Naivnost. Posmatrajući svog brata, videla je isto to. Istu naivnost nalik na skučenost pogleda ne samo uverenje da je spoljni svet bazično dobar ili dobronameran. Ili ako ne to, onda neškodljiv. Kod drugih, primećivala je nekakvu vrstu straha koji se graniči s paranojom. Kako to izgleda?
Kada bi se rasklopila ukrštenica u njoj bi se osim reči našla i osećanja, nikad izgovorene sumnje i strahovi. Pitanja koja se nisu smela reći jer bi pokvarila, ako ne sve, onda sigurno većinu vremena između sumraka i noći. Marija je naivno mislila da se rešenje ukrštenice nalazi u današnjim novinama, koje stoje naočigled kraj Olginog krila. A nije videla sve ono ispod, u uzdasima i ćutanju.
Naivna, tako ju je otac često opisivao. Nije govorio sa simpatijama o naivnosti, kao kada se govori o mladim neudatim devojkama sa sela. Nežno iščekivanje najboljeg mogućeg ishoda. Nasuprot tome naivnost koju pripadnici srednje klase imaju, nije bila tako pozitivna osobina. Ista reč – naivnost, važila je za nemogućnost sagledavanja sveta u celini. Ne tako lako vidljiv hendikep.
Naivnost: ne zadržavati
Naivnost. Posmatrajući svog brata, videla je isto to. Istu naivnost nalik na skučenost pogleda ne samo uverenje da je spoljni svet bazično dobar ili dobronameran. Ili ako ne to, onda neškodljiv. Kod drugih, primećivala je nekakvu vrstu straha koji se graniči s paranojom. Kako to izgleda?
Juče recimo, jela je u restoranu i izašla ne plativši. Kada je shvatila šta se desilo, nije se uplašila. To je samo jedna čorba, mislila je. Pozvaću da im javim. Zvala je ali niko se nije javljao. NIšta, pomislila je. Bez straha. Idem sada da završim šta sam pošla, kad stignem, budući da je restoran u blizini hotela, svratiću da platim. Ležernost u kome neko pojede, ustane i ne plati, dolazi samo od nedostatka nužnosti da to uradi. Da nije imala novca, ili da je bila gladna – plašila bi se da uradi slično, ubeđena da će je konobari juriti ulicom i javno osramotiti. Ležernost dolazi iz privilegije. Nije bila sigurna da li se takav stepen nezabrinutosti može steći naknadno.
Nezabrinutost kao način života
Razmišljala je o bratu ali i o drugima koji imaju kudikamo više privilegija nego oni. Pozajmljivali bi milione, nezabrinuti da nešto može poći naopako. Rizik ide ruku pod ruku s privilegijom, mislila je iako još nije obradila ni temu ležernosti. A rizik i ležernost samo su dve vrste istog, zar ne…
U jednom intervjuu, argentinski pisac Hernan Diaz rekao je kako bira da piše o bogatima jer oni određuju naše živote. Isto tako, verovala je da je neophodno pisati o tom, srednjem sloju ljudi koji održavaju svet onakvim kakav je. Balansirajući rizike i ležernost.
Ona to ne kaže, ne priznaje ali često oseća potrebu za komforom. Nalazi se u malom broju onih koji su stalno van zone komfora, ali ne prestaje da čezne za njim. Kada obilazi groblje Oslobodilaca Beograda plače svesna toga da mnogima nije zapamćeno ni ime, ali isto tako ne može tačno da zamisli kako su oni to došli peške do Beograda. Na pametnom satu, brojač koraka kaže da je prešla 24 hiljade i koliko god sebi pokušavala da predstavi koliko li je deda, inače oslobodilac, prešao koraka peške – nije to u stanju.
Ne biti u stanju
Šta još ne može? Ne može da predstavi nikakve muke. Suočena sa izbegličkom krizom, iako potiče od izbeglica, sklona je da ponekad pomisli da su izbeglice čak i bogate. Kad čuje koliko ratni profiteri naplaćuju za samo jednu vožnju izbeglicama, pomisli kako nema pri sebi te novce i sigurno bi ostala negde u kampu. Ono što zaboravlja jeste da se porodice izbeglica odlazeći prodale sve što su imale. Izbeglice su, između ostalog, to što jesu zato što ne postoje topli domovi u koje će se vratiti. Rat je nepravedan, nečastan, stanovi ne drže cenu u ratu, prodaju se u bescenje. Čuđenje koje ima misleći o tome, potvrđuje njenu uvredljivu naivnost.
