– A šta si ti radila danas? Udobno se smestio pored mene na teškom i ulegnutom tamnom kožnom trosedu u dnevnoj sobi.
– Ništa, odgovorila sam mahinalno prekidajući čitanje, odnosno slušanje audio knjige, pomalo mrzovoljno spuštajući slušalice na sto. Nekako ljudi najmanje obzira imaju ako te vide da čitaš ili slušaš nešto udobno zavaljena. Razumljivo, deluje kao da gledam u prazno ili da ću svakog časa zaspati. Ipak me to nervira… Možda da sam zatvorena u radnu sobu i zahtevam kucanje, ko zna…
Uspravila sam se u tom dnevnom krevetu.
– Ne ništa, učila sam francuski ceo dan imala sam zaostale lekcije, čitala sam literaturu za doktorat, pogledala sam jedan film za studiju slučaja, čitala sam, napisala sam jedan tekst i pripremila ga za sutra, malo radila onaj finansijski izveštaj. Ne znam…
Pokušavala sam da se setim i da nabrojim što je moguće više obaveza koje sam danas uspela da uradim, ali to nije lako. Trenutno pišem i uređujem oko tri knjige i malo šta uspem da uradim, odnosno “završim” u toku dana. Nikako da dosegnem zadate ciljeve u pisanju. Sama sam ih sebi zadala u programu Ulysses. Lakše mi je ako vidim neki progres iako me najčešće indisponira nepokretanje sa mrtve tačke. Kao i u čitanju, ne znam da li mi je gore dok nisam prešla pola ili kad pređem pola. Osećam fizičku nelagodu, mučninu zbog tih malih svakodnevnih neuspeha.
Ne znam…
rekla sam neodređeno a zatim počela da premišljam šta sam još drugo radila. Mi svakog dana ručamo zajedno ali pomalo insistiram na tome da radimo sve oko ručka zajedno. Sviđa mi se kad me pozove i pita šta treba da donese.
Obično kažem ništa ili nabrojim šta fali. Napišem samo „hleb“, onda dodam „nemamo više jaja“ ili „kupi nam onu pastu od paradajza ako ideš u Tesco, ostala agregatna stanja imamo“. Danas je za ručak doneo tri vrste paradajza, pastu koju sam tražila, veliku teglu soka od paradajza i tubu paste.
– Sva agregatna stanja! smejao se.
Pre nego što je došao napravila sam čorbu. Ostalo sam pravila tu. Ušao je, veselo mi je prineo sve kese i s vrata se izvrnuo na krevet dok sam ja razvrstavala.
– Možeš da izvadiš veš iz mašine, dobacila sam mu dok su na ringli u dubokom tiganju cvrčali čenovi belog luka.
Recept za šakšuku sam našla na instagramu.
To i nije šakšuka u stvari, već Eggs in Purgatory koje ja zovem uvek pogrešno Pandemonium. Znam da je nešto s paklom jer se jaja blanširaju u sosu od paradajza. Po legendi to je neki recept iz The Sopranos Family Cookbook, ali nisam gledala seriju. Dok umačemo u ta jaja i sočni paradajz sos, neprekidno govorimo mmm i kako je to najlepše. Stižem da jedem salatu, on uopšte ne i toliko izglačamo tanjire da uopšte nije potrebno pitati “Dušo, jesi fino jeo?”
Danas on kaže “Opa, to jedemo doručak za ručak?” i meni ta opaska nije lepo legla ali se nisam ni iznervirala samo sam notirala u glavi. Odgovaram kroz smeh da je meni svakako prvi obrok, jer nisam stigla da jedem. A istina je da nisam ni kafu popila samo sam je vukla za sobom svuda. Glasno istresa veš i kači na sušilicu koja je u dnevnoj sobi.
Pažljivo izvlačim sotirane ostatke luka i lovora da bi sos bio bez ikakvih drugih struktura. A i zato što on ne voli, pa odvaja sa strane tanjira. Mrzim kad nešto odvaja, a videla sam da tako i poznati šefovi. Uostalom nisam srpska baba da svako jelo koje napravim – od čorbe do gulaša i špageta ima komadiće crnog luka koji plivaju u njemu.
Kad je završio sa vešom i zategao ga kao da razapinje jedra a ne majice, peškire i gaće sa oduševljenjem sam pogledala u sušilicu. Veš je bio savršen kako meni nikad ne uspe – to mu i kažem.
– Mislim da je veš zapostavljeni muški posao, ja nikad ne zategnem tako lepo. Onda se poljubimo. Pomisao da je širio veš čini da se zaljubim još dvaput više.
