Mogla je da vidi kroz jedno malo otškrinuto okno prozora, dan je bio prelep, bar sudeći po nebu. Parče neba između zgrada u tihom delu Nice bilo je plavo, čisto ni suviše svetlo ni pretamno plavo. Plavo plava, hladna boja kakvu nebo ima kad je najlepše, ni pretoplo a svakako ne ni hladno. Biće blaga prema sebi, nadajući se da će uspeti da izađe u naredna dva sata. Prezirala je tu svoju neodlučnost da izađe, znala je da se u korenu toga nalazi strah od sveta, osude, izlaganja ili čega god. Paradoksalno, iz kreveta, iz fotelje ili tople sobe, mogla je da bude otvorena koliko god hoće. Sve dok ne mora nigde da izađe.
Nekoliko hiljada evra za jednu vožnju, to i nije tako strašno, mislila je. Znala je da isto toliko košta ceo ciklus vantelesne oplodnje, polovan auto ili plac na selu. Uzbuđivala ju je pomisao kako ista suma novca znači potpuno drugo, ovde i tamo. U svetu van i svetu unutar hotela.
Mogla bi da je pravi lik što nije
Da je Marija pravi književni lik a ne samo autofikcionalni eksperiment sa neizvesnim krajem – ona bi dobila neke kud i kamo laskave osobine. Ovako, i sama autorka ima otpornost u pisanju pojedinih epizoda koje su vrlo defamirajuće. Ipak, važno je ostati dosledan, mislila je autorka pa to misli i Marija. Misleći o sebi, javlja joj se ideja kako bi bilo dobro razbiti pattern uobičajenog ponašanja.
Kao što je već bilo reči, Marija je uvek patila od umerene agorafobije. Svet je tako veliki, često je o tome razmišljala i to ju je ispunjavalo užasnim strahom a ne uzbuđenjem. Kada bi videla nepreglednu prirodu, bila to livada na Hajli ili okean ispod aviona koji se kreće ka Rio de Žaneiru, hvatala ju je panika. Na pašnjaku bi malo prisela. Slagavši da ju je uhvatila vrtoglavica od visine. A kasnije bi u katunskoj kolibi maštala da se tu skupi i zaspi u fetusnom položaju, iako je znala da niko od rođaka ne bi blagonaklono gledao na spavanje u toku dana, kada se još može toliko toga uraditi.
U avionu, spavala je, tojest pravila se da spava čitavih dvanaest sati, ne zbog straha od visine već od uživanja u skučenoj sredini jeftinog mesta. Jednostavno nije imala potrebu da ustane i razdrma se. Kako isto tako nije imala ni limfne čvorove, kad su sleteli nije mogla da se obuje od otoka. Komični lik koji radi dosta toga na svoju štetu, mislila je o sebi i to ju je nerviralo. Žudela je za tim da razbije pattern, promeni naviku, postane žena kakvu ceo svet pa i ona više voli.
Parče neba
Mogla je da vidi kroz jedno malo otškrinuto okno prozora, dan je bio prelep, bar sudeći po nebu. Parče neba između zgrada u tihom delu Nice bilo je plavo, čisto ni suviše svetlo ni pretamno plavo. Plavo plava, hladna boja kakvu nebo ima kad je najlepše, ni pretoplo a svakako ne ni hladno. Biće blaga prema sebi, nadajući se da će uspeti da izađe u naredna dva sata.
Prezirala je tu svoju neodlučnost da izađe, znala je da se u korenu toga nalazi strah od sveta, osude, izlaganja ili čega god. Paradoksalno, iz kreveta, iz fotelje ili tople sobe, mogla je da bude otvorena koliko god hoće. Sve dok ne mora nigde da izađe. Obični ljudi, poput njenih tetaka, smatrali su da je previše otvorena i svoja neslaganja sa time nisu krili, a isto su mislili i kritičari. Kako oni sa društvenih mreža, tako i oni ni malobrojni ni brojni književni kritičari koji su se bavili onim što piše.