Suočena sa povremenim primedbama o privilegovanosti, olako ih odbija čak i kao pomisao. Privilegovana, ja? često bi izgovorila i odmahnula glavom. Tada bi mislila o svemu što nema, a to se iz šire perspektive činilo veoma komičnim. Milila bi o kadi koja pušta vodu i komšiji pravi fleku, dok majka očajnički pokušava da nađe termovizijsku kameru i snimi tok vode kroz zidove. Činjenica da njena majka zna šta je termovizijska kamera već je bila dovoljna da se iskorači iz jedne poveće grupe ljudi koji nemaju ni sopstveno kupatilo. O privilegijama je besmisleno govoriti, bilo bi to kao da zecu objašnjavamo… Beuysov performans How to Explain Pictures to a Dead Hare ipak nije odgovarajuće poređenje.
Sve što nemaš i naivnost u pominjanju
Ljudi koji imaju neprekidno govore o onome što nemaju, mislila je idući Makedonskom ulicom kod Politike, žarko želeći da se razlikuje od njih, tih koji imaju. Onih za koje je čaša poluprazna. Istina je da je kao i većina – uvek bila obrnuti Robin Hood. Uzimala je od siromašnih i davala bogatima.
Prvi put joj je to naizgled paradoksalno pravilo postalo jasno, tokom rada u marketing agenciji. Jedan je klijent želeo da pokloni bicikl gradonačelniku. Pobunila se rekavši da bicikl nikako ne treba dati nekom kome taj bicikl ne treba i neće ga koristiti – ko sigurno ima puno boljih i lepših stvari pa i samih bicikala. Logika je upravo bila suprotna. Zapravo je dužnost nešto dati nekome kome to i ne treba. Davati ono što je potrebno, poželjno, aktivnost je koja je sama sebi dovoljna. Popunjava prazninu i ne stvara nikakav višak, ni vrednost.
Isto tako, uzimanje od onih koji nemaju, pretvorilo se u pravilo sveta. Na svakom koraku su filmovi ili serije koje pričaju priče onih koji ne mogu da govore. Onima koji nikad ne bi došli do prilike da svoju priču ispričaju, priča se otme i prikaže pod svetlom reflektora, u udobnoj sali prestižnog bioskopa. Oni koji nemaju ništa, presrećni su kada im neko ko ima sve, ipak nešto uzme. Kao neki dokaz, da su ipak imali nešto. Bar priču.
Obrnuti Robin Hood
Smatrala je to veoma nepravdenim pravilom. Uzimati od onih koji nemaju gotovo ništa i neprekidno davati onima kojima to i nije potrebno. Činilo se kao paradoks, kao nešto inherentno pogrešno, ali primetila je to kao pravilo. Bogati su dobijali poklone, s kojima nisu znali šta da rade. Nekada bi to bio parfem, nekad istina, saznanje ili iskustvo više.
Nepravedna razmena zauzimala je svaki deo društva. Sa druge strane, oni koji imaju malo ili ništa, bili su stalna tema. Njihove fotografije – koje uzimaju dušu – ispunjavale su stranice skupih knjiga o fotografiji. Ako bi i nekad bili u prilici da vide te knjige – na čijim su naslovnim stranicama, s ponosom bi ih pokazivali. Trenuci u kojima su se učinili korisni onima koji imaju sve, bili su doživljaji koji se dugo prepričavaju u porodicama. Svako ko je ikad statirao u filmu, besplatno ili za siću, pritrčavao je televizoru kada se film konačno prikaže u programu, da pokaže svoje mesto, svoj doprinos.
Nije bila jedna od onih koji uzimaju, ali ni jedna od koje se uzima. U tome je bila tragikomičnost njene osrednje pozicije. Jasno je videla ovu nepravdu i pomalo preterano tužbala oko nje. Osrednjost je bila neodrživa – nemoguće je opstati u toj poziciji trajno. Sve ide dalje, tako kako jeste. Reka svakodnevice je nosi i gura u jednu od uloga bez obzira na to što se protivi takvoj, po njenom mišljenju, suštinskoj nepravdi.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
