Bad, bad people are you, rekla je starija žena sa crnim kačketom i žutim proređenim zubima, udaljavajući se što dalje od mene. Sitan raniji incident, da se nije desio u Hrvatskoj i da njegova vinovnica nije nemica ili portugalka, bio bi pripisan našem mentalitetu. (Srpski nacionalisti taj mentalitet zovu srpski a mi drugi ne pravimo razliku da li se prema nama odnose loše zato što misle da smo srpkinje, crnogorke, bugarke, albanke ili neke druge balkanske divljakuše.)
Dođeš na plažu u osam, mirno gledaš svoja posla ulaziš u more i onda neka iskusna žena dođe da ti kaže svoj nikad zatraženi savet o ponašanju, vaspitanju dece ili slično. Volela bih da su ljudi tako isto uključeni kad neko nad nekim vrši nasilje ali nažalost – nisu. U ostalim vestima tog dana, oduzet je život još jednoj ženi. Počinilac – partner.
Naš mentalitet nije naš
Pre neku godinu jedan lekar mi je nadugačko i naširoko objašnjavao kako je zbog tih i takvih osobina našeg naroda i otišao iz zemlje. Spoiler: nije, otišao je zbog novca. Ipak, kako to obično biva svaki slobodan dan ne koristi kako bi obilazio svetska čuda već upravo te naše predele u kojima neprekidno kuka o razlici ovde i tamo. Ranije je i mene ta razlika opsedala. A onda sam odjednom uočila – ona ne postoji.
Mada sam sklona tome da ponekad u kolumnama citiram Marksa ili Internacionalu, to neću sada uraditi i neću reći da ne postoje nacije već samo klasa. Duboko u to verujem: Svi ljudi na svetu su isti. Inače književnost ne bi postojala. Umetnosti ne bi bilo. Ne bi širom sveta postojale književne večeri na kojima ima hrane i pića – da su samo ljudi u Vranju neodlučni da li da večeras umesto u kafanu odu na promociju knjige. Mladu književnicu jednako će pokušati da poljubi direktor velike ustanove u Ajovi, kao i u Banjaluci, inače ne bi postojao #metoo pokret. Prijave za seksualno zlostavljanje zataškaće se i u Bremenu i u Njujorku i u Sofiji. A tek će dečaci uvek i svuda biti dečaci. Ljudi u svim zemljama na svetu su isti i zato možemo da gledamo filmove i razgovaramo o njima.
Ljudi su isti u prostoru, isti su i u vremenu.
Tako me uopšte nije začudila žena, popularno rečeno baba koja je svoju frustraciju o razlikama u vaspitanju dece odlučila da podeli sa dve mlađe žene na plaži. Nasuprot tome, retkim muškarcima koji provode vreme sa svojom decom u vodi, niko ne prilazi i niko im ništa ne govori. Ni Nemica, ni Portugalka, ni Crnogorka. Ni pre dvadeset godina ni sad. Oni sasvim mirno, kritikom nesputano i svojoj i tuđoj deci u plićaku usađuju – svoje – očekivano, a ne tuđe vrednosti. Žene za to vreme malo dahnu dušom, na peškiru, okružene i svojom i tuđom decom koja su previše mala za igru s odraslim muškim dečacima u plićaku.
To su samo dečaci
Opšte mesto je da se muškarci često nazivaju dečacima čak i kada su davno prevazišli zakonski minimum da postanu odrasle osobe. I sama ponekad, kada gledam način igre i silinu odsustva pedagoških metoda u igri u plićaku – pomislim to isto. Juče sam isto tako gledala tuđeg sina sa njegovim ocem kako se igra izmišljenih golića u vaterpolu.
Isprva mi je bilo neverovatno da otac ne vidi da je njegovo dete malo i da bi možda trebalo sa manje siline da zabija golove u izmišljene beskrajne rašlje. To se verovatno zove čeličenje. Dečak je mahom posrtao i padao u vodu svaki put kad je pokušavao da odbrani zamišljeni gol. Ubrzo je postalo i pomalo nezanimljivo jer koliko god da se dečak trudio da se baci i telom zaustavi loptu – lopta ga je svom silinom (na sreću) uvek preskakala. Igra je bila prilično (a ne pomalo) jednolična.
