Motivacija je važna, prozborila je A, referentkinja. I isprva se činilo kao još jedna od fraza pri zapošljavanju i upisu. Istovremeno, motivacija je jedino što je imala jasno. Marfijev zakon postarao se da motivaciju ima sada, a da je nije imala onda kada je trebalo – u srednjoj školi, na fakultetu… U svakom drugom dnevničkom zapisu pisalo je kako joj fali motivacija. Tek u takozvanom odraslom životu, motivacija se pojavila. I ostala.
Opio ju je osećaj pobede. Kosa je bila samo dopola mokra i mislila je kako će se uopšte osušiti, nije skinula lančić koji ionako ima lošu kopču ali osećaj utapanja u savršeno plavu boju je gasio sve misli uopšte pa i te. Volela bi kad ne bi morala da misli nego samo da oseća kao sad. Hladna voda i plava boja. Sunce. Jednostavne činjenice kojima ne treba ništa.
Pobede su tako male i retke
Pobede su tako male i retke a porazi svakodnevni, mislila je. U sredu pre puta padala je kiša. Taj dan je zakazala i selidbu nekoliko stvari koje joj je drugarica poklonila. Jedan trosed, mašina, dva stola i jedna kutija stvari. Nedelju dana pre, videla je oglas za studije. Kako je razumela, master program nudio je onima koji su već radili u državnoj administraciji ili na rukovodećim položajima da svoje iskustvo formalizuju. Mislila je i kako joj nedostaje znanja da bi vodila organizaciju koju već vodi. Zato je napisala pismo.
Posebno voli da piše pisma. Svako pismo, kada je samo beli list papira pomalo plaši. Onda u njega natrpa sve što je ikad želela da kaže, onda sve to mora da briše. Niko joj nikad nije rekao da se pismo ne piše polako, reč po reč. Više je to oduzimanje, brisanje. U pismu je napisala da je zainteresovana za jedan od ta dva programa. (Jedan – taj na kome se samo polažu ispiti, i drugi – na kome se uči vikendom). Bila je ponosna na sebe kako je sročila pismo asertivno. No, niko nije odgovarao. Istovremeno se prijavila i za sesiju razgovora gde se pitanja mogu postaviti i uživo.
U sred srede
Sesija je bila u sredu. Prvo selidba pa kozmetičarka, pa mala pauza i onda online poziv. Selidba je kasnila, pa je bila prvo kozmetičarka, onda selidba a online poziv je bio već opasno blizu, skoro pa kašnjenje. Sve je zakomplikovala i kiša. Standardna gužva u gradu počinje već od tri sata. Razmišljala je – kad bi neko mogao da vidi njen dan – šta li bi mislio. Gledala je sveže namazane nokte ljubičasto sedefastim lakom. Bili u potpunom neskladu sa sportskom garderobom, vunenim čarapama i opštom pokislošću. Nokti su održavali privid da ima kontrolu nad situacijom.
Još čuva papir beleški sa tog sastanka. Sastanku je prisustvovala tiho, kao da je sve u redu i da ne sedi između kutija i troseda zapakovanog u providnu foliju. U glavi joj je bubnjalo kako je sve to zajedno nerealno, i verovatno odlaže neizbežno – borbu za opstanak. Zar nije svako učenje to? Odlaganje surove borbe na tržištu? Zabluda da će još malo znanja i još malo poznavanja načiniti razliku. I uostalom, zar sve nove škole pozitivnog razmišljanja ne kažu da treba prihvatiti sebe. Ti si dovoljna. Onakva kakva jesi.
Nedovoljna je motivacija
Stresla se na činjenicu da je dovoljna. Dovoljna za šta? Dovoljno je to što je jednom pre deset ili dvadeset godina naučila i sad samo ponavlja? Kako se uopšte može biti dovoljna?
Pored bubnjanja u glavi, o nerealnosti nove dokvalifikacije u jeku rekonstrukcije stana, udaje i preseljenja, znala je. Znala je da ako stane, sve će prestati. Propasti. Smisao će se izgubiti. Odjednom će sve biti poznato i dosadno. Šta je život ako znaš kakav će biti svaki dan do beskonačnosti, mislila je. Marija naravno nije u pravu, ali tako se oseća. Tako je samo njoj. Druge žene, mislila je, uvaljuju se u kredite i impulsivne kupovine šminke ili nameštaja, ona nema taj problem. Ona je na putu da potroši ušteđevinu na novi fakultet. Bez razmišljanja.
