Luksuz je danas imati vremena. Trudi se da ga ima, da čuva vreme, da ga gustira polako kao dižestiv posle večere. Vreme je kao konjak, odstoji, stari. Vreme je kao voz, prolazi. Vreme ne staje da bi se presedalo. Čula je kako bogati ljudi govore da je vreme najveći luksuz iako zna da su hoteli i avioni veći luksuz od vremena. Bar za nju. Vremena čini se ima.
Nije bila fatalistično raspoložena, to prvo jutro, ali brak je nametao jednu vrstu fatalizma. Zauvek, do kraja života. Pitala se zašto baš sad kad bi trebalo da je slatko i lepo kao u biedermeier stilu, mora da razmišlja o kraju života.
Normalizacija
Posle nekoliko dana sve se normalizovalo. On je otišao, ona je ostala, život se nastavlja uobičajeno. U
njenom slučaju to znači bez ikakvog reda. Jutro počinje tako što dođe otac u sklopu svoje jutarnje šetnje. Nekad je i ne budi, a nekad se i ona pravi da spava. Svako jutro budi se u 9 tačno kao sat. Ipak, odlučuje da se ne obuče. Jedna od prednosti samostalnog, odraslog života je neobaveza oblačenja. Isto to radi i kada živi sa G. ali kada je sama, neoblačenje deluje buntovnije. Kao luksuz.
Luksuz se kao reč uvek činila privlačnom. Asocira na hotele. Kad su bili mali, svake godine u kući je bio veliki katalog svih hotela na Jadranu i nekoliko u Španiji koja je tad bila popularna. Brat i ona čitali su taj katalog neke domaće agencije sa posebnom pažnjom. Uz opis svakog hotela postojala je šematizovana ponuda dodatnih usluga. Hoteli tog vremena imali su pored bazena, biblioteke, bioskope, teniske terene i diskoteke. Negde je pisalo noćni klub. Skoro nijedan nije imao kockarnicu. Ili njeni roditelji nisu u katalogu dobijali te sa kockarnicama.
Luksuz je kao još jedno proleće
Svaki dan proleća, zaneseno su gledali u ponudu hotela, maštajući da će izabrati najbolji, najlepši i najveći i da će ih onda roditelji povesti onamo. To se naravno nikad nije desilo. Odlazili su u hotel koji tata može da dobije preko fabrike, kada uz to uklopi letovanje za četiri osobe i povlastice dobrovoljnog davaoca krvi. Otac posebno voli da naglasi kako je “uvek letovao u hotelima A kategorije”. Tako se to tada zvalo. Kategorije su bile A, B i C, a ta A je bila navodno najbolja. Seća se vrlo živo da je postojala i tzv. “viša B kategorija” koja je bila najbolji odnos cene i kvaliteta, jednom kada su se završili momački dani i kada je umesto sam – otac išao sa porodicom.
I voz…
Pre nekoliko dana, ničim izazvan, preko telefona joj je rekao da ne bi voleo da ide sama vozom. Iako je na voz bila sasvim naviknuta u detinjstvu, u odraslom dobu, sama žena u vozu, verovatno je asocirala na ženu koja traži društvo, mislila je. A zaboravila je da otac misli sigurno na nešto posve drugo. Na njihov zajednički poslednji odlazak na more vozom. Devedesettreće godine. Ili devedeset druge. Te godine rezervacije nisu važile. Išli su šinobusom do Rume i tamo presedali za voz Beograd – Bar. Nekada popularna, kasnije ozloglašena ruta. Njih četvoro spakovani u jedan veliki kofer.
U kupeima je uvek bila gužva kada rezervacije nisu radile. Sedeli su na dva mesta njih četvoro. Otac uopšte i nije sedeo, već je stajao u hodniku, naslonjen na prozor i pušio je. Na dva velika sedišta sedeli su majka i brat i ona. Odmah do stočića koji se nekakvim mehanizmom izvlači u horizontalni položaj. Niko se ne seća drugih putnika u tome se svi oni slažu. Mama često kaže kako smo bili nesnosni i kako smo tražili da nam seče paradajz uz sendviče, jednom kad smo pristali da jedemo. Kaže da su se svi uplašili kada ja izvadila veliki nož sa orlom izrezbarenim na dršci. Lovački nož, za koji otac kaže da ga je kupio od nekog Albanca. Tata nikad nije lovio. Osećali smo se zaista posebno da lovački nož seče paradajz.
