Kao u snu se sve desilo, potpuno nerealno. Zbunjena, budući da nije nikom ugodila sem sebi, Marija je razmišljala o tome sa posebnim ponosom. Po prvi put u životu – mogla je sebi da prizna da je oduvek želela da se uda i oduvek tako. Da ne promeni prezime, da se ne nervira oko toga šta će ko reći, da ne misli na roditelje i da čvrsto zagrli svog psa. Nije joj bilo bitno šta će gosti jesti jer joj nije bilo do jela. Nije se izvinila i rekla Izvinite ako je šta bilo. A to bi uvek uradila.
Mislila je o devojčicama. Svim devojčicama kakva je i ona sigurno nekad bila. I mislila je o tome kako slomljeno srce uopšte ne postoji. Strah svake devojčice, i svakog dečaka je da će voleti ponovo i ponovo i ponovo kao što vole deca.
Da te neko voli zbog onoga što jesi… Ta fraza je ponovljena toliko puta i svaki put je na nju odmahnula glavom. Niko to ne bi rekao kada je vidi spolja – odlučnu ili grubu – ali Marija je, kao i većina žena, ugađačica. Ugađačica celom svetu ili people-pleaser jedna je vrsta taktike opstanka. Nemoguće je živeti u ovom svetu i ne biti, bar delimično, ono što ljudi očekuju. Tako je i ona, gradila sebe kao model, prema očekivanjima drugih. Da bude obrazovana, principijelna, da ne insistira na malograđanštini, alternativna taman toliko da ne nervira. Svaka odluka činila se kao teška, jer kako, kome i na koji način ugoditi njome.
Kao u snu, po svom i druge nemoguće reči
Marija je tek nedavno počela da živi po svom. Onda kada ju je sasvim napustilo svako građansko očekivanje, kada su na neki način – svi odustali. Bez srama govorila je u stilu Ljilje Brik – Znate, ja ću da se udam. Nikome to nije značilo. Kada je prvi put zakazala venčanje za 21. mart bilo joj je malo neprijatno što to radi sama. Iz prethodnih priča znala je da se takve odluke donose dugo, noćima pričajući o njima, raspravljajući o tuđim godišnjim odmorima i mogućnosti da posete taj – za mladence bitan događaj.
Kancelarije opštinskog prostora za venčanja u Camborne su užasno ružne. Zidovi su ofarbani u nežno belo, ali je svetlo jako pa izgleda blještavo belo. Na podu je jeftin sivo-braon itison. Vrata i sva stolarija su u nijansi narandžaste boje drveta koja bi trebalo da da toplinu prostoru. Vrata su kao bolnička, ali inkluzivna – mogu da se otvore i budu izlaz za slučaj opasnosti. Sve stolice su plavo narandžaste i ima ih dvadeset četiri. Zidovi su goli sa izuzetkom dve fotografije morske pene i litice. One stoje usamljeno na zidu, svaka na svom. Marija je mislila kako nikog ne bi mogla da pozove u tu sobu. Druge, bolje i skuplje sale imaju laminat na podu, iste narandžaste boje i prozore. Dve saksije sa veštačkim drvećem, zavesu na cvetiće i spušteni plafon sa ventilacijom koja se čuje. Njen zvuk dominira prostorom koji miriše na nešto staro ali nekorišćeno.
Predivno mesto iz reklame za brak
Nasuprot tome, u reklami piše Jayne Hooper House in Camborne offers a spotless space for your wedding ceremony. The hall is picture-perfect, with a high white ceiling, ambient lighting.U stvarnosti, Jayne Hooper House je oniži kompleks kuća u nizu, kojima je prvi sprat nizak i okrečen u bež, a drugi zajedno s krovom drveni i sivkast. Okolnim pejzažom dominira parking i blok u kome nema apsolutno ništa sem udaljenih visokih dimnjaka starih rudnika. Ima jedna sala za fitnes na 200m kao i veleprodaja automobilskih guma. Na mapi je ucrtano da je tu rođen Richard Trevithick, izumitelj parne mašine. Kuća je srušena, ali tu stoji spomenik kao nadgrobni – samo nije. Okolo je drvena ograda, i dvorište u kojoj je jedna palma.
Kada je u pismu koje je čekala punih šest nedelja došla vest o tome da nije jasna budućnost njene veze sa G, Marija se prvo malo ljutnula. G. je rekao da će naći advokata, a ona je napisala žalbu i predala je sudu. Pored toga, pisala je službeniku koji se zove Christofer o tome kako ključni dokazi – kao što je zakazano venčanje za 21. mart u Jayne Hooper House (koje ju je bilo sramota pred prijateljima) – nisu uzeti u obzir. Trenutak, ali samo trenutak – sve je delovalo bezizlazno.
Kao da ništa nije bezizlazno
Dva dana kasnije već je bila udata. Pre roka, moglo se reći, ako se uzme da je rok bio 21. mart. Tužna i samotna ceremonija u Jayne Hooper House, na sreću ili – na radost – morala je biti otkazana. Umesto nje, tek nešto više od 24 časa kasnije od pisma u kome se tvrdi da njena veza sa G, izgleda kao da nema budućnost – budućnost se desila.
Zbunjena, budući da nije nikom ugodila sem sebi, Marija je razmišljala o tome sa posebnim ponosom. Po prvi put u životu – mogla je sebi da prizna da je oduvek želela da se uda i oduvek tako. Da ne promeni prezime, da se ne nervira oko toga šta će ko reći, da ne misli na roditelje i da čvrsto zagrli svog psa. Nije joj bilo bitno šta će gosti jesti jer joj nije bilo do jela. Nije se izvinila i rekla Izvinite ako je šta bilo. A to bi uvek uradila. Plesala je uz pesmu Billie Eilish, a ne neku visokoumetničku koju su ona i G. dugo birali svesni da je ona prava i da na najbolji način oslikava njihovu ljubav.
Never apologize, never explain…
Nije se stidela ničeg, prvi put, ni kad se čarapa pocepala a veo izgužvao u toku venčanja. Reči Marianne Faithfull nikad joj nisu zvučale stvarnije, bez izvinjavanja i objašnjenja. Nije se našminkala, tačnije utapkala je grešku na ajlajneru i po licu je razmazala labelo u boji umesto rumenila. Bidermajer je činilo mirisno poljsko cveće i koja grana tek procvalog voća, omotani jednostavnim komadom kanapa.
Odjednom je sve izgledalo onako kako je htela – samo nikom nije smela da kaže jer se stidela da će je prezreti. Domaća moda, sako sa leopard dezenom i šljokičasti minić nepristojne veličine. Žuto zlato tako demode, cipele sa tuđeg venčanja. Pica na naručivanje i YouTube žurka. Nešto više od 24 časa za pripremu. Rekla je sudbonosno da. Uvek se nadala da će biti srećna taj dan. Da će biti posebno i nežno. Da će joj se sve sviđati. I da će je neko voleti baš zbog toga što jeste.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