Ne znam da li on misli o tome što ja kuvam.
Ako misli, sigurno je pomalo i razočaran. Bez obzira da li mu se jela sviđaju ili ne, čitav rodoslov žena iz familije tu je da iznese supu, salatu, nekoliko glavnih jela, ručno kišeljene krastavčiće i pravljen ajvar. Poneka žena i sve to ukrasi.
Lovila sam poširano jaje da podelim i meni i njemu jednak broj jaja (2) i svakome dovoljno topljene mocarele (isto dva) jer oboje obožavamo sir. Pitam ga da li da narendamo i parmigiano reggiano on kaže nemoj da si bezobrazna. Ipak uzima da renda i ponavlja “Bahato i bezobrazno!”
– Bahato i bezobrazno! viče za slučaj da nisam primetila, primetila sam da ljudi ponove nekoliko puta kad im se svidi sopstvena fora. Ponavljaju i dive se kako to pametno, dobro i smešno zvuči. U sebi umirem od miline, dok na svaki tanjir dodajem svežu salatu, uz obilje peršuna i malo morske soli. Zalivam maslinovim uljem. Sreća, nemamo problema sa holesterolom.
Već sam stavila sve na sto.
Brzinski pravim ayran u koji cedim limetu i ukrašavam krastavcem. Konačno sedamo da jedemo. Jedemo i pričamo kakav je bio dan. Smejemo se i ne koristimo mobilne telefone. Presrećna sam što ručamo zajedno, sama sam ceo dan. Nisam ni svesna koliko sam bila gladna.
Čim on završi, odlažem svoj tanjir i kažem „uzmi i moje“. On kaže „neću“ ja kažem „moraš, pogledaj koliki si ti kolika sam ja“. Nekad uzme, a nekad ne.
Danas je rekao ne mogu, odmah je ustao i uzeo jednu krem bananicu koja je stajala kod komjutera. Seo je za komp i upalio igricu. Uzela sam tanjire, čaše i escajg, samo sam stavila sve u sudoperu i pustila vodu. Posle ću misliti na to. Izvalila sam se u trosed, stavila slušalice i utonula u knjigu. Ljudi koji imaju televizor gledali bi televizor. Pored na stočiću bila je ogromna čaša vode, ostaci kafe od jutros i čaj.
Lakše mi je tako da se hidriram.
Naglo je ustao i rekao – Moram da se vratim na posao. Savio se, skoro čučnuo i poljubio me. Zagrlila sam ga sa obe ruke i pomalo se umiljavala oko vrata.
– Mirišeš predivno, rekla sam iako je možda i sebično jer miriše na parfem koji sam mu kupila. On se nasmejao zadovoljno ili ponosno. Onda smo se opet ljubili onda je otišao.
Juče sam se setila jednog od mnogih ručkova jer sam naišla na post Biljane Zlatanović “Ti radiš od kuće” o tome kako većini žena i izgleda rad od kuće. Prvi put sam osvestila da moj osećaj neadekvatnosti i krivice potiče od toga što zaista ne radim kućne poslove u radno vreme i uspevam da se koncentrišem samo na posao.
Ne mogu da ne budem svesna kako se na to gleda sa strane.
Kada ležim ceo dan u krevetu sa knjigom, bez obzira što je za čitanje jedino neophodna koncentracija – percipira se da – samo ležim. Ako pišem na računaru – percipira se da – samo gledam u računar. Naravno da je još gore ako slučajno koristim telefon za pisanje ili istraživanje, jasno je sledi – samo gledam u telefon.
Ljudi koji ne rade na ovaj način, zavisni su od izvođenja predstave za druge. Oni najčešće sede u open space prostorima, sa velikim slušalicama na ušima naoko zadubljeni u svoj posao i najbolje – namršteni.
Većina ljudi govore kako nikad ne bi mogli da rade od kuće.
I ti što to govore i ovi drugi – namršteni, znaju da bi se i o njima – ako bi slučajno radili od kuće – mislilo isto što se misli o nama – da jednostavno ne radimo.
Teško je poverovati da nekad ne stignem da jedem, vrlo često ne operem kosu i većinu kućnih poslova – ne uradim – dok radim od kuće. Jednostavno, zato što radim. Zašto je to tako teško shvatiti?
Nisam navikla na prokrastinaciju koja se zove “prvo moram sve da sredim” ili “ribam kupatilo dok se približava deadline”. Isto kao što nisam navikla da mažem nokte za vreme radnog vremena. Nisam navikla ni da pišem i učim noću, uveče se bavim slobodnim aktivnostima, izlazim i spavam. Kasnim s poslom kada moram – u radno vreme – nekad odem kod lekara, u poštu ili da završim neodložnu obavezu. Uprkos tome što se misli – nekad sve to ne može da se uradi za vreme slobodnog dana, koji i ne postoji za nas koje radimo od kuće.