Impostor sindrom
Osećaj da je uljez, impostor, najviše se odnosio na to – izlazak iz kuće. Kad izađe, mislila je, svi će shvatiti da ona ništa ne zna. Ne generalno, nego napolju, kad mora da sedi među ljudima, da ih gleda u oči, kada je opčinjena veličinom sveta i različitošću ljudi, zaboravila bi da misli. Kad bi dobila reč, kao i sada na časovima francuskog, zbunila bi se svesna da ljudi slušaju šta govori. Gledala bi ispred sebe ili negde treće samo da ne gleda u njihovim očima iščekivanje onoga što će reći jer ni ona to više ne zna.
Šta je htela da kaže? Zašto se uopšte javila za reč? To što misli je sigurno glupo iako je sekund pre toga delovalo baš kao prava ideja. Zato najviše voli da bude sama. Kad je u kući, šeta kao mačka u krug i govori izmišljene monologe na francuskom, vežba da jednom kad bude morala sa pravim ljudima, u pravom svetu – zablista. Zaboravlja, naravno, da se već nalazi u pravom svetu. Ima posao koji radi, ima prijatelje, poznanike i kolege i na kraju krajeva, udata je žena.
Kako je moguće imati sve, a nemati osećaj da je to tako?
Kako je moguće imati to sve, a nemati osećaj da je to tako? Nije to znala. Nije je ni zanimalo jer je život išao napred. Čak i kad bi odlučila da jedan dan uopšte ne ustane iz kreveta. Razlog zašto to nije radila često koliko bi volela, bio je to što je znala da je takvo ponašanje čudno i da ne nailazi na odobravanje. Na umu joj je stalno onaj vic o Lenjinu koji kaže ženi da ide kod ljubavnice, a ljubavnici da je ostao sa ženom i ode da uči.
Na neki način to je bila prevara nad prevarama – ono zbog čega se smatrala uljezom. Ostajala bi kod kuće da čita. Samo to nikom nije mogla da kaže jer iako većina ljudi misli da je važno biti načitan ili posvećen, ne misle to stvarno. Ili bar ne misle da bi ljudi trebalo da čitaju, umesto da piju kafu, šetaju, idu u šoping ili treniraju. Ok je čitati u prevozu, nekakvom međuvremenu, ali čitati kao glavni deo dana – bilo je neoprostivo.
Uraditi To
G. joj je jednom pomalo ponosno a pomalo podsmešljivo rekao kako ona živi idealan život svakog studenta filozofije. Ležiš, čitaš, sediš, pišeš i još si plaćena za to. Po tome plaćena za TO učinilo joj se da TO nije toliko bitno kao sve drugo za šta su ljudi plaćeni – ljudi koji spasavaju živote, hirurzi na primer.
Posebno ju je nerviralo što svi zamišljaju hirurga koji spaja unakažena tela kao spasioca a ne mikrobiologe koji su otkrili vakcinu. U osnovi je ista nepravda – moraš nešto materijalno da radiš. A telo je mnogo materijalnije nego virus i bakterija, bila je ta logika. Zato je počela da krije šta radi, a ako neko pita obavezno je nabrajala sve materijalne stvari. Govorila je idem na sastanak ili danas imam pet sastanaka, iako su oni zbirno bili kraći od vremena koje je provela ležeći i čitajući. Vreme za TO je krila.
Vreme je proticalo nezadrživo.
Vreme je proticalo nezadrživo. I sama je imala utisak da nije ništa uradila iako svaki dan radi TO, nematerijalni rad na koji je naposletku i plaćena. Svakako više nego za kuvanje kafe, spremanje doručka i salate. Salata ju je posebno nervirala sada iako je u njenom pripravljanju najviše uživala nekad. Nekad, kada TOGA , odnosno drugog nematerijalnog rada nije bilo. Da može, grickala bi list po list salate. Samo da ne mora da potroši tačno 5 minuta nezadrživo prolaznog vremena na seckanje. Onda soljenje pa kišeljenje pa zalivanje salate uljem i najzad mešanje. Činilo se beskrajno.
