bio je u Preševu. U manje od 23 sata otišla je do Preševa, radila tamo i vratila se autobusom. Marija dosta radi, ali ni ona ni ljudi oko nje ne primećuju taj rad, jer kako kaže njen tata, on ne počinje rutinom. Ranim ustajanjem i odlaskom na posao. Na putu do Preševa, Marija sedi u jakni sa rukavicama u hladnom autobusu kome je to prva vožnja. Ona sluša knjigu jer nema koncentraciju da čita dok se vozilo trucka po putu. Jede Smoki i misli kako je dobro što ne mora da ustaje rano. Ustala je u 5:30. Nema realnu predstavu o tome koliko radi, kao i većina ljudi njenih godina.
Izolacija, ne samo hidro
Hidroizolacija bi mogla da izađe najviše 500 evra na ovako malo kupatilo, bile su reči koje su već pomalo digle tenziju razgovora. Iako nema predstavu koliko radi i šta koliko košta, šta je skupo a šta jeftino, pomisao na to da je samo jedan sloj – sloj hidroizolacije toliko skup čini da žali što nije više učila VIK. Za to naravno nisu krivi ni M. ni njen tata koji je upravo javio cenu, a ni svi majstori ovog sveta.
Od kojih neki dolaze i kažu svoje ponude, za predmer radova, koji se ne viđa često pri rekonstrukcijama. Obično neko dođe, odokativno pogleda stan, s pomalo prezira kao čistačica s početka i kaže za koliko bi on to novca došao tu. Marija opet oseća intenzivno razliku između ljudi koji voze kola i onih koji idu autobusom. Pita se za koliko bi taj neki čovek išao do Preševa i nazad autobusom, sve i da ne mora tamo ništa da radi. Pita se postoji li neko u njegovom životu kome bi otišao da odnese štrudlu s makom. Ne mora čak ni autobusom.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
