Kuća u selu je i tada bila oronula a danas je već zarasla u travu. Nastala negde u osamdesetim, još uvek je moguće pronaći u sveskama baba Seke sve o izgradnji te kuće – koliko su koštala vrata a koliko montaža okruglih stepenica.
Marija je dok pere sudove mogla da misli o čemu god hoće… I da je samostalna i da nije samostalna i da se plaši budućnosti i da neustrašivo hrli u budućnost. Istina je da Marija nije morala da misli o cenama izdavanja stanova u Bavaru. Mogla je da se prepusti o sanjarenju o tome šta će tek biti…
U selu na deset hiljada kilometara
Za to vreme, na deset hiljada kilometara odatle, dešava se nešto što će joj zauvek promeniti život. Danas još uvek ne postoji razrešenje onoga što se dogodilo pre više od deset godina. Stari ljudi jedva da mogu da svedoče. Zato Marijin deda nije otišao na sud, jednom kada su konačno mislili da su pronašli ženu. Istu onu koja je do tada već mnogo penzija odnela iz usamljenih penzionerskih stanova. Ono što je izgubljeno, izgubljeno je zauvek. Dostojanstvo.
Često su bezbednost i privatnost na dva različita kraja. Imaš bezbednost, privatnost je ograničena, i obrnuto. Tako je kažu u domovima za brigu o ljudima kojima je briga potrebna. Na toaletima nema vrata. U svako doba oni koji se brinu, mogu da povrede privatnost i da uđu u privatne prostore. Mnogi zato ne vole tu preteranu brigu. Naravno, niko kada je zdrav i kada je dobro ne razmišlja o brizi na tako negativan način. Briga je… pa lepa, ili bar korisna u zamisli.
Marija koja je lik u ovoj priči vešto je izbegavala svaku vrstu brige. Za vreme poslednjih sedam godina od kada živi ponovo u stanu koji je nekad davno napustila. U stanu ima samo dva zida koji mogu poslužiti kao pozadina, popularno background.
Kovid je promenio dosta toga
Svi su se nekako povukli u svoje pećine i još više zatvorili vrata svojih kuća i stanova. Ujutro pa sve do pet popodne trajao je radni dan, a posle toga sve se zatvaralo. Na internetu su se mogle naći naročiti saveti za dezinfekciju koji su dolazili iz pouzdanih izvora kao što su poznanici koji žive u Kini i slede tamošnja uputstva.
Na pod u predsoblju bila je prostrta takozvana sanitarna barijera. U Marijinom slučaju to je značilo da na ulazu stoji lavor napunjen mešavinom asepsola i vode. Nivo tečnosti u lavoru je bio taman da prekrije đonove obuće a da svakodnevna dezinfekcija ne uništi cipele i patike u potpunosti. Iza tog lavora nalazila se krpa ili peškir za sušenje obuće i prostor za izuvanje.
Izuvanje je postalo obavezno, čak i za one koji su u regularno vreme govorili kako je to prostački običaj. Ova izuzetna dezinfekcija pogodovala je hipohondrima a mnogi su je zadržali i posle, kroz običaj izuvanja ili prinudnog obuvanja gostiju u papučice kakve postoje u hotelima. Sanitarna barijera u hodniku je dodatno uništavala već raskliman parket ali o tome niko nije imao vremena da misli.
Nešto slično karantinu
Marija je često mislila da joj nikakvo zatvaranje, karantin, zatvor pa ni samica ne bi teško pali jer je ionako posvećena tome da bude što više u kući i da tu niko ne dolazi. Nešto slično karantinu koji se desio 2020. godine već je iskusila 1999. godine kada je sa porodicom bila u vikendici u selu.
Njena, uvek spremna za rat porodica se mirno spakovala u rančiće i otišla u armirano-betonski podrum susedne nedovršene zgrade (koja je tek pre koju godinu završena i useljena). Imali su konzerve i baterlampe, ćebad, jakne, preobuku i dovoljno vode. Marijin otac, samouspostavljeni heroj tog događaja je pozvao i druge porodice s decom, ali su oni mahom samo obilazili i radoznalo zagledali.
