Nakon Bukurešta, Hvara i Barselone, fotografkinja Senja Vild nastavlja svoja putovanja. Ovaj put, ona napušta Evropu i vodi nas u Maroko – zemlju koja se nalazi u severozapadnom delu Afrike. Kao i do sada, ona je kamerom zabeležila trenutke i mesta koja su na nju ostavila poseban utisak, a svoje dnevničke foto-zapise nastavlja da deli na stranicama Journala. Kroz Tangerski dnevnik, Senja Vild nam otkriva šta je naučila putujući kroz grad Tanger.
Senja Vild: Putopis kroz Tanger
Upoznale smo se početkom ove godine u Zagrebu. Nataša Savin je producentkinja, travel blogerka, urednica bloga My journey. Kliknule smo iz prve, odlično sarađivale, pa smo tako ovog proleća otputovale u Tanger, grad na severu Maroka. A Maroko mi je već odavno na listi želja. Tanger gleda na Španiju, i čini se da je samo one boat ride away. Bar tako deluje sa terase porodičnog hotela La Tangerina.
Dok smo čekale da nam se pripremi soba, sa pogledom na more, stigao je tradicionalni čaj. Na srebrnom poslužavniku sa orijentalim šarama bile su činijice meda, šećera i domaćih kolača.
Sve sobe, njih devet, bile su širom otvorene, a gosti su zajedno sa nama u holu hotela uživali u atmosferi, čaju, mirisima, cvrkutanju kanarinaca koji lete slobodno. Oni su nas i budili jutrom. Sve je podsećalo na atmosferu iz krimića Agate Kristi. Nismo se međusobno poznavali, proučavale smo ostale goste, kao i oni nas, pokušavale da smislimo razloge zašto su se baš sada odlučili da ovde dođu, tražile način da se sporazumemo sa osobljem hotela koje je slabo znalo engleski.
Bilo je taman vremena da obiđem hotel i zavirim u sobe. A u njima, staklene boce sa hladnom vodom na stolovima, ćilimi, jastuci raznih veličina, ručno šivene jastučnice, raznobojne pločice u kupatilima. Orijentalni dekor koji pleni čula. Doručak se služio na terasi hotela. Teglice različitih džemova i meda, sa voćem i sirevima, korpice vrućih lepinja i raznovrsnih hlebova, crni čaj, kafa sa medom i mentom.
Očekivali biste da su vrućine velike, a vlaga skoro pa nepodnošljiva.
Naprotiv. Bilo je prilično sveže prvih dana, pa smo morale da obavimo mali shopping, ispijajući usput espresso i isprobavajući mediteranska jela u Alma Kitchen. Kafa je je with a twist, kako piše na web stranici. Osnovali su ga dizajnerka nakita Lamiae Skalli i njen muž art fotograf Seif Kouzmate.
Tu se okupljaju umetnici i lokalci, prezalogaje nešto ili posete radionicu Anou Cooperative čiji je cilj očuvanje marokanske tradicije kroz izradu tepiha i marama od lokalnih, prirodnih materijala. U vintage shop-u kafea našle smo čime da se ogrnemo, kao i poklone za drage ljude.
Atelje Leyle Sadeghi i doživljaj koji se dugo pamti
A onda smo krenule dalje. U atelje iranske umetnice Leyle Sadeghi. Došla je ovde sa porodicom iz Kine, pre pet godina. Na krovu porodične kuće, opremljene dizajnerskim komadima nameštaja, su jedra, koja čekaju leto, plovidbe Španijom i Hrvatskom. Atelje joj je je u staklenoj kućici, skrivenom delu bašte, okružen biljkama.
Skulpture i keramički proizvodi privlače lepotom i nežnošću, kazuju priču o zemljama u kojima je živela. Leylina srdačnost i hrabrost, spontanost i toplina čine da odmah osetite da tu pripadate, da je to dom u koji ćete se rado vratiti. To se vidi i u njenim radovima, u načinu kako su oslikane pločice, čajnici, šoljice i skulpture.
Dobile smo par komada, za uspomenu. Ispričala nam je svoju priču o odrastanju, selidbama i iskustvima iz Tangera – grada koji sad zove svojim domom. Kuća joj je mirisala na tažin, jedno od najpoznatijih tradicionalnih jela u Maroku. Nazvano je tako po zemljanoj posudi u kojoj se sprema. Podseća na naš sač. To je bio za Natašu i mene Tanger – miris ovog jela na svakom koraku. Miris doma.
Priča o vili Mabrouk
Odavno već želim da posetim Vilu Oasis, nekadašnju rezidenciju Yves Saint Laurent-a. Živeo je tamo sa svojim partnerom Pierrom Bergéom. Međutim, trebalo je putovati nekoliko sati lokalnim autobusom, pa smo se odlučile za vilu Mabrouku, poslednji marokanski dom velikog YSL Kupio je Kuću sreće, 1997, sa Pierrom Bergéom, a enterijer je projektovao Jacques Grange. Bilo je to kao da se oprema kuća za likove iz drame Tenesa Vilijamsa – ekscentrični Englez dolazi pedesetih godina prošlog veka da živi u Tanger. Danas je to elegantni butik hotel sa 12 soba.
Ručale smo tamo, potrebna je rezervacija i ne možete se slobodno kretati po imanju. Fotografisanje je ograničeno, čak i zabranjeno na nekim mestima. Ipak, gosti hotela se nisu previše obazirali na mene dok sam hodala stazama koji su vodile do skrivenih bazena ili mesta za obedovanje pored mora, a u sklopu vile. Zamišljala sam kakav je mogao biti život jednog od najzanimljivijih modnih kreatora u vili Mabrouk. Otkrio je Maroko 1966, i to mu je sasvim promenilo život. Maroko mu je bio velika inspiracija, mnoge kolekcije svedoče o tome, pa nije čudo ni što je tamo proveo veliki deo života.
O Tangeru su pisani eseji i snimani filmovi.
O atmosferi, arhitekuri, ambijentu, načinu odevanja žena, o ukusima i mirisima. U čuveni restoran Le Savoir de Poisson ušle smo sa rezervacijom preskačući red ispred, oduševio nas je lokalni bioskop – centralno mesto okupljanju na trgu Grand Socco, kao i festival House of Beautiful Bussines.
Tanger treba doživeti kroz čula. Prepustiti da nas intuicija odvede na mesta koja nam baš i nisu na spisku želja, jer do njih se samo tako stiže. Tako nekako smo Nataša i ja prolazile Tangerom. Bez straha i predrasuda, a ipak slušajući savete lokalaca. Ovo naravno nije sve, čitajte i Natašine priče na blogu My journey. U vrtlogu ubrzanog života vredne su svakog sanjarenja. Hvala ti Nataša, na tome.
Tekst i foto: Senja Vild