Knjige… Čak i gomila knjiga pored kreveta govori nešto o meni, mojim prijateljima i rodbini. Da i samo tu jednu gomilu pipne, pogleda snimi, neko bi znao ko sam ja. Ljudi se u bibliotekama skriju. Onda je počela da otvara sve knjige iz biblioteke nasumično. Neke su, premda stare – imale zalepljene stranice. To je bilo često u starim izdanjima, kada nož nije mašinski sekao tabake.
Gledao je u nju, a ona je tek jedva na čas uspela da se izvuče iz nesigurnosti koje su je ophrvale. I neironičnog pitanja: Da li će me sad zauvek ostaviti? i da vidi kako je on vidi. Među svim kesama, kutijama, prašinom i paučinom, vidi je. Sve što je ikada želela desilo se i trajalo je kratko, toliko kratko da je zamalo propustila.
Kada bi je neko pitao kako je mogla da dozvoli da sve ovo izgleda ovako, samo bi, kao i njen deda smicala ramenima. Tek kada bi neko drugi povisio glas – kao da je bila razbijena čarolija. Stan u kome su se nalazili odjednom bi pokazao svoje pravo lice – naslagane knjige na svakom ćošku, nekakvi papiri i prašina koja je sve to prekrivala. Jer ona nikad nije tu.
Sve knjige sveta
Samo jednom, a to je bio iznajmljen stan – Marija se našla na mestu koje istovremeno ima puno knjiga ali je i uredno. To ju je čak pomalo i uvredilo. Osetila se nakratko kao detektivka. Umesto u prelepom i velikom salonu gde su se nalazila dela poznatih slikara, vreme je provodila u radnoj sobi pater familiasa te kuće. Na zidovima su bile uramljene pohvale njegovom dedi iz međuratnog perioda. Knjige su imale jasnu logiku, cela biblioteka u toj sobi bila je sakupljena kroz tri generacije. Knjige jednog pravnika, jednog lekara i jednog valjda novog pravnika.
Ubrzo je shvatila da su većina knjiga udžbenici za fakultet. Taj lekar koji je bio u porodici, imao je i neke nesumnjive promašaje poput dela Otto Weiningera, mladog genija, osvedočenog ženomrsca, antisemite i low key naciste. Dobro, ne moraju svi biti aljkavi kao ona i njena porodica. Oni mogu biti konzervativni a prašina, razume se – pobrisana.
Nešto joj nije dalo mira – čudila se tome kako su kraj pradedinih knjiga poslagane i knjige nesumnjivo bez kvaliteta, zavičajni pesnici, jeftini samizdati i biografije gradskih likova. Počela je redom da ih izvlači i otvara – u svima je bila posveta i nijedna od njih nikad nije bila čitana. Setila se kako je njena baba oduševljeno uzimala sve knjige pisaca koje nikad neće pročitati jer su oni bili tako nametljivi i gurali su joj svoje potpisane knjige loše poezije u ruke. Ona bi budući da nije pila alkohol sasvim trezna slušala njihova naklapanja a onda bi došla kući i spustila knjigu ispod televizora ili u stalak za novine. Tu su se gomilale.
Mali upliv stvarnosti
Pogledala sam oko sebe. Nepregledno je more knjiga koje se nikada nigde nisu srele dok ih nisam ostavila na noćnom stočiću. Pulp literatura Southern Ladies and Gentlemen, Florence King, Nepokoreni grad – veliki školski čas iz Kragujevca 1975. Tu je i predratna zbirka Priče iz predgrađa Pejp Jakob Izrael de Hana, ali i Ženski biografski leksikon – sećanja žena na život u socijalizmu.
Nova knjga Sali Runi Intermezzo koju sam dobila za rođendan, After Dark Murakamija koji sam dobila još 2020. ali ga nikad neću pročitati iako lažem sebe da moram. I Vernon Trodon kome sam pokušala da se vratim kad sam shvatila da je Viržini Depent bila u vezi sa Paulom Precijadom dok je pisala, ili pre. Čak i gomila knjiga pored kreveta govori nešto o meni, mojim prijateljima i rodbini. Da i samo tu jednu gomilu pipne, pogleda snimi, neko bi znao ko sam ja.
