Deda je gledao kao beba, malo vodenastih očiju razlivajući se po krevetu obloženim plišanim štofom koji je pocrneo na rukohvatima. Gledao je kao svestan da je sigurno nešto uradio pogrešno ali ne i šta. Posle teatralnog vikanja do gubljenja glasa, plakanja i njenog i dedinog, složili su se da će zajedno baciti časopise i da će odsad vrlo redovno čistiti stan. Da se ne zapušta.
Nova godina je vreme odluka, a njih se grozim. Ne znam da li sam to rekla ali ne dajem olako obećanja. Trudim se da obećam samo ono što u tom trenutku znam da mogu ispuniti. Mala marljivost koju sam naučila s godinama.
Počinjem nekoliko puta i brišem. Volela bih da sada sretnem one književne kritičare koji sa visine pričaju o ispovednoj prozi. Kao ispovedna proza fuj. Hoćete da vam priznam nešto o ispovednoj prozi – ja je ne pišem. Ne pišem je, jer prosto nemam hrabrosti da pišem o onome što me veoma boli kao i sav ostali svet. A da li je neka anegdota iz života poznanika i prijatelja završila u knjizi uklopljena u fikcionalni narativ – koga to briga.
Ono što boli, prosto boli.
U stanju sam da izbegavam pozive, izgubim posao ili ljubav jer ne mogu i ne želim da se suočim sa onim što me boli. Ništa na svetu nije važnije od toga
Volela bih da imam lik, kada bih imala lik – možda bih lakše pisala o tome, zato evo lika. Zamislimo je kao ženu, moju poznanicu ili sestru. Ako želimo da navijamo za nju opisaćemo je rečima hrabra i neustrašiva, učinila je mnogo za druge.
Jednom sam počela da pišem priču: “Kad je Marija umrla naravno da sam ja morala da odem u stan”. I prestrašila sam se od tih reči. Marija je umrla, Marija prosto ne može da umre. Kako je ona mrtva a ja postojim. Izmenila sam to ime i nastavila dalje, ta priča je posle dobila nagradu. Još jedna propuštena prilika za ispovednu prozu.
Taj stan u kome živi, neprekidno je primorava da laže. Kada je čistačica ušla, rekla je pomalo razočarano: “Samo ovo je stan” a Marija je rekla da. U svojoj glavi rekla je “Neee, ovo je lift, a sve ono gore je stan” i nasmejala se. Da je to rekla, svi bi se slatko smejali. Ponekad joj se činilo da bi umela da bude jako duhovita, samo kad ne bi bila toliko stidljiva. Ovako, čistačica je slegla ramenima za nijansu više razočarana. Kvadrata je malo i ne isplati se. Kakva to stoka živi tu, sigurno je pomislila ali ništa nije rekla. Tako stoji u ugovoru agencije za čišćenje.
Sve čega se plašimo već se desilo.
Već se desilo da je voditelj kome je trebao stan da smesti nekog svog prijatelja u kratkom roku, besplatno, tačnije uz plaćeno čišćenje i raspremanje dobio jedan prethodni stan u kome su živele M. i O. Ne samo da je pomislio kakva to stoka živi tu, nego je to ispričao celoj redakciji kao triviju ili valjda neku svoju malu pobedu. Između sočnijih tračeva, provukao se i taj, kako M. i O. žive ne mareći za stan. On verovatno mnogo više mari.
Bilo kako bilo, Marija se plašila osude. Ili ako se nije baš plašila-plašila, nije je ni želela. Nije joj hrlila. Nije želela ni da drugi ili još gore iracionalni strahovi od drugih, gospodare njenim dnevnim rutinama. Zatvorila je vrata svojih stanova zauvek.
Svaka sličnost sa Miss Havisham je logična.
Ono što naravno Marija nije znala onda kada je čitala Charles Dickensa u izdanju Sarajevske prosvete i slepo mu verovala – jeste da je on neko koga bi se klonila u današnjosti. Nije neophodno da se sada sećamo tužne sudbine Catherine Dickens niti bilo šta o viktorijanskom romanu. Zanemarićemo i venčanicu. Staćemo samo tu, pored narodskog naziva baba-devojka.
Crtica iz prethodnog Marijinog života rekla bi da je zatvaranje u svoja četiri zida, kao i hordovanje ne baš nasledni ali naučeni odgovor na stres koji se proteže do Drugog svetskog rata. U prvo vreme je bila ponosna što se u njenoj kući, ili bolje njenim kućama čuvaju različite relikvije – od prvih Politikinih zabavnika do nakita i suvenira iz celog sveta. Prvi put je pomislila da je nešto nije u redu, onda kada je ušla u stan svog dede, stan u kome je nekada i sama živela. Ušla je u dobro poznati i mili stan, svega nekoliko godina posle babine smrti i osetila miris starih. Kombinacija mirisa ustajalosti i telesnih tečnosti, hrpe novina otvorenih na ukrštenici i čitave svežnjeve sudoku enigmatike.
(Deda je verovao da je enigmatika važna za održavanje kognitivnih sposobnosti.)
Marija je tada vikala na dedu i u moru potpuno emotivne bujice u vazduhu su ostale reči: Da li želiš živ da se sahraniš, sada kada je više nema? Nema je, ona je mrtva, ali mi – mi smo živi i volimo te. Kako ti nije žao? Deda je gledao kao beba, malo vodenastih očiju razlivajući se po krevetu obloženim plišanim štofom koji je pocrneo na rukohvatima. Gledao je kao svestan da je sigurno nešto uradio pogrešno ali ne i šta. Posle teatralnog vikanja do gubljenja glasa, plakanja i njenog i dedinog, složili su se da će zajedno baciti časopise i da će odsad vrlo redovno čistiti stan. Da se ne zapušta.