To je samo igra
Otac je zabijao golove a sin je dohvatao loptu, bacao se pod nju i plivao da je dohvati. Njegovi pokušaji golova bili su kao dodavanje lopte tati. Lopta bi usled nedovoljne snage udarca, i daljine očevog gola, dobijala čudne lukove i završavala par metara ispred oca. Koji je uz neljudske trenersko navijačke urlike ispratio svaki šut. Ajdeee, idemooo, zabij ga, sad, sad, sad, evooo.
Kako bi lopta uz sav trud došla tek do tik ispred gola, otac bi je samo pokupio i nastavio da zabija precizne i ekstremno nasilne golove. Lopta je letela pravo, pa bi ispred dečaka odskočila nisko i preletela ga postižući pogodak. Ostali plivači su se sklonili gotovo u potpunosti. Ostali su sami u vodi, otac i sin. I jedan dečak koji je u plićaku stajao opremljen naduvanim mišićima jer očigledno ne zna da pliva. I ne učestvuje u igri.
To je sport
Otac i sin su plesali zamišljeni duel okrećući se u smeru kazaljke na satu ili obrnuto i kričući na svaki potez i pre njega stvarajući neopisivu tenziju nama koji ih razumemo. Za dečaka od oko tri godine, njihovu jedinu publiku u moru, njihov govor verovatno nije značio ništa posebno. On se radovao iskreno, svaki put kad je lopta proletela ispred njega i skakao u vodi. Tapšao je i veoma ga je uzbudila igra u kojoj ne učestvuje. Odraslima je uglavnom čudno. (Bez obzira na sve fraze o važnosti procesa a ne cilja.)
Otac i sin tek su povremeno primećivali da je mali dečak tu, iako je bio veoma uočljiv, budući da je jedini ostao da isprati utakmicu veoma neravnopravno podeljenih snaga. Sve dok je bilo njega, ta utakmica je dobijala jednu notu apsurda surovog duela muškog odrastanja.
Najvažnija sporedna stvar na svetu
Dečak koji je gubio od oca, u svakom trenutku bio je sve agresivniji ali to ga je paradoksalno zadržavalo u improvizovanom meču. Nadao se, da će ovog puta, iz narednog hica uspeti da zabije gol. Njegov cilj je bio skroman, gol ili dva, ulepšali bi mu dan – iako je meč unapred izgubljen. Dečak na to nije gledao pesimistično – više kao na inicijaciju, neku vrstu nemilosrdne vežbe. On je vežbao sa starijim, iskusnijim da jednom isto tako nadmoćno ponizi svoje drugare.
Verovatno isto je na ovaj uobičajeni proces učenja gledao i otac. U njegovoj mašti, on je bio ona ključna, muška figura u odrastanju svoga sina. On će biti taj koji će sina naučiti svemu – neprekidnim poniženjem gubitka bez postignutog gola, učiniće da sin toliko omrzne poraz – da će jednog dana nemilosrdno pobeđivati svog malog sina, a on svog sina i tako dalje. Nastaviće lozu. Jedan posve prirodan i gotovo urođen proces evolutivnog prenošenja želje za pobedom kvario je onaj trogodišnji dečak koji se radovao kada lopta padne u vodu uz pljusak bilo da je gol postignut ili da nije. Zbunjivao je takmičare svojom nesputanom radošću i nepodeljenom podrškom.
Najvažnije je neučestvovati
Stariji dečak u žaru želje za pobedom pogledao bi povremeno na malog sa mešavinom gađenja i sažaljenja. Svaki put gotovo da se iznenadio zašto je mali i dalje tu. Niko mu ne dobacuje loptu, samo gleda i raduje se potpuno nasumično, nevezano od pobedničkog krika oca ili bučno ispraćene propuštene šanse sina. Čak se činilo da se raduje lopti koja veselo skače s kraja na kraj.
Mali je toliko dugo u vodi da već počinje da se trese. U vodu ulazi dublje i onda se vrati kad se uplaši. On i dalje navija – za igru – ni za jednog igrača ponaosob, što bi da su se iole uneli – nerviralo i oca i sina. A pošto nisu, istrajali su u igri, bez povika malom da se skloni ali i bez imalo želje da ga na neki način uključe. Dok se sin sprema da brani, otac bi ponekad malom dobacio loptu, koja bi zahtevala da uđe u dublju vodu. Nekad bi smeo nekad ne, i tada bi puštao loptu da ravnodušno pluta na par metara od sebe. Sin bi se onda bacio da je dohvati a malog je to radovalo umesto da se za loptu bori svom snagom.