Izašla je iz kuće posle dva sata natezanja sa samom sobom, dva spasonosna telefonska razgovora i potpuno iscepkanog vremena na kuvanje kafe, sipanje soka, podgrevanje već spremnog jela i – spremanje salate. Razmišljala je o tome šta da obuče i koja je tačno odeća najbolje opisuje a onda je kao i svih drugih dana obukla crno.
Sasvim optimistično obukla je crnu haljinu u nadi da se vreme naročito pogoršati iako je do sad svaki put pogrešila. Besmisleno se uzda u nadu, kad je već vremenska prognoza dostupna. U poslednjem trenutku se vratila da obuče kupaći kostim. Nada poslednja umire a danas bi se mogla pokajati ako nema kupaći kostim a voda je isto onako prelepa kao uvek kad je sunce.
Mogla je i na ulici
Kada je stupila na ulicu, shvatila je koliko je bilo glupo to što je odlagala izlazak. Vreme je savršeno, sigurno je i voda bistra. Na spisku koji pravi već neko vreme iz očaja što ne može da se natera da izađe iz kuće, stojalo je da pre plaže treba da ode u apoteku i nekoliko prodavnica. Kad se bude vraćala sve će biti zatvoreno. Ušla je i osetila nestrpljenje koje kipi jer je više od svega želela da gleda u vodu i da čita knjigu.
Knjigu još nije kupila i to je bila pretposlednja obaveza na spisku. Tako je rasporedila kako bi bila sigurna da će ostvariti i manje lepe obaveze. Kupovina poklona je taktički bila postavljena prvo jer je smatrala to najvažnijim. Kupiti poklon drugima činjenica je koja je nadvladavala njenu mržnju ka odlasku u kupovinu.
Suočavanje sa pitanjem Mogu li vam pomoći. Svaki put kad čuje tu rečenicu poželi da kaže Da, možete mi pomoći – nemam pojma šta ću sa sobom, kuda vodi ovaj život, pomozite mi da se snađem. Naravno, znala je da to ne bi smela da kaže nikom a posebno ne ovoj radnici sa jakim ruskim akcentom koja ju je poslednja pitala isto. I za nijansu strožije nego drugi.
Apoteka i tri prodavnice
Za manje od pola sata apoteka i tri prodavnice su bile gotove. Posebno je bila ponosna što je sa svim prodavcima zapravo nešto i progovorila. Nije se osećala uspešnom, samo normalnom. Iz aviona se razlikovala od normalnih običnih ljudi ili bar onih koji uživaju u kupovini. Jurcala je sa rancem izgledajući kao neko ko je nateran da tu bude. Ili neko ko je vrlo neuspešan u krađi. Samo je čekala da je neko zaustavi i pita. Tek juče je shvatila da je ekološka svest koju oseća svaki put kad ponosno kaže ne treba hvala za račun, posebno glupa jer rizikuje da ponovo plati sve stripove, knjige i kreme koje je već kupila – ako nema dokaz da ih je i platila. Mogu je pretresati pa čak i uhapsiti i nikog ne zanima što je za ekologiju bolje da se računi ne štampaju.
Trg je agora u agorafobiji
Dok se približavala trgu Massena, možda zbog sunca i hlada, možda što je taj trg ogroman, nenatkriven i pun ljudi, osećala se kao da bi poletela. Od detinjstva nikad nije sanjala o letenju, a sad je želela jasno to. Da preleti trg i sve ljude i decu, bicikle i kučiće na njemu, kao da ima motorni pogon u rancu. I nije se plašila ni visine ni letenja ni ništa.
