Od drugih pisaca sam saznala šta je autorska blokada. Nikad nisam imala blokadu, to iskustvo mi nije poznato. U mom slučaju, obično je obrnuto. Teško mi je da odlučim šta od svega napisanog ide u đubre.
U vozu smo sedele i razgovarale o blokadi. Nas osam književnica, književnih prevoditeljki i kulturnih radnica uopšte išle smo u malo austrijsko selo Sierning na očekivano – književni događaj. Događaj je osmislila Barbi Marković, naša pa austrijska autorka, poznata po duhovitim i oštrim opaskama. Nazvala je ovaj događaj neprijatnim, što će se posle i ispostaviti kao veoma tačno.
Svi se sećamo neprijatnih piknika.
Svaki piknik, tačnije, jeste u jednoj meri neprijatan. Prvo na šta pomislimo, kada se setimo bilo kojeg piknika ikad, jeste dakako invazija buba ili promena vremena. Prevela sam tu najavu:
Mravi i komarci i bubašvabe su svuda. Sunce bije u facu, ali svi su zaboravili da ponesu naočari. Neko kriči sa susednog ćebeta. Vetar doduvava dim pravo u lice. A onda zahladni i padne kiša. Razblaženo vino. Zauzeti vece. Nije neki lep dan sa pristojnom, ljubeznom poezijom. Neprijatne istine, sve same psovke i duboke drušvene nepravde na sav glas. Autorke viču i luduju i niko ne može da dane dušom. Čudne frizure, čudne literature, čudna i osećanja.
Na aprijatnom pikniku učestvuju Stefanie Sargnagel, Maria Hofer, Maria Muhar, Marija Ratković i Biljana Jovanović, a publika je tu svojom voljom!
Naravno bube su najmanje važne.
Postoji posebna umetnost reći mnogo toga između reči. Pre nekoliko godina sedela sam u kafiću koji više ne postoji sa jednom poznatom umetnicom, ona srećom nesmetano traje. Razgovarale smo o nezahvalnoj ulozi mentorke. Onaj trenutak kad te neko pita za preporuku, a ti nemaš preporuku. A mora se napisati nešto. Tu nastaju virtuoznosti. Kako na predivan način napisati jednu očiglednu poruku i jednu kriptičnu, onu koja će preneti tačnu poruku. Postoje osobe koje kasne i ne poštuju rokove, to je tek entry-level. Tu su i oni koji gaze preko svih radi karijere ili karijeru stavljaju na poslednje mesto zbog brojnih obaveza. Postoje oni koji loše komuniciraju ili su pomalo sitničavi, čak i oni opasni na koje treba druge upozoriti. Zašto je tabu pričati o tome?
Nekada sam ranije pisala o tome. Svet i kada pita za moje mišljenje on ne pita zaista za moje mišljenje. Negde kao nimfe lutaju mudri citati o tome kako kada govorimo bilo šta o drugima – mi u stvari govorimo o sebi. Književnice su toga svesne više nego drugi. Stvarna je umetnost reći sve ono važno što mislimo bez grubosti i neprijatnosti. Neki jezici i neke kulture su izgrađene oko tog uvijanja u ukrasni papir. Naravno, kada sam bila mlađa strogo sam se protivila takvom obraćanju. Ne znam kada sam postala ona koja se ne konfrontira…
Čak ni kada bi trebalo.
Tu postoji i jedna mnogo bitnija dimenzija o kojoj u stvari nikad nisam pričala ili pisala. Veoma jak otpor prema seriji Baby Raindeer signalizirao mi je da možda u životu imam baš ono što sam zamerala glavnom junaku (i on sam sebi). Zašto je svu pažnju usmerio na posledice a ne na uzrok problema. Prijavio je, pisao i pričao o Marti, a nije postavio granice ka nekom ko ga je srazmerno više oštetio. I nije bitno, da li svi u nekom trenutku imamo neku Martu, možda je mnogo važnije da definišemo koji su to uzroci što privučemo i nastavimo da vučemo za sobom sve Marte ovog sveta. Svi smo mi ranjeni, ali uvek postoji neko ko nas je učinio ranjivim, na prvom mestu.