I povratak u autofikciju
Ljudi se u bibliotekama skriju. Onda je počela da otvara sve knjige iz biblioteke nasumično. Neke su, premda stare – imale zalepljene stranice. To je bilo često u starim izdanjima, kada nož nije mašinski sekao tabake. Jedan nož za pisma i knjige nalazio se u radnom stolu. Kao i sve drugo u ovoj sobi – kao eksponat. Odjednom, sve joj se činilo kao laž. U ovoj velikoj i lepoj biblioteci, neko se bavio slaganjem knjiga, ali da li je iko ikad tu čitao? Po svoj prilici niko nikad. Stan je napustila pomalo razočarana.
Slaganje knjiga, pri selidbama predstavljalo je poseban problem. Ima ta jedna knjiga Proslava, Damira Karakaša u hrapavom skupom izdanju Ocean More koja sadrži najlepšu posvetu na svetu. Posvetu od G. i fotografiju te knjige je zajedno sa malo zemlje sa groba Svetog Franje Asiškog priložila kao dokaz kako su G. i ona u dugoj vezi u tom ponižavajućem procesu dokazivanja da njena ljubavna veza nije fiktivna.
Ta knjiga se nakratko pojavila, to pouzdano zna jer ju je držala u ruci, rekla M: Hej ovo je knjiga koju mi je G. poklonio a onda je opet nestala. Bila je sigurna da ju je spakovala sa važnim knjigama – kao što su knjige koje koristi u pisanju doktorata ili knjige za učenje francuskog ali nije. Juče je opet otišla u hladan i prazan stan da pretura kutije sa knjigama. Proslave nema.
Proslave nema.
Već je naučila da se oko knjiga ne nervira. Ni jedna knjiga nije nezamenjiva i čak i raspareni kompleti daju se ponovo spariti. Osim toga, većinu tih knjiga je pročitala a one koje nije – i neće – već je poklonila dalje. Na neki način sve što je u knjigama već je i u njoj, i ona se tu nimalo ne brine niti je tužna kada ih ostavi iza sebe na putovanjima. Knjige se inače, pri selidbi u inostranstvo neće moći poneti, bez posebnog dokaza o izvozu, a to je atakarnet.
Marija ne planira da svoje knjige katalogizuje u Narodnoj biblioteci niti da ih ikuda nosi. Planira da nauči da živi bez njih kao i bez svega ostalog. Pita se samo šta će bez tih poklona, koji su dokazi, čvrsti pravi dokazi osećanja koji inače ne postoje. Nikad nije tako mislila o osećanjima – nečemu što treba dokazivati zajedničkim računom. Ili još gore – fiskalnim isečcima, iako je jednom čitala da postoji žena koja nikad ništa nije bacila. Njoj bi bilo lako da dokaže sve, nehotice je pomislila.
Izgubljeno i nenađeno
U rekonstrukciji, Marija je shvatila da je izgubila uverenja o prethodnom školovanju i njihove sudski overene prepise na engleski jezik. Osim toga izgubila je i jedan dijamantski prsten koji joj je poklonio tata bez nekog povoda – još pre i zato sad nema neko mišljenje o nakitu. Izgubila je, čini se supstancijalne dokaze o tome ko je i šta je, a oko nje je zato uvek neka gomila đubreta, rezervna dugmad od pantalona, užegli karmin sa mrvicama, knjige i nekoliko napola sagorelih sveća sa mirisom poznatih parfema.
Možda je situacija upravo obrnuta i ona nije to što misli da je. Ljudi samo misle da ih čine diplome na skupom papiru koje su mogle biti uramljene ali nisu. Ili važni zdravstveni izveštaji po ćoškovima ladica. Kudikamo više govore napola popijene flaše gaziranih pića i drugo jednokratno smeće koje je tu svaki dan i nikako da ode.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
