Ukrštenica je umela i da potraje. Marija je često arbitrirala govoreći da Olga ako ne zna da rešava sama ne bi trebalo ni da rešava ukrštenice. I zašto ne ostavi sirotog Peru na miru kao da ne vidi da on ima preča posla. Tek je godinama kasnije, videvši da se svađe jednako besmislene kao ona o dva vodoravno neprekidno ponavljaju svuda. Ljudi su se, ili joj je bar tako izgledalo svađali bez razloga.
U utorak je došlo pismo više informativnog karaktera. U njemu se traži da dostavi još neka dokumenta i popuni jedan list, potpiše i vrati što pre. Nekoliko mailova kasnije, u istoj toj konverzaciji, A. ju je obavestila da je upravni odbor doneo odluku i da joj je odobrio i upis i školarinu. Radujem se da se vidimo, zvučalo je veoma humble. Dan je počeo i otezao se u beskraj, bio je ispunjen svakodnevnim obavezama. Setila se onog dana kad je bila kiša, nesigurnosti i svih malih puta kada je prevazišla sve što misli da zna i može. Sramotu najviše. Motivacija je bitna, valjda. Tek uveče, pomislila je kako je napravila veliki korak. Ne pre.
Nemo posmatranje
Gledala je ljude oko sebe i svi su joj delovali isto, posvađano. Gde god da se okrene bili su bračni parovi koji se bučno raspravljaju, majke koje govore ispred dece. – Cheeseburger ti je bolji, sa sirom je, čula je jednu majku kako objašnjava sada već odraslom sinu šta je čizburger. Logično, sin nije bio zahvalan već ju je grubo stišavao kraj kioska brze hrane u redu za poneti. Majku je bolela ova grubost jer je je samo želela najbolje i nije mogla a ni htela da shvati da to što je objasnila značenje reči čizburger jednostavno nije najbolje. Ili bar ne za njega, sina.
Gledajući sa strane, mnogi konflikti ljudi oko nje, delovali su joj lako rešivo, gotovo previše profano. Imala je utisak da kada bi se umešala zaćas bi posla nestalo nesporazuma oko iskazivanja brige doslovnim prevodom hamburgera sa sirom. Dok je bila mlađa stalno se mešala u rasprave da objasni. Tako je došla do sveprožimajućeg osećaja suvišnosti. Možda ona nije bila suvišna en general ali svakako jeste bila višak u razgovorima ljudi koji se dobro poznaju i vole. Da li je iko ikad trebao arbitra?
Suvišna kao arbitraža
Čak i odgovori na ovo pitanje se razlikuju. Marija je živela sledeći svoje čvrsto uverenje da su arbitri sveti ljudi. Omrznuti od svih, ukleti da vide stvarnost kakva ona jeste i obdareni naročitim darom da je komuniciraju. S izuzetkom svetske nepravde da arbitrarno tumačenje stvarnosti, drugostepeni, posredni pogled na nju, ma koliko bio jasan nikom ne treba. Bar ne otvoreno. Neće da priznaju, mislila je Marija bivajući još uverenijom da bi svet bio bolji kada bi svako imao simultani prevod onoga što se dešava.
Posmatrajući svakodnevne scene, zamišljala je nekakve sile, anđele koji bi zavađenim ljubavnicima govorili kako se u stvari vole. Priželjkivala je natprirodne, kad već ne postoje prirodne, sile koje bi se umešale u svađe, rasprave i diskusije i intervenisale rešavajući ono za šta je verovala da su – lako rešive zablude. Niti su to bile zablude, niti su bile lako rešive. Veliko je pitanje i zašto je to nju uopšte tangiralo. Iako je delovalo da se brine za mir u svetu i nestanak svih ratova i sukoba, mnogo pre bi bilo tačno da je recimo nerviraju glasni zvuci, nešto tako, kudikamo površnije.
Ljudske karikature
Kao i kod većine ljudi, duboka uverenja se stvaraju u detinjstvu. Moguće je da je ovaj Marijin pacifizam koji to nije formiran odrastajući u veoma bučnom okruženju. Romantizujući sve a posebno detinjstvo, književnost i film su posebno voleli porodice kao što je njena. Skoro svaki dan bio je ispunjen ispraznim svađama pitoresknih likova i ta bi karikatura uvek vodila u komediju.
Drame su dosadne. I one preuveličavaju, usporavaju vreme do maksimuma a samo jedan konflikt postaje ključni. Onaj oko koga se drama odvija, a to može biti i ljubav i smrt i sve između. Drama zahteva pažljivo odmerenu ozbiljnost, osrednjost. Zato njena porodica nikad ne bi mogla biti poprište ozbiljne drame koju je želela da napiše. Umesto toga pisala je crtice, razmišljajući o tome kako će ih sve sakupiti i sortirati u priču jednom kada prava priča dođe. Istina je bila da prave priče nema, ona se stvara a ne traži. Zato je Marija bila tako neuspešna u potrazi.
