Udatost, mislila je – to je ista kič percepcija koju su imali bečki slikari pokušavajući da zaslade krajnje gorak život alpskih seljaka bez struje i mehanizacije. Fokus na graške znoja, šarena polja ili sunce blistavo žute boje činilo bi inače užasan dan podnošljivijim.
Nije se stidela ničeg, po prvi put, ni kad se čarapa pocepala a veo izgužvao u toku venčanja. Nije se našminkala, tačnije utapkala je grešku na ajlajneru i po licu je razmazala labelo u boji umesto rumenila. Bidermajer je činilo mirisno poljsko cveće i koja grana tek procvalog voća omotani jednostavnim komadom kanapa.
Između Bečkog kongresa i venčanja
Bidermajer je stoga bačen jer niko nije ni primetio da je to bidermajer. Verovatno zato što i nije. Reč Biedermeier, sećala se izvesno, ne odnosi se samo na cveće već na raskošni stil između Bečkog kongresa 1815. i demokratskih revolucija 1848. Stil koji je prethodio art decou, secesiji a onda i modernom periodu. Kada misli o tom istorijskom periodu seća se jedne fraze: atmosferični realizam i nikako ne može da se seti šta joj je to ranije značilo.
Atmosferični realizam nije bilo samo slikarstvo ranog devetnaestog veka, već čini se sve oko nje. Uopšte, realizam kao da nije bio potpuno moguć bez jedne vrste filtera koji na sve dodaje prosvetljenu izmaglicu. Udatost, mislila je – to je ista kič percepcija koju su imali bečki slikari pokušavajući da zaslade krajnje gorak život alpskih seljaka bez struje i mehanizacije. Fokus na graške znoja, šarena polja ili sunce blistavo žute boje činilo bi inače užasan dan podnošljivijim. Za slikara i gledaoce svakako, no ne i za seljaka.
Isto tako je i sa venčanjima.
Isto tako je i sa venčanjima. Na dan, ona čine da problemi nestanu, da budu zamenjeni drugim – kao što je kupovina dugmića za košulju u odgovarajućem tonu. Žarko želela da odoli porivu da zašećeri gorku istinu. Pomalo preteći da će se udati u majici, kako uostalom i živi, nije to uradila. Jednom se udaješ, rekla joj je A. iako je i sama A. znala da to nije tačno. Veći deo ljudi koje su obe znale, bio je razveden.
Kada se slegla prašina, kada su pokupljene zlatne papirne čaše sa nazivima bride i groom napisala je jedno pismo drugaricama. Ne samo da tu udatost nije osećala kao postignuće, niti je udatost pokušavala da cinično obgrli sa obe strane – već se osećala istinski drugačije.
Udatost, drugačijost i reči koje nisu odobrene
Mislila je na sve one kojima iz bilo kog razloga ova otužna kitnjasta biedermeier privilegija nije dostupna. Pa i sami svedoci, Z. i P. morali su da dokazuju svoju ljubav, privrženost papirom koji su potpisali u svečanoj sali opštine u B. pred nama, svedokinjama i svojih četvoro dece. Ljudi sa mogućnošću biedermeiera i oni drugi, koji tu mogućnost nemaju – nisu isti. Udatost je rov, koji odvaja nas srećnice od njih, nesrećnih.
Prvi bračni dan, i već je posmatrala udatost kao nešto staro ili prezrelo, precvalo. Istovremeno, plašila se da je njena nova bračna zajednica krhka, kao novorođenče. Mislila je o njoj kao o nečemu za šta se ne treba previše vezivati, jer može nestati iz bilo kog razloga, biti poništena. I ranije je osetila sličnu nesigurnost, i to uvek kada su u pitanju različiti papiri.
Nije verovala u moć papira, bilo da je to novac ili dokument. Bilo ga je tako lako uništiti, zgužvati, zapaliti baciti u vodu i poslati negde zauvek. Mislila je o činjenici braka kao istovremeno nestalnoj kao papir i večnoj kao neka misao, koja je zapisana u centralnom kompjuteru svemira, spremna da se umnoži do beskraja na zahtev. Svaki papir, bio je samo izvod. Iz matične knjige koja je kao i matična ploča, majka svih knjiga – knjiga nad knjigama.
Udatost, kakav bi to predmet bio?
Gledala se u ogledalo i tražila dokaz da udatost kao pojam postoji, iako je kao reč sumnjivog kvaliteta. Lektorka bi svakako uvrnula ustima i rekla da mora pogledati detaljno. I otišla bi negde, a dok se ona ne vrati, Marija bi mogla mirno da mašta o udatosti kao o cveću ili nakitu. Ili nečemu što će je zauvek obeležiti i odvojiti od svih onih koje se nikad nisu udavale.
Dokaz da te je neko hteo. Koliko god pokušala da odagna tu tužnu misao, nije se dala. Kao zla drugarica iz osnovne škole, stajala je iza vrata, ta misao o udaji kao dokazu, i s vremena na vreme izvirivala. Samo da pokvari savršeno jutro.
Tog jutra razmišljala je kako da kaže G. da je prsten premestila sa desne na levu ruku i da će ga nositi na tom prstu, jer je jednostavno bolje i praktičnije. Iznenadilo je kasnije, uz kafu, kada joj je G. sam rekao isto to. Mislim da je bolje da prsten nosimo na levoj ruci. Složila se sa osmehom.
Kao kad je bila mala i prvi put zaljubljena pa je mislila da to što vole istu pesmu istog pank benda sigurno sudbina. Nije bila fatalistično raspoložena, to prvo jutro, ali brak je nametao jednu vrstu fatalizma. Zauvek, do kraja života. Pitala se zašto baš sad kad bi trebalo da je slatko i lepo kao u biedermeier stilu, mora da razmišlja o kraju života.
Doslovno razmišljanje vodi u pakao
Seća se da joj je Z. rekla nešto otprilike isto tako, dan pre nego što je registrovala svoju zajednicu pred opštinom. Kod notara je morala da iščitava a potom i potpiše jedan dokument. On je bazično razmatrao sve vrste smrti budućeg registrovanog para i postupanje u tim prilikama. Ako on umre prvi a ona do 60 minuta posle njega, ili ako su njihova tela obezglavljena, takve stvari.
Bilo im je svima nepojmljivo da to neko zaista promisli i zapiše, ali i izvesno praktično, kad bismo se toga setili, da nas zakon ne primora. U dokumentima za sklapanje braka piše samo do kraja života. Specifični slučajevi kao što su prestanak rada mozga ili odrubljena glava nisu navedeni. Razumljivo je i zašto. Sa sastanka od notara, Z. je izašla potpuno izbezumljena. A takve su bile i drugarice čim su čule o čemu su pričali.
Marija nije morala kod notara, ali je poučena ranijim iskustvom drugarice, sada i kume intenzivno razmišljala o zastrašujućim scenarijima koje pravni sistem predviđa. Gledala je njegovo lice obasjano suncem u prijatnoj biedermeier izmaglici. I gotovo da je izgovorila Nikad ne bi mogao da pretpostaviš o čemu razmišljam. Osim što je to i dokazano nemoguće, davalo je jednu dozu misterije, pa i humora, sasvim običnoj situaciji u kojoj su tek ustali posle popodnevne dremke kao i bilo koji dan pre.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
