Vozila sam bicikl i mislila o tome koliko sam srećna. Uvek je sledeća misao o tome kako sam povlašćena ali da ne zamaram sad o tome. Prečesto govorim o tome koliko sam povlašćena, ljudi su počeli da veruju da pod tim mislim bogata. Istina je kao i obično mnogo dalje.
Nekoliko minuta pre toga, tata je isterao moj bicikl iz bratove sobe. U stvari to je pomalo i soba pokojnog dede. Sada je soba za moj bicikl. (Žalila sam se kako su mi roditelji ukrali bicikl, pa sada valjda žele da pokažu kako brinu o njemu). Već trideset godina kuća nije završena. Kako drugu kuću nisam imala, nisam imala ni odnos prema njoj.
Tek kad sam na času italijanskog rekla kako moji roditelji žive u kući od trista kvadrata i kad se profesor prenerazio, pomislila sam da je to možda previše. Nije mi sinulo, čak ni kao studetkinji arhitekture kako bi kuća sigurno bila mnogo ranije završena da je manja. Ovako, ona je stajala i danas stoji kao spomenik promenama kursa evra, cenama na tržištu i zakonima ponude i potražnje. Spomenik vremenu u kome je spontana gradnja bila jedini način rešavanja stambene politike. Sećam se dobro – stan u kome smo živeli imao je trideset pet kvadrata. Prabakina kuća koju smo prodali, kuća u kojoj sam rođena i koje se ne sećam, trideset dva.
Spomenik ljudima
Kad sam bila u Brazilu, drug mi je pričao kako je prodao stan u Prištini i kupio stan od sedamdeset dva kvadrata u centru Sao Paola. Naravno, pitala sam koliko je kvadrat, primetivši da mi sa Balkana, bilo Crnogorci ili Albanci uvek sve gledamo kroz imovinu. I onda mi je ispričao za jednu mladu Albanku koju zna – koja je kupila sedam hektara polja negde u sred Brazila, vrlo povoljno. Smejali smo se, a malo mi i nije bilo smešno. Uvek pomislim koliko smo jadni, kako uvek moramo da se vežemo za nešto, za zemlju. Priča se da su se Hercegovci namerno sahranjivali u sopstvenim dvorištima, kako potomci ne bi prodali zemlju. Ne možeš da prodaš svoje grobove, niko neće da kupi grobove. Stalno ti grobovi.
Kad sam bila bolesna razmišljala sam gde bih volela da me sahrane. Nemam takvo mesto. To mesto se stiče vremenom. U glavi mi je bio stalno jedan kratak isečak iz vesti na Studiju B, o smrti novinarke Dragane Ćosić i mestu sahrane, nekom mestu koje ne znam gde je, i nisam ni znala da je ona odatle. Mislila sam eto kako je to čudno, živiš dugo na jednom mestu a onda te samo pošalju na neko drugo, među neke nepoznate ljude. Ljudi preozbiljno shvataju smrt, i manje ozbiljno život, definitivno.
Wohnung shame
Imam užasnu sramotu oko stanovanja. Stanovanje mi nikad nije bilo sigurno mesto, mesto doma. Imam lepe uspomene, da, ali ne govorim o tome. U mojim snovima svi su ti prostori u kojima sam živela bili mnogo veći nego što su bili zaista. Mama je spakovala sve stvari kad smo se selili i čekali smo prevoz za stvari. Ona je samo sedela na toj gomili, imala je manje godina nego ja sad. Rekla je: Samo nemoj ništa da me pitaš gde je, rasplakaću se. Nisam htela da je pitam ništa gde je. Htela sam da joj kažem kako stan sada izgleda lep, i prazan i veliki. Nisam to rekla. Samo sam se okrenula i izašla.