Paradajz znači raj
Mama paradajz stavlja u malu plastičnu belu posudu – ćasu. Vadi male viljuškice za kampovanje. Deca jedu ali nevoljno. Deca su samo želela da vide kako nož seče paradajz. Mamu kako drži nož. Nesnosna je gužva u vozu, svi su zaboravili već na događaj s početka kada je otac ubacio veliki kofer kroz prozor voza, a zatim i sam ušao na taj – neobičan način. Sada, dok su oni jeli sendviče, otac je svoju hrabrost i umeće prepričavao u hodniku voza. Muškarci su nervozno šetkali i pričali ozbiljne teme. Žene i deca su se tiskale u vozu.
Kada danas čuje luksuz, Marija najviše misli o nečem neodređenom. Često kaže da je pravi luksuz današnjice vreme. Ona to misli na trenutke kada može da bude sama i pije vino, iako je to vino iz boce koja je otvorena a na stolu su umesto čaršava jeftini plastični podmetači. Kada kaže luksuz ona ne misli više na hotele sa jadranske obale. Misli na hotele u kojima njeni prijatelji i ponekad ona odsedaju besplatno u sklopu novinarskih PR tura. Tu su i hoteli koje je moguće platiti na firmin račun. Tamo odsedaju porodice u kojima muškarci sve što troše fakturišu kao trošak firme. Čak i letovanje za četiri osobe.
Marija zna da to nije baš u redu, ali priznaje u sebi da se ne bi bunila za tako nešto. Priznaje to uprkos tome što zna da bi je otac ubio da tako nešto uradi. On živi u potpuno drugom vremenu. U tom su vremenu radnici i direktori mogli da se sretnu kraj bazena. Često priča kako je slao razglednice svojim kolegama. Da li neko danas šalje razglednice iz lepih luksuznih hotela nekadašnje A kategorije.
Nostalgija je laž
Nostalgija je osećanje koje joj je poznato. Nostalgija je kao i svako sećanje laž. Potpuna laž koju autofikcija dopušta. Čini joj se da joj je nekad bilo bolje ali nije. Kada je bila mala nije osećala nove i lepe madrace i nije postojalo nešto što se zove osveživač prostorije. Nisu postojale jednokratne papučice u hotelskim sobama. Da danas ode u jednu od njih – videla bi koliko je bila preskromna. Nimalo luksuza. Ne samo u njenom, već i u sećanju skoro svih članova porodice vreme kada su roditelji bili mladi i lepi, vreme je koje žele da se vrati.
Sve drugo, baš i ne. Luksuz danas je nepojmljivo veći. Vozovi su sigurni i brzi. Hoteli nepojmljivo veliki. I ona je u njima. Češće nego što može to sebi da priušti. Valjda to ima veze sa poslom koji obavlja. Ponekad ode i u nekadašnji hotel, B ili “više B kategorije”. U Andrijevici, zatekla se u prostranoj sobi koja je divno osenčena. Hotel nema bazen i stoga je osuđen na tu višu, B kategoriju, kao da čuje očev glas koji u svakom trenutku može da objasni tačnu kategorizaciju hotela.
Vreme je luksuz?
Luksuz je danas imati vremena. Trudi se da ga ima, da čuva vreme, da ga gustira polako kao dižestiv posle večere. Vreme je kao konjak, odstoji, stari. Vreme je kao voz, prolazi. Vreme ne staje da bi se presedalo. Čula je kako bogati ljudi govore da je vreme najveći luksuz iako zna da su hoteli i avioni veći luksuz od vremena. Bar za nju. Vremena čini se ima. Vreme za sebe dok ujutru hoda neobučena i pretvara se da je gospodarica svog dana. Da su njeni izbori njeni. Ne stiže da misli o svim mestima na svetu na koja nikad neće otići. Na skupi voz od Pariza do Venecije ili neku drugu trasu koja služi da se baci novac – na luksuz. Ni ona a ni njen muž nemaju poslovnu karticu na kojoj će se naći neodoljiva ponuda. Ne zna kako bi nekom objasnila tu žudnju za skupim vozom…
Kad misli o životu, misli sa ponosom, poput očevog – na sva mesta na kojima je bila. U misli joj ne dolaze samo noževi i paradajz, već i meke hotelske posteljine i skupi osveživači vazduha, osveživači posteljine, stvari koje nema kod kuće a u hotelu postoje. Pita se šta je stvarno luksuz? Da li je luksuz ljubav, koje ima i proliva? Da li je luksuz vreme koje ljubomorno čuva? Je li luksuz krevet i grejanje? Pijaća voda? Brzo mora da prekine niz. Niz neizbežno vodi ka budućnosti koje se plaši i kojoj hrli. Ponekad želi da ne izađe iz kreveta, ali ipak izađe. I tako prođe ceo dan. Luksuz je vreme, upravo je prošao još jedan dan.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