Kako je tada Marija malo znala. Mislila je da ljubav može da izleči bol gubitka. Isto tako je mislila ono što kažu većina ljudi – ali nije tačno – da se najviše na svetu vole unuci. Mislila je i da će ako bude govorila dovoljno glasno, dovoljno emotivno, deda čuti, razumeti, trgnuti se i početi da živi. Mislila je da može biti kao pre – kada je on bio mlađi i zarađivao dovoljno, kada je baba bila živa a stvari u stanu nepohabane.
Ako ništa, mislila je da može biti bolje.
Da, biće sigurno bolje – jer gore od ovoga ne može. Ovo – je bila gadljiva odnosna zamenica koja je nekako trebala da opiše stan u kome se skuplja prašina na novine, tepih koji je nekada bio jarko žute i bor zelene boje sada je izlizan i izbledeo a luster sa kuglama od providnog i mlečnog stakla se klati i samo što nije otpao a od sedam radi tek tri sijalice.
Nedugo potom dedu će NN lice opljačkati, uzeće mu penziju, štednju i babin nakit a deda će se preseliti kod roditelja gde će biti bezbedan ali okrnjenog dostojanstva. I tako će se završiti ta epizoda o nezapuštanju. Pokazalo se, kako deda nije sposoban da živi sam i zato je tako najbolje za sve. Da se useli kod roditelja. Marija nije tada bila tu. Uzevši vremensku razliku u obzir, Marija je tada verovatno prala sudove u drugoj smeni u udaljenom kutku sveta. U selu Bavaro u Dominikanskoj Republici.
Za to vreme deda je sam u stanu
Na neki poseban način, moguće je sećati se onoga što nikad nismo videli. Kako se sećaju samo oni koji se mnogo vole, Marija se seća svega. Deda je tog dana, kada je nepoznata žena došla da traži pomoć i donaciju u knjigama, prvo uljudno pozvao da uđe. Kada je ušla sela je kraj ormara gde obično sednu gosti – u fotelju ili na tabure. Kao gosti koji nisu komotni da se odmah opuštaju. Marijin deda ju je upitao da li želi kafu. Potom je i ne sačekavši odgovor (deda je tako nestrpljiv), krenuo sporim korakom ka kuhinji da joj skuva tu kafu. Gošća je verovatno rekla da, ali deda nije dobro čuo.
Deda hoda veoma sporo i vuče noge.
Marija skoro da je mogla u Bavaru da čuje zvuke dedinog hodanja. Nekada grdosija od dva metra, sada stišnjen na tek metar i osamdeset nešto, povijenih kolena, hodao je u ritmu zzz, zzz, zzz. Kao metlice na džez bubnjevima, kao zvečka za bebe u kojoj je sitno zrnevlje, tako se čulo hodanje osamdesetneštoogodišnjaka po parketu koji nije hoblovan od 1974. godine, pre nego što se ćerka zaposlila.
On se više ne opterećuje prolaskom vremena, mislila je gošća i prešla na posao. Marija se trudi da je ne zamišlja i da u glavi ne odgovara na pitanja koja je postavljala policija kada je krađa prijavljena – da li je bila Romkinja, da li je nudila seksualne usluge, šta je imala na sebi. Ne trudi se da se seti da li je dedina penzija bila nadohvat ruke kao što je to bio nakit, u bife komodi umesto alkohola poznatih brendova koji su davno popijeni.
Nije važno šta je bilo
Gošća nije znala da je kutija koju je ispraznila i bacila u brzini, zapravo bila najveća vrednost. Kutija pokvarene kopče, crvena potamnela pliš velika kutija je u kojoj je Marija odnosno Mara Bajić, rođeno Majstorović donela svoje i porodično zlato, poludrago i drago kamenje kopče i broševe koje će u ratnim godinama 1941 do 1945 godine prodati za hranu i kiriju. Marija je znala da ne treba da opsesira oko stvari jer stvari su tu da bi otišle, najbitnije je ono što se ne može otuđiti, ono što uvek nosimo sa sobom i u sebi i tako dalje…
Dok pere sudove u kafani čiji su vlasnici njeni kumovi (koji tad još nisu kumovi nego prijatelji) Marija još nije svesna kolika je privilegija što može da kaže – meni nije potrebna plata. Potrebni su mi samo stan i hrana, tako ona misli i tako radi. Kada bi se, pak odlučila da započne samostalni život, ona zna – došla bi kirija i računi za struju i ostalo, troškovi za hranu i sve redom. Zato ona pere sudove i trudi se da ne razmišlja o tome, ima hranu i cigare.
Nikad nije plaćala kiriju.
U stvari jeste ali oko 120e za sobu u stanu u kom živi sa drugarima i psom. Mislila je sada sam samostalna. Još i pre je bila samostalna, mislila je – onda kada je prvi put počela da živi u stanu sa cimerkom i kasnije sa bratom. Bila je samostalna da, ali još uvek – roditelji su plaćali sve račune putem stalnog naloga. Mladi često zaborave da plate račun, ili se uvale u problem kada plate jedno piće više i okrnje pare za račune koje stoje u koverti kod vrata.
Marija je dok pere sudove mogla da misli o čemu god hoće – i da je samostalna i da nije samostalna i da se plaši budućnosti i da neustrašivo hrli u budućnost. Istina je da Marija nije morala da misli o tome kako dolazak Kanađana u zimskim mesecima utiče na cenu izdavanja stanova u Bavaru. Mogla je da se prepusti o sanjarenju o tome šta će tek biti… Za to vreme, na deset hiljada kilometara odatle, dešava se nešto što će joj zauvek promeniti život.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