Marija i njena porodica je sigurno verovala da su ti ostali pomalo neozbiljni da ih nikad nećemo videti jer ćemo jedini mi ostati. Deda i baba su demonstrativno iskulirali očev ratni plan, ležeći u krevetu uz izgovor da su stari. Sigurno je da nisu mislili da će skončati pod ruševinama niti su bili voljni da se žrtvuju za mlade. Više su mislili da je otac prolupao. Baba je već inače živela u zbegu (to je bio način kako arhaično zove svoje izbeglištvo iz Hrvatske) a deda je preživeo oba bombardovanja Beograda, u Beogradu.
Deda i baba iz Titanika
Deca su mislila da su oni onaj deda i baba iz Titanika koji se skupe i čekaju smrt. Sam film nisu još uvek gledali iz protesta, dok nije bilo besplatno na Politici a oni zatočeni u selu, koji mesec kasnije). Verovatno su i stariji decu sažaljevali što imaju poludele oca i majku. Posle večeri u zbegu, koji su podneli koliko toliko junački svesni da će bombardovanja sigurno biti, srećni zbog malih stvari – recimo da se sve ne sravni sa zemljom odmah. Sve je stvar perspektive, da ne kažem vaspitanja.
Mariju je taj prvi dan bombardovanja u kome se nije desilo ništa pomalo i posramio a samim tim i iznervirao. Komšije su se smejale, uobičajeni gradski likovi i pijanci kod kafane Čivija su se izrugivali njenom ocu (u to se ubraja i deda koji nije bio pijanac ali se otvoreno smejao, doduše kad otac nije tu). Neko je u toku noći razbio izlog (izlog?) McDonaldsa i tada najskupljeg butika Dominator, a tata je porodici objasnio da je sad rat i da je moguće uvesti preke sudove i smrtne kazne za razbojništva u doba rata. Iako nisu planirali ništa od toga, članovi porodice su usvojili nekakvo strahopoštovanje.
Drugarice
Čim se porodica ujutro i privremeno vratila iz zbega, Marija je nazvala drugarice. Usledilo je novo razočarenje. Jedna je planirala da ode u Budimpeštu, druge dve ili čak tri na Kipar, jedna naravno u selo tako da je Marija bila očajna što ih nikad više neće videti kako to obično biva u ratu.
Počela je da histeriše: Mi moramo negde da odemo kako znamo i umemo! Neću da doživim da nestane vode u podrumu.
Zapravo ju je uznemirio šok od toga što sunce sija, ljudi se smeju i govore kako će pobediti Ameriku i da rata sigurno neće ni biti dok je zajedno sa svojom zabrinutom užom porodicom čekala projektile u podrumu. Ova razlika, maglila je celu ideju rata. Ljubav prema roditeljima činila je da Marija pomalo želi da bude opravdano da budu u podrumu. Sviđalo joj se kako ih roditelji vole i štite da je za trenutak pomislila kako bi više volela da su izašli i da je sve uništeno kao u Pobesnelom Maksu nego ovako – oni su bili samo tužni prepersi u zgradi bez podruma i bez uređenog atomskog skloništa, zbog čega je tata bio očajan a i mama je to pratila s neograničenim poverenjem i strahom.
Srećna porodica
Tata je bio iskuliran kao špricer, ne da se zbuniti jer zna da je u pravu, njegov otac je vojno lice on je Titova garda, svaki ratni konflikt je samo taktička operacija koju civili treba da prežive mudro i bez ljudskih žrtava. Naravno, reč civili se nekad upotrebljavala i u lošem smislu – recimo za te civile pijance koji ne brinu o dobrim civilima – potencijalnim ljudskim žrtvama, svojim ženama i deci… U opsadnom stanju, u stanu se nisu raspakivali, čak ni otišli dalje od hodnika.
