Voz hotel. O njemu zna jer su neki fotografi i neke blogerke posetili voz da učine večnim ekskluzivnu vožnju od Pariza do Rima ali i vožnje na ekskluzivnim lokacijama. Pruge Indokine kojima su nekada izvožena blaga novog sveta, nazad u stari svet, danas su mesta kojima se voza voz.
Ne stiže da misli o svim mestima na svetu na koja nikad neće otići. Na skupi voz od Pariza do Venecije ili neku drugu trasu koja služi da se baci novac – na luksuz. Ni ona a ni njen muž nemaju poslovnu karticu na kojoj će se naći neodoljiva ponuda. Ne zna kako bi nekom objasnila tu žudnju za skupim vozom…
Igra se igre. Svaki put kad joj se imalo popravi standard, igra se. Igra se pronalazeći ono što joj je u tom trenutku nedostižno. Nešto kao manifestovanje. Stepenasto poređani luksuzi. Svesna je toga da je ono što je nedostižno ekstremno teško i zamisliti. Čovek može da zamisli samo ono o čemu je čuo, video, sreo nekog… U tome je nevolja sa siromaštvom. Kada smo siromašni, srećemo samo siromašne. I tako u krug.
Bajka o Pepeljuzi
Razmišljala je kako bajku o Pepeljuzi niko nije shvatao ozbiljno živeći u Jugoslaviji. Gotovo svako iz njenog okruženja pričao je o prilikama kada je sreo Tita, ili nekog tako bitnog. A u bajci, Pepeljuga slučajno, možda čak i greškom dobija priliku da se nađe na dvoru. Dvor joj (Mariji, ne Pepeljuzi) nikada nije delovao daleko niti nedostižno. Njena mama je dok je radila, uvek posećivala Beli dvor zajedno sa najboljim đacima koji su dobijali nagrade. Mislila je, dvor i nije nešto baš daleko, zamišljajući Beli dvor, kao dvor iz bajke.
Voz je došao iznenada. U jednoj od dugih prokrastinacija videla je kako je Sem Youkilis, pomodni fotograf u isto vreme u Rio de Janeiru, za vreme festivala. On je, razume se, bio profesionalno angažovan i njegov smeštaj u luksuznom hotelu bio je plaćen. Svejedno. Uživala je skrolujući kroz njegove nizove fotografija bazena koji se nalazio nedostupan iza fasade luksuznog hotela. Istovremeno, čak je i plaža tog hotela, odnosno izlaz hotela na plažu Copacabana bio opasan dubokim rovom. Obični ljudi, mogli su normalno šetati popularnom plažom. Plaže su, kako kaže zakon, zajedničko dobro. No, kada se dođe do hotela iskopan je dubok jarak, rov koji odvaja plažu hotela od okolnih plaža. Naravno, niko od gostiju ne ide na samu plažu, ali oni ukoliko bi želeli mogu to da čine, bez bojazni da će im se iz pravca vode pridružiti neko nepozvan.
Znak svega najluksuznijeg – narukvica
Neko se može pitati, pa dobro ko bi, pobogu želeo da uđe u hotel u kome je sve skupo. Puno njih, zapravo. U Južnoj Americi, bar kako se ona seća, postoji čitav sistem ulazaka u hotele, sa obale. Veliki hoteli, kao što je taj u Rio de Janeiru, imaju uvek nekakav način obeležavanja gostiju. U Evropi obeležavanje, još od II svetskog rata nema pozitivnu konotaciju. Kao Evropljanki, bilo joj je čudno da najbogatiji žele da se obeleže. U stvari ne baš najbogatiji – rubno najbogatiji. Zamalo pa najbogatiji. Oni kojima oznaka hotela u kome su još uvek predstavlja dostignuće, simbol statusa, luksuza. Oni koji će se narukvicom hotela hvaliti, kada se vrate u svet neobeleženih. Najbogatiji sigurno ne obitavaju u hotelima, mislila je – oni idu u neke svoje posebne vile…
Sistem ulaska u hotel, s plaže uključuje dva koraka. Prvi je svakako ulaz, a drugi je pribavljanje narukvice ili drugog obeležja hotela. Narukvica se može nabaviti slično kao i za Exit – od odlazećih gostiju. Jednom kada je to rešeno, nastaje period stalnog upadanja u hotel. Na plažu, na večeru, sve samo ne na spavanje.
U Južnoj Americi, koja je ionako prepuna velelepnih all inclusive hotela nastalih u okruženju pukog siromaštva, to je na neki način i poetska pravda. Trijumf Pepeljuge koja redovno dolazi na popodnevni odmor kraj bazena i večeru u hotel. Naravno, i hoteli se vremenom usavršavaju kako bi ukinuli ovaj privid blagostanja. Grade se rovovi i druge fizičke barijere – kao u pravim dvorcima iz bajke. Za večere je neophodno rezervisati imenom i brojem sobe. Uskoro će svaki host imati i opremu za skeniranje zenica – sve da bi se sprečilo mešanje dva sveta. Spoljnjeg siromašnog i unutarnjeg, hotelskog sveta luksuza.