Sve to ne sprečava sve da veruju da ljudi koji ujutro nigde ne odlaze iz stana – umesto da rade – valjuškaju se u toplom krevetu, prozevavaju i piju kafu celo prepodne. U mašti – mi potom odlazimo da provedemo dan u kafeima i restoranima, frizerskim i kozmetičkim salonima i radimo sve ono što oni misle da bi radili jednom kada ne bi otišli na posao. Osim toga što otišla ili ne, posao je tu gde sam ga poslednji put ostavila.
Knjige se ne čitaju same od sebe.
Knjige se ne pišu same od sebe. Tekstovi se ne pišu, a konferencije i razgovori ne žive u paralelnom univerzumu kome samo zatvorim vrata kada mi se ne da. Sin jedne moje drugarice, mrzi da ide u vrtić jer je ubeđen da se roditelji silno zabavljaju bez njega. To je najtačniji pogled na ljude koji rade od kuće. Bez izuzetka, svi (sem drugih ljudi koji rade od kuće) misle kako nam je svaki dan odmor. Najsmešnije mi je bilo kada sam radila (od kuće) kao pomoćnica gradonačelnika. Svako jutro kada bi pozvala, sekretarica mi se obraćala rečima “Jeste li ustali?” Verovatno je verovala da koristim svaki trenutak da se naspavam, kao što bi možda ona da nije na poslu.
Sedeli smo na trosedu u dnevnoj sobi i razgovarali o svom danu.
Rano je bilo za večeru ili neki film. Pola šest šest je tačno ono vreme u kome je potrebno malo odmora, dekompresije od dnevnih obaveza. Napolju je padala kiša, nije bilo lepo ni da negde odemo na izlet. Jesi izlazila negde, kažem nisam i smejem se. Znaš me…
Jednom me tata pohvalio, rekao je da nikad nije video nekog da tako uči. Stalno je ponavljao isto. Kaže – on ustane ode na posao, vrati se, ruča, dosta toga se desi a ja i dalje sedim i ćutim, pišem i crtam, na istom mestu u istoj pozi. Danas svi govore o poremećaju pažnje (ADHD) i čak sam i ja posle 2864 instagram reklame pomislila da ga imam. Ponekad je oko mene neopisiv krš a u njemu sedim i dalje nepomično satima i radim svoje.
Ako meni nedostaje pažnje – ko je ima?
– Voleo bih da radim kao ti, rekao je naizgled iznenada. Voleo bih da čitam i pišem i čitam i pišem…. red naizmeničnih reči kao da nije imao kraj. Zagledao se u mene, neodređeno setno i rekao
– I ja sam kao ti. Gledala sam ga samo sekund duže i ispravio se – bio sam kao ti, znaš za vreme studija. Opet me je malo zabolelo. Kao da sam ja, da je ono što sam ja neka prelazna faza – faza studenta, lutke iz koje izađeš i postaneš leptir, pravi čovek, radnik, nešto što ja još nisam.
Gledala sam ga kroz neodređene misli, neutralno tužno ali pravo u oči.
I ja bih volela…
Rekla sam.
– Sama sam, po ceo dan sam sama počeo je refren u mojoj glavi.
Mogla sam zaplakati odmah, svaki dan na činjenicu da u Engleskoj ne mogu da idem nigde bez kola. I da niko ne zna kad kažem Camborne, pa kažem samo Engleska. Nemam ni jednu drugaricu, ni komšinicu u blizini. Nemam pojma kako da premostim dan i samo se prerađujem, što onda još bude i korisno. Možda započnem podkast, onda bi se reklo možda da nešto radim. Šta radiš – radim podkast. Zvuči bolje nego čitam. Kad kažem čitam, svi pretpostave da ne čitam. Kad kažem da pišem, da ne pišem. Iako čak i ova kolumna izlazi stalno.
Ne radim kućne poslove samo zato što bih se osećala još očajnije i još domaćinskije, domaćičastije. Očajno domaćičasto. Otvorila sam jutros vrata čoveku koji održava zgradu, on je prva osoba s kojom sam pričala danas. U Beogradu, sedela bih u kafiću i ispijala drugu kafu. Neko bi došao, neko bi mi sigurno i dosadio. Sve je bilo drugačije sve. Ne bolje, drugačije. Onako kako sam navikla. I evo sad se odvikavam.
Fotografija: Markus Spiske on Unsplash