Potpuno neočekivano, Marija je insistirala da porodica što pre krene u selo, iako je uobičajeno mrzela da ide u vikendicu, jer tamo ima komaraca i hladno je u sobama pa svi moraju da budu stalno napolju. Ako su napolju onda moraju da trče i da se znoje, sve u svemu užas. Mislila je da bi mogla voziti bicikl ili obavljati neku drugu usamljeničku aktivnost.
Ključno je bilo verovanje da u selu možda ni ne znaju da ima rat. Potajno se nadala da ne, ali čak i da znaju mislila je da se bar slabije čuju sirene. Kasnije će se ispostaviti da je tek delimično bila u pravu, jer je ljudima u selu bilo još nebitnije što ima rat nego ovim lokalcima ispred zgrade. U selu će ipak biti na neki način i lepo, jer iako je bilo vanredno stanje smeli su svi da se kreću (iako ona to nije htela). Svi ukućani će biti toliko zabrinuti za svoje živote da će je pustiti da se bavi čitanjem i besomučnim vežbama po ceo dan. Ostale aktivnosti tinejdžerki uključuju i gajenje kose i lažima da mora da popravi likovno kako bi išla u grad da kupi olovku za usta u boji kože i krop top koji će joj stajati kad bude imala pločice na stomaku.
Kuća u selu
Kuća u selu je i tada bila oronula a danas je već zarasla u travu. Nastala negde u osamdesetim, još uvek je moguće pronaći u sveskama baba Seke sve o izgradnji te kuće – koliko su koštala vrata a koliko montaža okruglih stepenica.
Svaki put kada mladi bračni parovi kažu kako će se preseliti u selo, Mariji pred očima igra prilaz do vikendice između ambara i magaze gde je vezan pas koji laje. U pamćenju su joj još živa sađenja novogodišnjih jelki i sve one priče iz književnosti i filma u kojima neko otljučava vikendicu posle dugog vremena. Ona to ne može da uradi, ne još. Za sada se veoma plaši odlaska u selo. Tamo sledi suočavanje sa vikendicom koja je vremenom postala deponija. Ne u smislu gomilanja sećanja, već knjiga, starih prozora i dečijih kolica koja se ne koriste.
Ko uopšte danas ima vikendice? U selu?
– Ko uopšte danas ima vikendice? rekla je drugarici M. dok su sedele u dvorištu vikendice u Bolu na ostrvu Brač. – To je takva obaveza, rekla je a nije mislila na otvaranje i zatvaranje, već na čišćenje, vetrenje i uključivanje i isključivanje vode, ostavljanje ključa u komšiluku. Rekla je to skoro bezosećajno. Naravno da nije mislila o prelepoj staroj kući u kojoj su se nalazile one sad. Već o svojoj staroj vikendici u koju nikako da ode. Vikendice su stari ljudi. Kao deda i baba naprimer, mislila je. Voliš ih ali vremenom prestaneš da odlaziš. Krivica je skoro stalna. Svaki slobodan dan, svako letovanje ili putovanje u daleku zemlju izaziva nelagodnost. Zbog neodlaska u vikendicu.
Na ostavinskim raspravama, ljudi se žučno raspravljaju o tome čija će biti vikendica ali posle je zaborave. Kada se prodaje i košta manje nego rekonstrukcija terase, ljudi važno vrte glavom i govore kako su niske cene. Povremeno neko pokloni nekom vikendicu, uglavnom dobrotvornim organizacijama. Poklonu se u zube ne gleda. Svojim ušima je slušala kako se i te poklonjene vikendice često časte pridevima mala, nikakva, težak prilaz ili tako nešto. U njenom životu, vikendica još nije došla na red. Vikendica je samo još jedno mesto u kojem je skladište. Skladište koje treba raskloniti i raščistiti. Smeće koje treba baciti još jedno mesto u kome će biti utrošeni dani i sati rada. Još jedan izvor griže savesti.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: IMDb