Voz hotel iz lanca vozova hotela
Voz hotel pripada lancu hotela. U sklopu tog lanca je i čuveni hotel na kanskoj Kroazeti. Svakoga dana svog petonedljnog boravka u Kanu, Marija je prolazila i pored tog, posebnog hotela. Pitala se o tome koliko se razlikuje od onog u Rio de Janeiru. Sigurno, u Kanu ne postoje narukvice, verovala je da evropski gosti ne mogu da podnesu tu vrstu obeležavanja.
Ići okolo sa narukvicom od plastike, bilo je na neki način neprihvatljivo. Neprihvatljivo je i kad su te narukvice drugačijeg dizajna – kao svilena traka ili pletena narukvica. Na kraju krajeva, to je samo hotel, mislila je – koliko može da bude poseban. Jasno je, poznati su želeli da budu u blizini bogatih i obrnuto. Osim toga – šta pruža taj hotel? Šta pruža drugačije nego neki drugi u istom redu, na sporovoznom bulevaru zalaska sunca na azurnoj obali.
Pravi gosti su veoma malobrojni
Već odavno, znala je, u hotelima niko ništa ne plaća. Hoteli sarađuju sa velikim kompanijama i one obezbeđuju smeštaj svojim influenserima. Ono malo pravih gostiju u stvari bivaju nasamareni. Oni koji rade da bi platili punu cenu od 5000 evra za noć, u stvari plaćaju cenu koju sve slavne ličnosti, promoteri i poslovni partneri na kojekakve načine izbegnu.
Gledala je tek krajičkom oka u narod koji je sedeo u bašti tog hotela. Neki su turisti, klasični, ali bogati. Poneka starica sa drugaricom koja je došla samo da popije kafu. Poslovni ljudi i njihove pratnje okružene markiranim kesama. Bend koji pokušava da animira ovu ni po čemu homogenu skupinu. Prolazi vreme ručka, a niko zapravo ne ruča. Služi se za jednim stolom cela galerija jela, za drugim se greje aperol, za trećim stoji napola popijena kafa i izlapeli šampanjac. Čak i u velikom hotelu, ljudi su raslojeni na bogate i one koji bi to voleli da budu.
Gde je tu voz?
Gde je tu voz? Voz hotel je posebna kategorija luksuza ako bismo se dogovorili da je obeležje luksuza njegova potpuna suvišnost. Nadilaženje korisnosti, potrebe. Jedina potreba koju luksuz zadovoljava jeste da se probije granica onoga što smatramo dostižnim. Kao naseljavanje svemira. I još više – putovanje kroz vreme. E tu se negde pojavljuje voz. Putovanja su manje više dostižna. Ide se ovamo ili tamo. Putovanja su često i prinuda, nužnost. Voz hotel to nije.
Na instagram stranici je skrolujući došla do voza, tačnije vozova, koji pripadaju istom lancu hotela. Voz hotel. O njemu zna jer su neki fotografi i neke blogerke posetili voz da učine večnim ekskluzivnu vožnju od Pariza do Rima, Britanijom s kraja na kraj ali i vožnje na ekskluzivnim lokacijama. Pruge Indokine kojima su nekada izvožena blaga novog sveta, nazad u stari svet, danas su mesta kojima se voza voz. Voz koji oživljava vreme početka kolonija, kada su bogati bili bogati u čistom zlatu, dijamantima – i robovima. Danas, bogati mogu postati gosti ekskluzivnog voza hotela oživljavajući zauvek prošlo vreme.
Ekskluzivni voz hotel
Maštanje o potpuno bizarnim lukuznim eskapadama, postalo je tako njena posebna strast. Jednom je čula kako jedan reditelj ima strast za aerodromima. On naime zna plan svakog aerodroma na svetu. Pitala se često čemu takva strast ali prihvatala ju je kao još jedan od dokaza koliko su ljudi različiti. Nikako ne bi mogla da kaže da su njena strast hoteli, čak ni voz hoteli.
Isto tako, nije videla i ne vidi sebe kako večerava ili doručkuje u vozu hotelu koji saobraća nekuda na granici između starog i novog sveta. Sanjarila je o vozu hotelu bez obaveza, bez opsesije. Kao o nedostižnom luksuzu iz oblasti materijalnog. Nekoliko hiljada evra za jednu vožnju, to i nije tako strašno, mislila je iako je znala da isto toliko košta ceo ciklus vantelesne oplodnje, polovan auto ili plac na selu. Uzbuđivala ju je pomisao kako ista suma novca znači potpuno drugo, ovde i tamo. U svetu van i svetu unutar hotela.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