Smešno bi bilo da nije tužno
Svega par puta sam slušala roditelje kako govore o procesu inkluzije i svaki put mi je bilo smešno. Znam da nije smešno ali kako nisam roditelj mogu da se smejem. Inkluzija je uključivanje. Ništa manje, ništa više. Iz nekog razloga ta reč je većini strana i odbojna. Oni troše reči, dane i sate da objasne kako se tom stranom i odbojnom pojmu neće pokoriti. Uključivanje nije deo našeg mentaliteta, sem kada se treba umešati na plaži i reći ženi u čemu je sve pogrešila do sada.
Naravno da je smešno.
Isti roditelji koji inače u svakoj prilici naglašavaju kako je gradivo previše zahtevno za njihovu decu, u slučaju inkluzije potežu potpuno suprotne argumente. U toj situaciji, njihova deca bi zbog romskog deteta koje ne zna dobro srpski jezik ili zbog slabovidog deteta koje polako zapisuje zadatak sedeći u prvoj klupi rapidno zaostajala u inače savršeno pravolinijskom razvoju. To romsko, slabovido, teže pokretno, mlađe ili neurodivergentno dete jedini je spoticaj na putu njihovog deteta da u osnovnoj školi Apatina, Zvezdare, Ševarica ili Preševa ostvari zavidan rezultat i briljira. Životi i razvoj normalne odnosno većinske i isto tako raznolike dece su praktično uništeni tim užasnim ukazom o inkluziji onih koji bi morali da imaju neku posebnu nastavnicu, nastavna sredstva, odeljenje, školu, ustanovu, državu…
Inkluzija ne funkcioniše najbolje u školi ali ni u porodici.
Od svakog, čak i najslobodnije izmišljenog sporta, pravi se takmičenje. I to ne takmičenje – nego Olimpijske igre.
Olimpijske igre u plićaku
Ovih dana, povodom OI u Parizu kruže različite reklame pa i ona u kojoj se u ulozi olimpijskih takmičarki i takmičara nalaze bebe. Bebe ne idu pravolinijski nego lutaju po atletskoj stazi, bebe plaču jednom kada su okačene na kolutove, prevrću se i padaju i svi cičimo od slatkoće koju emituju. Radujemo se tome kada su u pitanju bebe, ali već kada dete napuni tri ili pet godina postajemo sudionici olimpijskog takmičenja u dobacivanju loptom u plićaku.
Sunce polako zalazi i bezbedno mogu da se izlažem zračenju, pa gledam u nebo bez oblaka. Zrikavci zriču, odnosno trljaju svojim krilima jer im je prevruće a mi to zovemo idiličnim zvukom na obali. Zimzelene krošnje tamarisa se nežno povijaju pod vetrom. Miriše lijander, miriše morska so, mirišu zeleni plodovi smokve. Samo onaj otac viče i dalje Ajdeee, idemooo, zabij ga, sad, sad, sad, evooo.
Vreme da se jede
Majka je ustala sa peškira i dečaka koji se smrzao navijajući za igru, a ne za takmičare podigla i umotala u frotirski ogrtač sa bebi Jodom. Druga majka je počela da pakuje stvari u nadi da će partner u dogledno vreme izvesti sina iz vode, počeo je da pada mrak. Starije žene sede, gledaju i kada im nešto smeta one se uvek obrate drugim ženama. Svaka ti čast, kako si ga dovela u red, kada se igra sa svojim detetom. Žena prevrne očima, a vidi se drago joj. Ona druga što joj muž neprekidno visi na telefonu, ili ona treća čiji nije ni došao na more ali je ostavio karticu, nije bila te sreće.
Ne možete tako da unosite dete u vodu. Dečak sporo ulazi u vodu. Ne brzo. Dečak da ritam, ne vi. Loši, loši ljudi ste vi, rekla je žena ne sačekavši odgovor. Otplivala je dalje, u moru netraženih komentara u kome se kupamo svaki dan. Mi, bad people, koje eto i postojimo, u odnosu na to.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Chitbhanu Singh on Unsplash
