Dok je odlagala jaknu koju joj je mama kupila – istu kao što već ima, osećala se kao da je ta jakna punjena zlatnim perima. Za nju to nije bila jakna koju je samo jednom nosila, jer joj je velika i uopšte joj ne odgovara. To je bila jakna koju je mama kupila jer ju je podsećala na Marijinu jaknu koju je Marija rado nosila. Jakna koju mama kupuje svojoj ćerki, od koje je odvojena i za koju joj je teško da nađe poklon jer imaju različit ukus, pa pokušava da iskopira nešto što ćerka već ima.
Svi ti koji govore Idi, pregledaj se, isto tako imaju rešenje za apsolutno svaki problem na svetu. Marija misli o tome dok sluša još jednu drugaricu koja joj govori kako bi trebalo da proda stan. Ako ništa, može da na njega stavi hipoteku, a zatim kupi jedan mali stan u izgradnji. Eto, baš u bloku četrdesetpet ima jedna garaža adaptirana u garsonjeru za manje od 100.000. Za početak, ili za izdavanje. Marija se isključi dok sluša takve priče. Ona zna da se u katastru ništa ne vodi na njeno ime. Operisana je od odgovornosti, deprivirana od želje za upravljanjem porodičnim imanjem.
Reči rođake sa sela
U jednoj od epizoda serije Moj rođak sa sela, jedan od junaka želi da proda imovinu. Onda dođe drugi junak i to mu zabrani, rečima da to ne pripada njemu nego pripada potomcima. Njegovoj deci. Marija razmišlja o tome dok sedi u italijanskom restoranu koji nije ni skup ni jeftin ali dosta se razlikuje od ambijenta serije Moj rođak sa sela. Tu seriju videla je kad se emitovala dok je još redovno dolazila u roditeljsku kuću. Roditelji su tad još redovno gledali domaće TV programe. Seriju je napisao pisac koga je posle upoznala u Parizu. Tada, u Parizu, zaboravila je da ga pita šta je mislio kada je to napisao. Da li se uopšte seća tih reči? Kakav je njegov odnos prema toj seoskoj imovini?
Osim što lepo zvuči, Marija bi volela da pita nekog, da li pisca tih redova ili svog oca, pokojnog dedu kad bi mogla – da li se to važi i sada za nju, ili ne važi. Marija ima četrdeset godina i polako shvata da neće imati svoju decu, ili ono što ljudi podrazumevaju pod svojom decom u zemlji u kojoj je odrasla. Nekoliko godina pre tog trenutka u kome sedi za belim stoljnjakom i gleda u malu roze fleku od vina, upoznala se, baš povodom Osmog marta, sa istorijom nasleđivanja u žena. U ovim krajevima. Naravno, njeni roditelji su odavno raskinuli s tradicijom, ali desile su se i neke nove okolnosti. Te okolnosti neminovno vode jednom preispitivanju za koje ona nema živaca i zato sada odlaže tu raspravu.
Porodično pravo
Da li je usvojeno dete, dete rođeno iz surogatstva ili donacije jajne ćelije, nekim od nekada nedostupnih a sada veoma dostupnih načina ljudske reprodukcije isto? Pravno, naravno jeste. Ali kad je porodično pravo i emocija sledila zakone… Još 1946. godine žene su u Jugoslaviji dobile pravo nasleđivanja, a baš prošle godine Marijina koju godinu mlađa rođaka sa sela u Facebook statusu je rekla kako je ponosna da se odrekne imovine u korist svoga brata. Tada joj se za trenutak učinilo da D. voli svoga brata daleko više nego Marija. Pravo ne znači i obavezu.
Sve ove misli veoma su uznemirujuće za Mariju i zato se ona uobičajeno trudi da ne misli o njima. Sada je na neki način izazvana. Njena drugarica već ko zna koji put pravi spisak svega što Marija i ona treba da urade, a rok za početak je – odmah.
-Nema se više šta čekati. Preselićeš se kod mene, otići ćemo u stan, evo sve je popisano. Očistićemo i začas posla ćemo naći majstore.
Marija bi rekla ne mogu ili neću ili ne smem, ali svesna je da je to neprilično u ovoj situaciji. Ona zato pristaje iako ima osećaj da nije zahvalna koliko bi trebalo. I ona sama, i svi drugi, u moru različitih situacija misle ili čak očekuju da im drugi ljudi budu zahvalni kada rade nešto za njih. Istina je obično drugačija.
Ta pomoć, kao i u slučaju Marijinog dede koji je bio opljačkan i time dokazao kako ne može sam da se odbrani i nije sposoban da živi sam ide uz obaveznu povredu dostojanstva. Ti ne znaš, ja ću te naučiti, ti ne možeš ja ću ti pomoći… Marija možda zbog suštinske nezainteresovanosti ili pasivnosti, zbog inata ili beskrajnog poverenja u prijateljice koje je jednom davno sama izabrala, nema puno otpora. No, zna da će taj otpor, kad tad doći. Zato ona sada ne kaže ništa ili kaže: Važi. To zaista ne misli ali srećom niko ne može da čita misli.