Neće ovde biti nikakve sočne priče, epohalnog priznanja ili vraćanja u detinjstvo. Kada mi je jedna čitateljka rekla da postoji nešto toksično u mom pisanju, ozbiljno sam se zamislila – nisam to shvatila olako. Pregledala sam mnoge tekstove i u njima pronašla neka zamišljena obračunavanja sa ovim ili onim, što me je povredilo. I da, to jeste toksično. Možda bi to ličilo na radio voditelja koji u svakoj novoj emisiji licitira šta ga sve muči, jednostavno – jer mu se može. Jasno je, književnost nije mesto za to. Više od svega, zanimalo me zašto to radim? Ko je to kome bih želela a ne mogu da odgovorim, pa zato pričam svim drugima?
Pen friends
Na samom početku karijere u pisanju, imala sam pen friend, sa njom sam razmenjivala pisma i nezavršene / nesavršene tekstove. Onako kako ja pamtim to druženje bilo je intenzivno a onda je prestalo. Nekoliko godina kasnije javila mi se sa nekakvim tekstom i kada sam ga pročitala bila sam neopisivo začuđena. U tom tekstu, knjizi, kolažu kako ga je nazvala, uzela je neke moje rečenice i utopila ih u gomile nekih drugih, rekla je da ima mene i da ću prepoznati. Da li sam rekla da mi to smeta? Ne, naravno, želela sam o sebi da mislim da sam velikodušna.
Čak mi nije smetalo ono što sam prvo pomislila – da će mi biti teško kad svoje rečenice vidim u tuđem tekstu. Smetalo mi je što sam shvatila da sam zbog toga izgubila drugaricu. Od kad je uzela te rečenice nije mi se javila. To sam joj rekla – da uzme šta god hoće ali da mi nedostaje, kao drugarica.
I mislila sam to.
Ono što nisam rekla je da mi je neopisivo teško što sam shvatila da me je izbegavala upravo zato što mi je uzela nešto, i nije znala kako da mi kaže, pa se samo tako odjednom pojavila. Kao da to nije ništa. Kao da je jedino bitno da li sam ljuta na nju zbog te male besmislene krađe. Pokušala sam čak da se šalim, da kažem kako ću je tužiti kad bude bogata. Ta šala nije bila smešna ni tad, a posebno ne sada. Kada sam naizgled dobro primila to oko krađe ona je nastavila kao da se zaista ništa nije desilo. Njoj je verovatno pao kamen sa srca – mislila je biće neprijatno a nije bilo neprijatno. Meni je tek tad ogroman kamen pao na srce. Jer nikad nije bilo o meni, ja nikad nisam bila važna, važno je samo da li se ljutim, da li predstavljam opasnost ili ne opasnost – nelagodu. Ljudi beže od nelagode. Svaki iskusni psihoanalitičar bi rekao da je upravo to i najlogičnije. Neko ti nešto uzme i naljuti se – upravo tim redom.
Kontrola i nekontrola
Marija Hofer, austrijska književnica je rekla da je blokada kao anoreksija u pisanju. Potreba za preteranom kontrolom. Dugo oklevanje, post. Baš mislim o tome otkad sam se podsetila te neprijatne situacije iz prošlosti. I suprotno, konzumiranje mojeg dugog rasplinutog pisanja – skribomanija od koje verovatno patim, bila bi slična bulimiji. Jasno mi je kako je uzeti jednu ili više mojih rečenica, gotovo kao dobro delo – čuvanje od zaborava. I svesna sam kako na moje razbacivanje rečima gledaju oni kojima reči fali.
Nedavno se desilo opet. Ista, sad već stara poznanica, u novom delu od zaborava je spasila deo nekakvog seminarskog koji sam pisala dečku. I ni ovaj put nisam ništa ružno rekla, iako bi to verovatno bilo mnogo razumljivije. Još jedan put želela sam da se šalim, radije nego da ozbiljno kažem WTF Devojko?!? Koji je tvoj problem – ako imaš blokadu, ne znam, radi jogu, trči, čitaj… Ponovo sam bila kišna glista koja izbegava da kaže očigledno. Da prestupnicu suoči sa prestupom, i da onda izdrži bes pravdanja ili odsustvo bilo kakve reakcije. Možda mi je taj rasplet bio i najstrašniji. Da ću reći i da se neće desiti ništa. Ona poznata gaslajtovanja – žao mi je ako si se osetila uvređeno ili slično.