Bicikl ili kuća sa bazenom
Na časovima tehničkog uvek sam crtala samo kuće. Kuće koje su bez stepeništa i spratova i imaju velike zatvorene bazene. Kuća sa bazenom, jer bazen je jedino opravdanje da imaš kuću. Šta je kuća bez bazena… To je bio moj san i onda sam upisala arhitekturu. Prvo sam mislila da želim da gradim te kuće s bazenima, a onda sam završila tako što sam se školovala da gradim sportske hale.
Šta će nam kuće, treba nam više hala sa bazenima, više dvorana, velelepnih kupola. Neću se valjda baviti bojom zavesa. To se naravno nije desilo. Niti se ja bavim arhitekturom niti se arhitektura bavi halama. Od kad sam upisala fakultet pa do danas ni jedna nova sajamska, bazenska ili sportska hala nije urađena. Ni jedna geodezijska kupola. (To su one kupole sa prelepom konstrukcijom koja kao da je nastala direktno iz tripa na esidu). (Sad mislim, šta ako jeste poneka za neku crkvu?)
Stanovi bez bazena
Nedavno sam bila u stanu koji je sličan našem, u kom sam odrasla. To je stan od tridesetak kvadrata, jedna soba i kuhinja, hodnik i kupatilo. Dobro osvetljen i prostran. Upitala sam Gorana da ostanem malo u stanu, kad on ode na posao. Ostala sam i samo sedela na jednom od dva kauča na rasklapanje kakve su imali svi stanovi u kojima sam ikad bila. Za koga li je danas takav stan? Jeftine i lepe kvadratne pločice, toplo i ušuškano kupatilo sa kadom i sa revizionim oknom za popravljanje instalacija. Kuhinja sa malom terasom koja nije zazidana.
Kad sam izašla da bacim smeće, osvrtala sam se svuda oko sebe ali nije bilo kontejnera. Svuda su bile samo male ulične kantice za otpatke, nigde ni jednog kontejnera. Smetlarnik, rekla je njegova mama naposletku. Postoji smetlarnik u svakoj zgradi i nema otvorenih kontejnera – nije higijenski. Osećala sam se kao budala. Zaboravila sam da sam i ja jednom živela u zgradi oko koje nema kontejnera i ne skupljaju se pacovi.
I bez smeća…
U Sao Paolu je smeće u kavezima, kako ga ne bi raznosili gladni ljudi i životinje. Njujork je čujem prošle nedelje dao oko četiri miliona dolara na studiju konsultantske kompanije o tome da li kante za đubre rade. Kantama zameniti kontejnere i piramide od smeća. Radi. Provereno u Power point prezentaciji na pedeset strana sa sve primerima, Excel tabelama i brojevima. Kante rade.
Nisam nostalgična, ali i da jesam to je samo šminka. Pre nije bilo bolje nego sada i nikad se ne bih vratila u prošlost. Boli me ponekad kad tata kaže naše komšije i doda iz zgrade. Boli me što nikud nismo nastavili iz tog vremena u kome smo se osećali vrednovano i nije nas bilo sram. Kao što me je danas sram, kuće koja nije završena trideset godina, siromaštva, prašine koja napada i stvari koje se čuvaju jer će možda zatrebati. Taj sram povodom života ispod granice legalnog, standardnog, ispravnog me proganja gotovo stalno. Ali ipak sam srećna.
Ne štedim pa šta
Nedavno je drugarica sasvim mirno rekla kako ne štedi za stan jer se pomirila da ga neće imati i ne muči se takvim idejama. Zvučalo mi je toliko oslobađajuće uz sve oko nas koji renoviraju na renovirano, adaptiraju, pozajmljuju i naposletku dižu kredit. Danas sam videla meme u kome kaže da se milenijalci nadaju jednoj stambenoj krizi, krahu tržišta nekretnina. I ima istine u tome.
