Kako? Rekao je kako će umreti (otac, ne ona), oslepeti, rekao je kako je neuredna (jeste), ne vodi računa o sebi, rekao je kako je sama kriva za sve što joj se desilo. (A to i ona misli). Rekao je te reči kao da su istina. Možda i nisu bile – ali dok ih je govorio one su se pred njom pretvarale u stvarnost. Otac je imao moć da izmeni stvarnost, skrati ili produži vreme i u tome se zasnivala njegova vlast nad njom. Ništa drugo.
Ljudi samo misle da ih čine diplome na skupom papiru koje su mogle biti uramljene, ali nisu. Ili važni zdravstveni izveštaji po ćoškovima ladica. Kudikamo više govore napola popijene flaše gaziranih pića i drugo jednokratno smeće koje je tu svaki dan i nikako da ode.
Tugu je najčešće zamišljala kao krhotine u stomaku. Pročitala je da negde da su ljudi pre znanja o tome kako telo radi, zamišljali kako se svi organi za koje znaju nalaze negde u telu, plivajući. I sama je mislila isto tako. Srce, želudac, jetru i sve ostalo zamišljala je kao vaze i činije različitih oblika i boja. One su doduše u njenoj interpretaciji bile umotane u stare novine, isto kao i stvarni predmeti u selidbi. Kada se desi nešto burno, ti umotani paketići unutra, u kojima se nalazi visoko lomljivi sadržaj, polupali bi se. Tada bi njihove nejednake krhotine bolele pri svakom koraku. Slika je bila suviše jaka, i uvek bi kad je boli neki lom, volela da miruje. Najbolje, da leži.
Sve čega se plašimo već se desilo.
Sve čega se plašimo već se desilo. A Marija se najviše plašila slomljenog srca. Kakva glupost. Da je sve ono tačno, i da je srce nekakva vaza ili činija… Ma nema šanse. Slomilo joj se srce sigurno bar deset puta, da može da se seti. Koja bi to staklena posuda mogla da izdrži. Ležala je i razmišljala o posudama kako ne bi razmišljala o svađi koja se desila tog jutra.
Želela je da priča sa nekim, ali onda bi izgledalo kao da se žali, pa je ćutala. Svađe su baš takve, kao sudari pri kojima se lome tanjiri, čaše i ostalo. Svidela joj se ta jeftina metafora pa je izmišljala šta bi bilo šta. Jetra je sigurno malo čvršća, mislila je neka teška pepeljara, koja sve ostalo skrši. Ili želudac, zamišlja ga kao koficu.
Reč na L, reč na P, reč na Š
Ranije dok je ulazila u zgradu, mislila je o tome da li će brava biti promenjena kao što joj je rekao. Ne bi valjda.. Ali opet, mislila je, šta ako je to baš danas. Mislila je i o tome kako je nekonvencijalno zvati nekoga u deset do jedanaest i reći da nemaš gde da spavaš, i kako će takav poziv sigurno ovoj situaciji dati više težine nego što bi to bilo da se kojim slučajem vratila ranije. Nije se vratila ranije, i možda je to deo istog problema. Jasno se seća kako joj je rekao da je zamenila dan za noć. Rekao je još neke ružne reči. Ona mrzi kad govori reči na L, na P, na Š i sve ostale reči koje žele da uvrede onog koga označavaju.
Jednom se seća, da se zbog toga posvađala sa dotadašnjom drugaricom M. Ona je volela da neprekidno koristi reč na Š. Govorila je kako se tako u stvari kaže, kako tako govori njena tetka koja živi tamo gde oni žive i tetka zna. Glupača, Marija je mislila. Kakve zlobne glupače, i M. i tetka i svih petnaest lajkova te objave na fejzbuku. A to što je za M. ona bila verovatno pomodna woke – isto tako glupača – to je nimalo nije zanimalo. Danas, budući da se sve što nas boli, već desilo – Marija se setila M. i njene reči na Š. Tada, nije sebi mogla da objasni šta ju je to toliko povredilo, a evo baš sad se ukazalo. Svaki put kad bi otac rekao reč na Š, usledilo bi isto takvo objašnjenje. Usledilo bi vikanje.
Strah je tigar
Strah je povremeno bio nekontrolisan ali uglavnom je uspevala da zaboravi na njega – zamišljajući osećanja kao stvari ili životinje. Strah je bio tigar (ili nešto veliko uglavnom), za koga zna da je ispred ali kome neće otvoriti vrata. Slon koji je u sobi, u koga ne gleda. Iako je tu, ona uglavnom može da odahne.
Prethodni život, detinjstvo i mladost kao da je bila jedna duga priprema, boot camp za rat rečima koje izazivaju krhotine organa. Zna čega se plaši i svesna je toga i dok se dešava. Otac je tog jutra govorio sve čega se plaši i sve što mrzi. Rekao je kako će umreti (otac, ne ona), oslepeti, rekao je kako je neuredna (jeste), ne vodi računa o sebi, rekao je kako je sama kriva za sve što joj se desilo. (A to i ona misli). Rekao je te reči kao da su istina. Možda i nisu bile – ali dok ih je govorio one su se pred njom pretvarale u stvarnost. Otac je imao moć da izmeni stvarnost, skrati ili produži vreme i u tome se zasnivala njegova vlast nad njom. Ništa drugo.
Kako prekinuti vezu, to je lako
Zahvaljujući mobilnim tehnologijama, Marija je bila svesna da u svakom trenutku može da spusti slušalicu i zavladaće tišina. To međutim nije činila. Ne može se reći da je uživala u tome što sluša ali je veza bila čvrsta skoro neraskidiva. Kao da će ako spusti slušalicu najgori deo ostati neizrečen. Činilo joj se, ako spusti, otac će nestati, nestaće reči, jezik, stvarnost. Nestaće moć.