Ukrštenica bi bila prva
Prava priča mogla je da se zove Ukrštenica. U njoj bi glavni likovi mogli biti Marijini baba i deda čija bi prava imena bila promenjena u Olga i Pera i to iz čisto praktičnih razloga. Baka bi nosila ime svoje tetke Olge, ime koje je bolje odgovaralo ženi koja sedi u uglu plišanog troseda noseći broš. Deda bi se zvao Petar kao i njegov deda Pera jer bi to čitateljima moglo približiti tu figuru dede, starog, strogog ali dobroćudnog. Ime koje bi bilo visoko kao što je i čovek koji ga nosi, važno kao ime kralja koga su deda Pera ali i mnogi drugi nosili na rukama tokom rata. Da je odmah u startu mogla ovako uspešno da smisli imena koja nešto znače, autorka bi bila srećna i presrećna.
Priče je najlakše zbog kratke forme smestiti u jedan prostor. U slučaju priče Ukrštenica to bi bila dnevna soba. Marija je više volela da piše dijaloge nego opise ali to je bila njena greška. Naklonjena posmatranju a ne učestvovanju, logično je bila bolja u opisivanju. No, negde je čula kako niko od pisaca ne zna dobro da piše dijaloge pa ju je to zaintrigiralo da više sluša. Slušanje bez učestvovanja bilo je gotovo isto kao i nemo posmatranje. Iako većina misli da je nemo posmatranje opšte mesto ili pleonazam fraza bez smisla, ona je u praksi pronalazila da posmatranje uglavnom nije nemo. Zato dijalozi i nisu smisleni. U tome pisci greše. Stvarni ljudi i vide osim što govore, pa govore samo ono što je apsolutno neophodno reći.
Ukrštenica, enterijer, dan
U prvom delu priče Ukrštenica ne dešava se bogznašta. Olga i Pera sede svako na svom mestu i rade svako svoje. Dok je Olga na kraju troseda uz zidnu lampu i tik ispred televizora, Pera je u, za nju, najudaljenijem delu sobe. On sedi kraj velike kaljeve peći, u fotelji za pater familijasa i čita knjigu okružen karo papirima. Marije za potrebe priče nema utoj slici ali ona leži na trosedu i gleda tv. Da se ta scena dešava damas gledala bi u svoj telefon. Kako se ta scena u stvarnosti ponavljala iz dana u dan, svaki bi autor izabrao jedan, najapstraktniji prikaz. Jedan dan po nečemu poseban ili značajan ili jedan veštački dan, napravljen samo radi priče.
Radni naslov
Radni naslov priče je ukrštenica jer je ukrštenica osnovno ime ove stalno ponavljajuće aktivnosti, ali za potrebe priče, kada ona nastane, autorka i njeni prijatelji će smisliti bolje i enigmatičnije ime. Neko ime koje kad vide, čitaoci će odmah poželeti da znaju više. Neko ime koje će možda postati i ime zbirke jer može imati više značenja, ali za sad je to ukrštenica. Obično skromno ime, radni naslov. Biće promenjeno i zato što previše otkriva a naslov ne sme da bude i spoiler.
Olga i Pera sede svako na svom mestu i rade ukrštenicu iako se to ne vidi na prvi pogled. Uglavnom je tišina. Čuje se samo televizor na kome je Grand parada, koju Olga zove Gran’ Parad’ sa francuskim naglaskom. U tom pravcu niko ne gleda. Olga gleda u novine i povremeno kaže Reka u Srbiji drugo slovo B. Ne čekajući da završi i ne prekidajući ono drugo što radi Pera kaže Ibar. Olgu jeste prekinuo. Ona je rekla tek Reka u Sr… a on je viknuo Ibar i tu već počinje njeno nezadovoljstvo koje je isprva tiho. U ovoj fazi ona će pogledati u današnje novine u kojima je rešenje jučerašnje enigmatike.
Jučeranja ukrštenica
Ukrštenica koju Olga rešava uvek je jučerašnja. Olga kaže jučeranja jer joj tako zvuči narodski. Između Perinog odgovora i rešenja izabraće rešenje kao da u Peru nema puno poverenja. Gledaće oba, zamisliće se a potom upisati tačan odgovor. Nekad će negodovati glasno kao da joj ne odgovara da se reka zove Ibar, ili auto zove Ferari kao glumica. Možda će pitati još nešto, uglavnom neće.