WTF
I onda kao kada sam prvi put gledala Linčov Mullholand Drive, pokušavam da se setim šta je bilo onako kako se sećam – a šta je bilo potpuno drugačije. Kao noćna mora sastavljena od više noćnih mora u koju se sada mešaju i druge priče – različiti tekstovi, poruke, pisma. Shvatam da ja nisam nikakva dobra i fina drugarica, već ona koja je napisala priču o jednoj ženi koja je ništarija ali ni tada ni sada nisam bila sigurna da li mislim na nju ili mislim na deo sebe. Dosadni književni noir počinje da se zamotava sve više i više i ponovo me preuzima autofikcija i razmišljam da li smo uopšte vlasnice ičega što smo pomislile a kamoli onoga što smo napisale, spakovale i poslale drugima.
Moja blokada uopšte nije oko nemogućnosti da se piše.
Previše sam cinična da bih ikad imala blokadu u klasičnom smislu. Blokadu u kojoj ne pišem. Ako bih priznala da imam blokadu, onda bih svakom rečju isto tako priznala da sam blokadu prevazišla i da je to napisano, novo – nešto zaista važno. Cinični ljudi to nikada ne mogu reći. Da, ovo je nešto odlično. Ovo je gotovo i sada je najbolja verzija. Svemu nađemo manu. Svaki rad je blokada i njeno prevazilaženje. Istovremeno gotov i nezavršen.
Uvek oboje.
Ključ za razumevanje svake moje kritike, ne bi bila toksičnost – bila bi obostranost. Ne znam ni danas da li sam zahvalna toj devojci što me je uvukla u preispitivanje sebe – i sopstvenog pisanja. Ili me samo nervira i ne želim je blizu. Da li mislim da mi je pokvarila merač za bezobrazluk pa sada ne znam da procenim šta mi je lošije od čega, s kim sve želim da prekinem kontakt, s kim je pravedno da prekinem kontakt? I naravno da me nervira onaj Baby Reindeer zato što ne može da izađe iz paterna ambivalnetnog odnosa prema nekom ko je očigledno zlostavljač. Da li bih ikad požurila da završim knjigu da nisam bila besna što zaboravljene rečenice pronalaze svoje mesto na nečijim tuđim stranicama? Da li sam bila besna ili sujetna ili zbunjena ili tužna?
O svemu tome razmišljala sam dok sedim između dve prevoditeljke Maše i Marie. Marie na nemačkom kaže pitanje, Maša mi pitanje konsekutivno prevodi, ja onda kažem odgovor na srpskom i onda ona prevede publici. Maša, Marie, Marija naši identiteti se prepliću i gube dok govorimo. Malo kasnije u ogromnoj napuštenoj štali, pred ogromnom publikom, puno dece, pasa, novinara i drugih mislim o tome kako je malo kontrole nad napisanim i izrečenim rečima. Neprijatni piknik, bio je neprijatan jer mi je doneo samopreispitivanje.
Biti sama u tišini je teško, ali potrebno.
Shvatam da je moja hiperprodukcija reči u stvari strah od praznine, bulimična potreba da popunim prazninu koja je nastala kad sam izgubila taj prvi književni oslonac, drugaricu za dopisivanje. Istovremeno, to me je gurnulo u svet u kome je izvesno bolje. U tom sam svetu često sam bez poverenja i podrške. Taj svet je pun nesigurnosti, zanimljivih putovanja, drskih pregovora, računa koje šaljem organizatorima. Potpuno sam druga osoba danas. Ne mogu da se oduprem tome, da bar na trenutak pomislim, kako bi bilo da se ponekad osetim udobno u blokadi, postu, tišini. Za sada ne. Blokada, ne hvala.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Pierre Châtel-Innocenti on Unsplash
