Sve gore od goreg. Od 2017. godine baš posebno mrzi ovaj dan. Zna da postoje ljudi koji bi mogli reći da je to dan početka njenog novog života, takve stvari. Da li je iko ikada proslavljao poput rođendana dan u kome je saznao da ima rak?
Ne samo na ostavinskim raspravama i ne samo oko vikendice, ljudi se spore i pri razvodima a i oko mnogo važnijih tema nego što bi to bila jedna vikendica. Ljudi se razvode. Da li znaš ako se udaš u Engleskoj da ćeš morati tamo i da se razvodiš, kaže J, Marijina drugarica koja radi u Osnovnom sudu.
Kakav lik
Marija je lik koji voli da razmišlja o razvodima, možemo to smatrati njenom posebno mračnom strašću. Živi za trenutak kada će reći drugim ženama o čemu si mislila, iako zna da su sve žene koje zna u brak ušle iz ljubavi. Ili ako nisu baš iz ljubavi, iz kog god razloga da su ušle, mislile su da će potrajati. Marija dok sluša sebe kako govori, oseća se verovatno veoma pametno. Ona pominje kako je to loše voziti službena kola jer onda ona ne ulaze u brakorazvodnu parnicu i navodi još neke detalje užasno bolnih i teških razvoda.
Sve o ljubavi
Sada se ona udaje. Marija. I sada joj se noću u glavi vrte sve te rečenice koje je govorila drugima. Dok čeka odgovor službenice Fleur iz kancelarije u drugoj zemlji ona misli kako bi bilo dobro da ne razmišlja o razvodu i podeli imovine.
Bolje je ipak razmišljati o razvodu nego o smrti, teši se. Danas je Sveti Sava, praznik koji Marija nikad nije posebno volela jer je to i dan sećanja na Holokaust. Sve gore od goreg. Od 2017. godine ga baš posebno mrzi. Zna da postoje ljudi koji bi mogli reći da je to dan početka njenog novog života, takve stvari. Da li je iko ikada proslavljao poput rođendana dan u kome je saznao da ima rak?
Rak je danas izlečiv i visoko preventabilan. Hronična bolest ističu lekari, koji po svoj prilici nemaju rak. Još uvek postoji drevno viđenje te bolesti, koja postoji verovatno od kako i svaka mutacija ćelija, možda i ranije nego čovek. U tom viđenju rak je crna mrlja, nešto što čoveka jede ili nagriza, vreba ili iz zasede napada. Gotovo da se može opipati taj oblik i videti boja koje su ovoj bolesti dali ljudi.
Sve realno ali što se ne vidi
Na kolposkopskom pregledu doktorka V. je pitala – Hoćeš da vidiš rak? Svoj rak? Marija je potvrdno klimnula glavom i doktorka je uzela veliki telefon sa tri kamere da fotografiše kroz uvećavajuću lupu kolposkopskog aparata pod kojim se vide abnormalnosti tkiva. Ne vidi se, othuknula je a onda su joj oči zasijale. Pozajmiću od kolege. Marija je ostala da leži na ginekološkom stolu dok je doktorica iz ordinacije prekoputa i ukoso zajedno sa kolegom dogurala drugi, bolji kolposkop. Njih dvoje su gledali i pričali u Mariji tada potpuno nerazumljivim terminima a zatim fotografisali.
Marija je skoro zaustila da kaže da to tako neće moći sigurno kada joj je doktorka svečano prinela fotografiju koja je uspela. Komad mesa. Roze meso, nežno i sjajno. Sopstveno meso, sluzokoža premazana sirćetnim rastvorom od koje jedan deo posvetli a drugi ne. Taj bolestan deo, on ostane isti. Lep kao i pre, neoštećen kiselinom, neobojen jodom. Tek tako, roze komadić gledao ju je sa fotografije. Nije bio ružan, preteći ili zao. Tako nežan i lep, ipak i opasan po život.
Sve apstraktno
Većina ljudi nikad ne ode dalje od rentgentskih snimaka i magnetne rezonance. Nekakvih nalaza koji pokazuju povišene i snižene vrednosti. Apstrakcije za koje nauče da su loše ali u koje je teško poverovati dok nije baš kasno. Ove godine žene u Srbiji su pozvane da se besplatno testiraju na HPV i saznaju da li su bile izložene potencijalno opasnom virusu. Još papira, još oznaka.
Dok u birokratskom haosu oko svog predstojećeg venčanja saznaje da je za dokument o slobodnom bračnom stanju potreban apostil, Marija postaje sve uverenija da je birokratija taj crni oblak koji jede sve. Pa i sam rak.
Ljudi su poezija. Ljudi vole da pitaju Doktore, recite mi, koliko je ozbiljno, koliko mi je još ostalo. Doktor onda važno vrti glavom i kaže: Da ste došli ranije, bilo bi bolje. (Ne postoji svet u kome bi lekar rekao dođi juče iako ove uvijene ljubazne rečenice znače uvek upravo samo to.) Nezahvalno je davati prognoze, kaže lekar i važno oćuti. Cela porodica to gleda, u srce i u frontalni korteks im se urezuje jedna od najdubljih uspomena koje će posle svima prepričavati. Svima, dok se priča ne izliže potpuno.