To što je osećala verovatno je bila želja za slobodom. Možda i nije, nego je bila najracionalnija pomisao uz svest da gradskog prevoza nema a da ne poseduje trotinet, bicikl ili bilo šta čime bi se brzo dopremila do plaže, na koju joj se išlo od jutros a sad će možda i da prođe dan. Plaža, kao da je bila tu, nadomak, more se videlo a trebalo je još hodati. Bilo bi bolje leteti.
A more?
U kratkom trentku iskrenosti prema sebi, koji je kod svih ljudi redak ma šta oni o tome mislili, osvestila je koliko želi da uđe u more. Drugim ljudima, to ne bi bilo ništa važno ni specijalno, ne bi se mislili ni trenutak. Tako je mislila o drugima, oni su sve što ona nije.
Mladi koji se radosno zatrčavaju ka moru, žene koje čitaju i sunčaju se a onda lenjo uđu u more pa se vrate, jedan čovek koji pluta već deset minuta i pita se da li je živ, dva druga koji su se izuli na plaži i sede. Drugi su drugi.
Sedela je zgrčeno, ili ako ne baš zgrčeno onda sasvim neopušteno. A opuštenost je odlika plaže. Samo je mislila o moru i kako ju je sramota što ne može da ide po kamenju iako svi deluju kao da mogu. Sramota, sramota ju je sprečavala da se sjedini s morem kao što bi maštala. Leteti je možda teško i nemoguće ali plivati je isto tako dobro.
Prezirala je tu sramotu i znala bi kako bi nekom drugom rekla šta treba da učini ali sebi nije mogla. Kolena su joj se skupljala pri samoj pomisli da ustane i krene ka vodi, svega pet šest koraka. Osećala se kao kad nije mogla da hoda sa gipsom, ali nije bilo gipsa, samo sramota. Znala je da je sad niko ne gleda, ali kad bi pala svi bi je videli a neko bi sigurno prišao da je pita da li može da joj pomogne. Već je iskusila takve situacije, kad je pala na bazenu Taš ili na savskoj obali. Drugi bi rekli, ne boj se nećeš sigurno ali ljudi se plaše onog što se već desilo.
Jedan poziv ne menja sve
Pozvala je G. da nadugačko i naširoko raspreda o svojim nebitnim dilemama iako je bila svesna da joj neće reći ništa što već sama ne zna i to ju je već i nerviralo. Osim što je generalno neiskrena prema sebi i drugima kao i svi ostali, povremeno je iskušavala tu neiskrenost pokušavajući da preokrene situaciju. Svaki njen pokušaj bio je kao meme Change my mind, a to se vrlo retko dešavalo. Budući da je razgovor bio isti kao i svi drugi razgovori sa neistomišljenicima ili neistoosećajnicima, gde je ona govorila da se plaši a neko drugi da nema čega da se plaši, požurila je da okonča. Rekla je iznenada, Izvini moram da odem da probam da plivam, ili ne znam, da se utopim možda, toliko je lepo.
Samu sebe je iznenadila time, zatim je skinula prsten i haljinu. I u patikama krenula ka moru. Nije mislila na to kako joj dvodelni kupaći ne stoji laskavo i kako sigurno ima debela leđa. Kako je kamen klizav i možda padne a ima i celulit. Prvi korak u more pokazao je da je voda hladna ali i da to može podneti, do trećeg koraka već je bila skroz u vodi. Opio ju je osećaj pobede. Kosa je bila samo dopola mokra i mislila je kako će se uopšte osušiti. Nije skinula lančić koji ionako ima lošu kopču ali osećaj utapanja u savršeno plavu boju je gasio sve misli uopšte pa i te. Volela bi kad ne bi morala da misli nego samo da oseća kao sad. Hladna voda i plava boja. Sunce. Jednostavne činjenice kojima ne treba ništa. Biti, samo biti tu što duže, kad bi mogla da izdrži…
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