Isprva će ćutke preći na sledeće pitanje Raniji košarkaš ili samo drugi red uspravno, zavisi šta joj se učini teže. Pera ce odgovarati ujednačenim tonom bez emocija radosti ili trijumfa. To unosi nervozu u ovaj inače potpuno monoton svakodnevni proces u sumrak. Konflikt će početi negde kad ukrštenica nije ni napola gotova. Popunjene su registarske oznake, znaci za hemijske elemente i merne jedinice. Počinje tako što ona pita prezime reditelja, on kaže i ona ga prekine sa nije.
Reči i njihovo značenje
Petar pita šta nije, Olga kaže da prezime ne može početi sa K nego sa C. Odakle ti C besno pita, svestan da njegova ukrštenica rešena juče mora biti tačna. Kao i svi enigmatičari Pera ne zna mnogo o rečima i njihovom značenju van ukrštenice ali zna da se horizontalni redovi i uspravne kolone moraju uklopiti. Njegova je svaka ukrštenica ista, iscrtana hemijskom na karo papiru iz vežbanke sa išvrljanim crnim slovima, naučena napamet. On zna svaki detalj svakog pojma u tom, matematičkom smislu i ne opterećuje se time da li se nečije prezime piše sa C ili sa K.
Olgu to izbezumljuje. Grozi se ukrštenica i nepismenosti njihovih autora. Ona teži da nađe grešku u svemu, pa i u ukrštenicama koje rešava po običaju sutradan. Redosled je jasan. Pera ide po novine i usput ih pročita ili bar ono najvažnije – spoljnja politika i sport. On zatim čim dođe precrta ukrštenicu i nauči je napamet kako bi Olga čitala novine do on rešava zadatak. Nekad ne može da se seti šta je pitanje pod četiri uspravno pa je pita, ona tad odgovara kratko ili kaže da će pogledati kasnije nek se snađe bez toga. Pera u stvari rešava nekakvu igru sa slovima, nije sigurno da je to baš ukrštenica. Njemu su istovremeno nepoznata i pitanja i odgovori. Jedino što je sigurno to je raspored crnih polja.
Ljudi kao likovi
Da su oni književni likovi, svaki bi čitalac imao omiljenog. Neko bi se divio Perinom enigmatskom entuzijazmu i strpljenju da odgovara na pitanja. Olga bi mahom bila negativan lik zbog puno pitanja i gunđanja, ali bi je neko sigurno i voleo jer insistira na pravilnom pravopisu i ne švrlja u novine. Piše rešenja tek kad zna da su tačna kao za izložbu. Marija je, kad god bi bila prisutna ovim svakodnevnim svađama bila zgrožena. Prvo, nerviralo ju je što viču s kraja na kraj sobe, nezainteresovani za ljude okolo. Dok je ukrštenica u fokusu, niko drugi nije bio bitan.
Ukrštenica je umela i da potraje. Marija je često arbitrirala govoreći da Olga ako ne zna da rešava sama ne bi trebalo ni da rešava ukrštenice. I zašto ne ostavi sirotog Peru na miru kao da ne vidi da on ima preča posla. Tek je godinama kasnije, videvši da se svađe jednako besmislene kao ona o dva vodoravno neprekidno ponavljaju svuda. Ljudi su se, ili joj je bar tako izgledalo svađali bez razloga.
Dramski konflikti
Kao Olga koja bi iz čista mira rekla Peri da izađe napolje i provetri mozak, jer se nervira oko pisanja C i K. Pera je vikao Ženo božija, ustajao uzimao rešenje i pred nju prinosio svoj crtež i rešenje ukrštenice kao neosporne dokaze da je u pravu. Trenutak u kome bi svađa kulminirala Marija nije uspevala da uhvati. Nije bila tako precizna u pisanju. Obrt između napete tišine i jednoličnog izgovaranja pojmova pretvarao se u slona koji je ispunjavao svaki pedalj sobe a zatim pucao. Marija je zato mrzela radnju nemog posmatranja. Pera i Olga nisu videli ni čuli druge. Ukrštenica je bila sve, a razgovori koje su vodili iz dana u dan najmanje su se ticali pojmova i reči.
Kada bi se rasklopila ukrštenica u njoj bi se osim reči našla i osećanja, nikad izgovorene sumnje i strahovi. Pitanja koja se nisu smela reći jer bi pokvarila, ako ne sve, onda sigurno većinu vremena između sumraka i noći. Marija je naivno mislila da se rešenje ukrštenice nalazi u današnjim novinama, koje stoje naočigled kraj Olginog krila. A nije videla sve ono ispod, u uzdasima i ćutanju. Mislila je kad bi rekla kako jeste, oni bi se mogli složiti nesvesna da ukrštenica ima potpuno drugu logiku. Dok se svaki dan svađaju, rešavajući jednu naizgled laku enigmu, stvarali su nešto svoje, kriptično i potpuno nerazgovetno drugima, koji se, kao i Marija, često nude da budu arbitri.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