Dok je referentkinja za obrazovanje čekala pitanja nakon uspešne prezentacije, osmelila se. Znajući da novca nema, posebno ne za dve godine executive mastera, da nema nikog ko bi joj pozajmio i nijedne stipendije koja joj je dostupna, podigla je ruku za pitanje. I sebe je pomalo iznenadila hrabrošću da baš to kaže. Imam toliko i toliko godina, susrela sam se sa tim i tim problemima, meni je neophodna pomoć.
Misli su tu da pomognu
U mislima koje se sudaraju ima onih koje kažu da je sve besmisleno unapred – one je čuvaju od razočarenja. Ima onih koje kažu pokušaj, šta ima veze – one joj pomažu da očuva inicijativu. Dok govori, deo misli kaže kako je opet dosadna i koga to uopšte zanima, i time je pripremaju na kritiku. Neke od misli osvrnu se na nepravilan izgovor neke reči na engleskom ili teškoću da nađe pravi izraz. Osuđujuće ili ohrabrujuće misli stalno su tu. Kad je zaćutala, zaćutale su i one, misli.
Motivacija je važna, prozborila je A, referentkinja. I isprva se činilo kao još jedna od fraza pri zapošljavanju i upisu. Istovremeno, motivacija je jedino što je imala jasno. Marfijev zakon postarao se da motivaciju ima sada, a da je nije imala onda kada je trebalo – u srednjoj školi, na fakultetu… U svakom drugom dnevničkom zapisu pisalo je kako joj fali motivacija. Tek u takozvanom odraslom životu, motivacija se pojavila. I ostala.
Motivacija se pojavila, kao i E.
Kad se razgovor završio, htela je samo da ga zaboravi. Kasnije kad je upoznala E, dvadesetjednogodišnju devojku koja će sledeće godine završiti književnost na Oksfordu, setila se tog razgovora. E. je na svom Tiktok nalogu rekla kako joj niko nikad nije rekao šta posle. Ok, upišeš Oksford i šta onda?
Marija je kao kriperka gledala sve videe u kojima E. opisuje svoje Oksford putovanje i bilo joj je jasno. Studenti tih, posebno važnih fakulteta, posebno ako dolaze iz državnih srednjih škola, imaju motivaciju. Kako bi inače E. mogla da radi četiri godine volonterski u prodavnici i skuplja novac za bolesne? Zašto bi se praktično dete bavilo edukacijom druge dece o logorima? Koji je njen motiv da francuski govori bez akcenta? I zašto je dovraga toliko skromna i dalje?
Kako biti humble kad nema prevoda
Pre nekoliko godina, neko je na društvenim mrežama hteo da tačno prevede humbleness. I onda su se odmah javili oni kojima je i inače sve jasno. Skromnost pa nepretencioznost pa sve u tom ključu. Zakuvalo se kada se pojavio i izraz humility, kolektivni prevod je postao zamalo svađa. Značenje je napustilo razgovor. A setila se tih izraza kada je upoznala E. Da je naša reč, ličila bi joj na strpljivost, koja u sebi ima puno ponosa i sigurnosti. Nenametljiva, ali ne i tiha. Precizna ali sažeta. Pitala se koliko joj je godina trebalo za to. E. sada ima dvadesetjednu. Marija duplo više.
U utorak je došlo pismo više informativnog karaktera. U njemu se traži da dostavi još neka dokumenta i popuni jedan list, potpiše i vrati što pre. Nekoliko mailova kasnije, u istoj toj konverzaciji, A. ju je obavestila da je upravni odbor doneo odluku i da joj je odobrio i upis i školarinu. Radujem se da se vidimo, zvučalo je veoma humble. Dan je počeo i otezao se u beskraj, bio je ispunjen svakodnevnim obavezama. Setila se onog dana kad je bila kiša, nesigurnosti i svih malih puta kada je prevazišla sve što misli da zna i može. Sramotu najviše. Motivacija je bitna, valjda. Tek uveče, pomislila je kako je napravila veliki korak. Ne pre.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