Setila se kako je kad je bila mala zamišljala da je tata svemoćan. Zamišljala je da će ako ne uradi odmah ono što je rekao (a to je da pojede ceo sendvič, bez prava da ostavi pola, za šta se usrdno zalagala i pozvala ga na pregovore) čim spusti slušalicu, on napustiti posao i doleteti u sekundi da se nadvije nad nju kao oblak i ukine svet. To čega se najviše plašila, nikad se nije desilo. Delimično zato što je nemoguće a delimično zato što nikog nije bilo briga. Pa ni tatu. Ipak, ona je živela u ubeđenju da je sve što joj se dešava toliko bitno – i sendvič i sve drugo oko čega se svađala, da će neko (recimo tata) uložiti vanredan trud u rešavanje tog nepremostivog raskola. Njen život čak, gubio je vrednost u odnosu na strah od onoga što bi moglo uslediti.
Kako promeniti bravu?
Nekad je pretnja bila vrlo konkretna, kao juče. Promeniće bravu. Dok se pela stepenicama, mislila je o odrastanju. Odrastanjem, prestajemo da se plašimo. Već smo naučili da su sve stvari tako konačne, male ili nebitne. Menjanje brave, tako konačno i nebitno. Ništa strašno u odnosu na kraj sveta. Dok je otključavala vrata, nije imala osećaj da ulazi iz strašnog sveta u bezbedan. U sobi je bio slon, iza vrata od špajza tigar. Tišina i mrak su pali preko neopranih sudova, napola raspakovanih kofera i svih razloga za svađu. Uvukla se u krevet kao krišom. Kad leži, ne oseća nikakve krhotine unutra i sve je mirno. Može do mile volje da se zanima planovima za sutra i za ceo mesec. Porezi, fakture, selidba i rekonstrukcija.
Jutro je bilo lepo i posvetila se radu. Ceo prethodni dan bila je ljuta na oca, koji iako nije promenio bravu, došao je u stan bez njenog znanja. I verovatno je u besu, ili možda zbog uštede električne energije isključio veliku peć koja radi samo noću – trošeći jefinu struju. Nije to primetila ceo dan, ali jako se naljutila pitajući se da nije pokvarena. Peć koja se nikada ne isključuje. Do ujutro, uz toplinu peći, ljutnja je nestala. Činilo se kao da dolazi proleće. Skuvala je kafu i pisala. Odjednom se začulo zvono. Na brzinu je obukla pantalone i očešljala se ispred ogledala u hodniku. Nije imala naviku da gleda kroz špijunku i puna poverenja kakvo imaju samo naivni ljudi, otvorila je vrata.
Dobro jutro i druge bajke
Bez uobičajenog srdačnog a opet tako formalnog pozdrava od pružene ruke i dva poljupca, otac je rekao dobardan i ušao pravo prema kuhinji. Pomalo je izgledalo kao da zagleda, da je nekakva inspekcija ali nije – samo se njoj tako činilo. Sve što je mogao da zagleda, zagledao je juče kada je ušao sam, nepozvan, otključavši svojim ključem iako su se dogovorili da to nikada ne treba da radi. Situacija je bila izuzetna. Upitala ga je hoće li kafu i ne sačekavši da odgovori uključila je aparat. Mislila je, i ako neće popiću je sama. Ja sam odrasla osoba, mogu da radim šta želim. Zvučalo je tako detinjasto.
Zatim je učinila nešto što odrasla i zrela osoba nikada ne radi i ne bi trebalo da radi. Nešto što nijedna škola terapije ne preporučuje za sve one koji žele da pokažu kako su odrasli, da budu ozbiljno shvaćeni. Pitala je Tata, mogu li da sednem u krilo? On je gledao a ona je ne sačekavši da odgovori sela u krilo, zagrlila ga i rekla Volim te i nemoj više da me plašiš da ćeš umreti, ja se već jako plašim. Zagrlila je svog tatu i čula je sebe, iako nevoljno, kako tiho cvili.
Kako?
Uradila je ono što je htela. Mislila je o sebi kao odrasloj osobi, iako se sve škole psihologije sigurno ne bi složile sa tim. Znala je da to nije taktično, niti ispravno.
– Nedostajete mi, nedostajete mi stalno, rekla je iako nikad nije čula da je neko to rekao svojim roditeljima i ne zna šta se desilo ako bi to neko rekao. Upravo sada, nalazila se u drugoj realnosti, o kojoj joj niko nikad ništa nije pričao.
Dugo je posle toga neprekidno pričala. Pričala je kao da odgovara na nepostavljena pitanja. Zašto baš eto ona voli ljude koje drugi zovu rečima na L, P ili Š. Rekla je mi. Mi znamo kako je kad si manjina. Kad si osim sveta. Rekla je puno toga, možda i nepovezano, nije se osećala kao da nekom nešto vraća, kako nanosi bol. Oca izvesno ništa nije bolelo. Da li je razumeo, ona to ne zna. Volela bi da jeste. Posle su pili kafu i radili sve obično što se radi kada dođu gosti. Keks i kafa, razgovor o vremenu. Znala je i da ovo nije bila poslednja svađa i da će se sigurno svađati još puno puta. Sigurno još i gore.
Mislila je o devojčicama. Svim devojčicama kakva je i ona sigurno nekad bila. Svim ostarelim devojčicama koje su predmet šale i sprdnje. Mislila je o ženama kakva je ona sad. I mislila je o tome kako slomljeno srce uopšte ne postoji. U tome je i problem. Strah svake devojčice. Ili je to nada? Da će voleti ponovo i ponovo i ponovo. Baš tako kako vole deca.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