Pravo na bacanje svega
-Sve ćemo baciti, sve… Videćeš kako će ti posle toga biti bolje. Drugarici to ne kaže, ali Marija misli na jednu epizodu kada je još želela da baci puno stvari koje stvaraju krš. Živo se seća kako joj je otac rekao: Nemaš pravo. Ništa od toga nisi kupila i ne možeš ni da baciš. Zbog toga sada Marija misli o jednoj drugoj vrsti nasledstva. Šta ako je ovo što ona ima nasledno? Šta ako su svi iz njene porodice nasledno horderi i skupljači i svakom ko se tome usprotivi kažu isto: Nemaš pravo. Tada, Marija misli da bi za njeno dete ako ga ikad bude imala bilo najbolje da bude nečije drugo dete, samo ne njeno. Samo ne ni na koji način povezano sa ovim skupom čudnih ljudi koji imaju strah od odvajanja.
Dan kasnije kada je u kanti za đubre Marija videla pelerinu, sastavljenu od malih sintetičkih zečijih repića povezanih nitima vune, nešto se u njoj slomilo. Već joj je bilo teško prethodno, kada joj je mama, videvši da rado nosi pelerine i bolero džemperčiće kupila jedan šal pelerinu a njoj se to nije svidelo. Tada, pre više od deset godina rekla je mami otvoreno: Što si to kupila, ne sviđa mi se. Juče, kada je u kesu namenjenu za to da je ostavi kraj kontejnera, uredno spakovanu i obeleženu natpisom zimske stvari, već joj je bilo pomalo teško što odlaže mamin neželjeni poklon. Da mami kaže, ona bi joj rekla: Donesi ja ću ga nositi, iako je znala da neće.
Jakna punjena svim i svačim
Dok je odlagala jaknu koju joj je mama kupila – istu kao što već ima, osećala se kao da je ta jakna punjena zlatnim perima. Za nju to nije bila jakna koju je samo jednom nosila, jer joj je velika i uopšte joj ne odgovara. To je bila jakna koju je mama kupila jer ju je podsećala na Marijinu jaknu koju je Marija rado nosila. Jakna koju mama kupuje svojoj ćerki, od koje je odvojena i za koju joj je teško da nađe poklon jer imaju različit ukus, pa pokušava da iskopira nešto što ćerka već ima.
U strahu od odbacivanja i nadi da je ona, mama, korisna kao i jakna koju pokušava da odabere. Marija odvaja jaknu za kesu na kojoj piše zimske stvari i misli kako je to dobra i topla jakna a sada je zima i nekom će značiti. Poklon je uvek nada i uvek pomalo strah od promašaja. Marija misli o tome da neće da pozove mamu i da što više bude čekala sve će biti gore. Svesna je da svaka stvar u stanu koji se guši u garderobi, knjigama i dokumentima i drugim svakodnevno beskorisnim komadima predstavlja nešto značajno bar nekome od njih, članova porodice. Svesna je isto tako, da su za sve ostale ove stvari obične starudije ili đubre. Ipak pakuje i ćuti, suzdržava se čak i od mišljenja.
Veliki posao i jakna u njemu
Na kraju dana, drugarica i ona kažu: Uradile smo veliki posao. One kažu istu rečenicu ali misle potpuno drugačije. Drugarica misli: Uradile smo veliki posao i ovo mesto konačno liči na nešto. Marija misli: Uradile smo veliki posao i prekinula sam sve veze sa porodičnim prokletstvom. Ostavila sam iza sebe, u kontejneru i pored kontejnera sve ono što sam naučila i ono što sam nasledila. U teglama netaknute zimnice, kesama neoblačenih jakni i uredno složenih čarapa nalazi se moj stari život, mislila je ona. Sada ga zauvek ostavljam, da slobodna idem dalje.
Sutradan kada je puna elana, nakon veoma uspešnog dana u kome su uradile veliki posao, u kontejneru videla pelerinu razvučenu preko kesa u kojima je kućno smeće ostalih stanara, nešto je kvrcnulo. Sasvim sitno, čulo se kao kvarcni pesak. Ponos i jučerašnji uspeh u suočavanju sa prošlošću nije joj dao da priđe bliže i nadvije se nad punim kontejnerom. Krajičkom oka, videla je dres Lakers iz neke sezone devedesetih za koji je mislila da je baš lep, ali da ga više nikad neće nositi, svaki par uredno složenih čarapa. Nije videla jaknu, udahnula je hladan vazduh i pružila korak. –Dobro je, tešila se nespretno, ali postalo je toplo u obrazima i u stomaku. Bez obzira što je napolju hladno osećala je ogromnu vrućinu koja se pretvarala u nejasan bes. Bes koji se kasnije može izliti na bilo koga, bilo zašto.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