Sve izlizane fraze
Baš tako se sada oseća Marija. Prošlo je osam godina i sve se čini kao da se desilo nekom drugom. A opet život je takav kakav jedino može biti posle ogromnog gubitka, na koji se nadovezalo još 29625 poraza. Marija više nije histerično uplašena. Ona sada oseća da nema pravo na strah. Niko se više i ne seća. Statistike su bolje. Uplašena je samo onoliko drhtavo koliko joj se prekine disanje kada skener traje duže. Kada se začuje glas iz prostorije za snimanje preko razglasa. Udahnite, zadržite dah dok ne čujete znak, izdahnite. Idemo još jednom. Jednom probno snimanje, jednom za malu karlicu i jednom za abdomen. Svaki dodatni prolaz kroz skener unosi strah. Da nije…
Svaki put kad se svlači u skučenoj garderobi lekarskih ordinacija oseća sramotu koju oseća svaka devojčica, žena i baka. Onda kada se pojavi kap krvi, onda kada sumnja na infekciju, onda kada ima nezaštićen seks, onda kada oseti nešto. Može biti bilo šta. Kao forenzičarka ispituje. Miris, izgled, dodir. Ni jedno čulo joj nije prijatelj. Bol u ruci može biti bol udaljenih metastaza na kostima. Prepipava i po sedmi put ne može da zapamti sa koje je strane jetra. Spirala straha uvek vodi od traga na gaćicama (da li je sve ok?) do skupog i pomalo kičastog belog kovčega koji se spušta u zemlju. Njen strah nije isti je kao strahovi drugih. Ali sramota jeste.
Sve reči podrške
Žene jedne drugima daju vaginalete – jave kako se zove lek. Žene jedna drugoj kažu Nije ništa, sigurno hormoni. Žene jedne drugima kaže Ne predaj se i uništi gada. Marija samo misli o tome kako su te žene srećne. Srećne jer vidi kako pojma nemaju.
One ne znaju da rak ne boli, da nije ružan i ne izgleda slično kao seksualno prenosiva infekcija. Nema nikakvih bradavica i neće ih ni biti ma šta govorili ljudi na forumima. Nema mirisa ribe niti drugih gadosti i to što ne nose tanga gaće i sintetičke helanke neće pomoći. Nema čajeva niti melema koje mogu da mažu tako da niko nikad ne sazna za malu tajnu od koje strepe i sramote se među nogama.
Ima samo ogromnog poniženja odlaska kod lekara koji kaže dođi juče samo mnogo lepšim rečnikom dok miriše na skuplji parfem i gleda sa visine. One ne znaju da i te lekarke koje ih pregledaju osećaju istu sramotu dok im hladni metal ulazi u intimne delove. One ne znaju da i ti lekari u čija lica gledaju iz veoma čudnog ugla sigurno imaju isti nezaštićen seks kao i njihovi partneri odmahujući. Neko bi rekao čast izuzecima, ja to neću reći. Ne da mi se.
Osam godina posle manje žena umire to je istina. O njima se i dalje priča u trećem licu i niko ne zna šta će sa tim ženama koje jednostavno ne slušaju i neće da idu na redovne preglede. Uz to se cokće i prevrće očima. Žene umiru, i lekarke, i načelnice i sve druge funkcije – isto kao i druge. One koje ne stižu na preglede, ne mili im se danas ni sutra i izvuče se godina. Rešenja ima puno ali neki ih neće doživeti.
Sve što čujem
Osnažena da se bavi viznim režimom, brakom u stranoj zemlji i rekonstrukcijom stana, Marija skoro da je i zaboravila koji je dan. Poslednje je vreme došlo kada se život tako rekonstruiše da je sećanje na taj presek, rupturu, ožiljak samo nevažan deo jednog napornog dana. Ponovo se zaboravljaju pregledi, ponovo ima bitnijih stvari. Ona je u svemu ista kao i svaka druga žena. Misli o tome da li je izdepilirana kada treba da ide na pregled koji ispituje patologiju na ćelijskom nivou. Glupo, ali istinito.
Svi ti koji govore Idi, pregledaj se, podjednako su besmisleni kao mudre reči o razvodu, Marije koja se nikad nije udavala. Ne misle na depilaciju. Sa podsmehom govore o noktima. Kažu na nokte možeš a kod lekara ne možeš. Kao da ne znaju da bi svako više voleo da ga maze po prstima dok se ne prispava nego da leži na papirnatom ubrusu dok joj hladan metal ulazi u telo a ljudski glas nabraja šta je sve pogrešila. Marija bi mogla da priča o tome šta bi uradila drugačije i bolje, da je juče sutra. Samo nije. Ne znam zašto svi ti apeli, u senci su samo jednog. Sram treba da promeni stranu.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