Nadam se da nikad više neću ulaziti u stanove koji su kao hodnici sa svetlom na kraju, gaziti kroz pločice koje imitiraju drvo kraj gips spuštenih plafona koji imitiraju plafone. Stambena arhitektura me jako uznemirava, uznemiravaju me stepenice nejednakih visina. Nadam se da niko nikad neće morati da plaća stanove u zgradama pored kojih se skupljaju pacovi. Ili mačke, golubovi koji jedu uloške jer nemaju smetlarnike već otvorene kontejnere. Umotani set peškira u kupatilu neće me zavarati.
Bicikl, gradnja i peškiri kakve to ima veze
Znam verovatno preteran broj očeva koji su opsednuti gradnjom i kupovinom novih nekretnina. Razmišljam kako će sve to sa mnom stati. Iako se zaista neverovatno divim lepim i velikim kućama na moru, ne bih volela da je neka od njih moja. Ne postoji ništa gore nego da uđeš u kuću za odmor prvi put te godine. (Šalim se, znam da postoji mnogo gorih stvari – kao što je da nemaš gde da živiš.)
Hoteli su sasvim okej. Moji su kupili plac, onda kad su pomislili da više nećemo moći u hotele. I šta se desilo – nismo mogli ni na plac. Počeo je rat. Prošle godine sam aktivno mislila o tome da otkupim babinu kuću na ostrvu. Da se doselim i budem jedna od novih stanovnica sela. Skućiti se znači živeti u toj kući.
Skućiti se znači ići u nju jednom kad za to nađem vremena, a u ostalo vreme iznajmljivati je za airbnb i korporativne proslave. Odlučila sam da se ipak ne skućim, bar ne na ostrvu. Pokušavam da nađem vreme da zajedno sa braćom i sestrama bar obiđemo jedan od mnogih placeva, na kojima je zasad zabranjena gradnja, možda kraj mora neki prekriven maslinicima. Vremena nema. U vremenu dok bi trebalo da dogovaram preduzimače ja vozim bicikl, učim francuski i jedem lubenicu.
Kliše slobode onih koji nemaju kredit: bicikl i lubenica
Vozila sam bicikl i osećala sam se slobodno, iako bi bilo bolje da sam ga vozila po stazi za bicikl a ne po trotoaru jer staze nema. Saobraćaj je danas lud. Mnogo je više automobila nego što ulice mogu podneti. Garaže su veoma skupe, ako to nekog zanima. Razlog zašto sam se osećala srećno, možda je zato što me se ne tiču garaže.
Ne plaćam grobno mesto, pa se verovatno osećam kao da me se ne tiču ni komunalni problemi u vezi sa sahranjivanjem. Jedino što svi možemo da primetimo jeste globalno otopljenje. Uključila sam babin ventilator i zamislite – nije dovoljan.
Majstori za klimu ne javljaju se na telefon u julu
Majstori za klimu nisu dostupni. Stvari nezadrživo propadaju i normalno je da čak i vrlo nenostalgični ljudi sa setom gledaju u ono vreme kada je sve još bilo novo. Kada je mnogo toga radilo. Osećam da ne znam kako da učinim da sve ponovo radi, tačnije da uopšte verujem da može da radi. Nalazim sreću u malim stvarima, kao što je lep bicikl jer ne mogu da nađem u velikim. Novom stanu ili povoljnom kreditu za stan ili nekoj poreskoj olakšici.
Definitivno sam srećna i definitivno sam povlaštena. Kao što sam rekla, to nipošto nije u smislu da sam bogata jer nisam. Moja povlašćenost se sastoji u tome da mogu da vozim bickl i jedem lubenicu umesto da podižem kredit u ovo užasno vreme, kako bi kupila neki tunel, u novogradnji sa sklepanim stepeništem i liftom. Naša kuća biće neizgrađena sigurno još dvadeset godina, kao Sagrada Familia biće ona, ljudi će dolaziti da je obiđu, a studenti da je izučavaju i crtaju izdaleka. Naravno sve ćemo to raskućiti u ovo teško nevreme. Jer nije vreme da se skućiš, kad je nevreme.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Fachrizal Maulana on Unsplash
