Brisanje je kažu sastavni deo pisanja. Brisanje se međutim i najteže uči. Naravno, važno je da je ono namerno. Bez toga nema smisla.
Svaka književnica, novinarka, dramaturškinja koja je ikad radila na računaru desilo se i da je nehotice izbrisala zamašne porcije svog rada. Često baš pred deadline. Možda smo zato sve na veoma poseban način vezane za ono čemu smo posvetile sate. Sve dok se jednog dana sve potpuno ne okrene.
Zanimljivo je da sam ispisala mnoge stranice svog rezimea radeći na arhivima. Arhivi imaju jedan problem. Teško im se vraćati. Teško se snaći u njima, za one neupućene. Često viđam komšiju koga sam pre nekoliko meseci, ili već nekoliko godina pitala da nam pomogne u arhiviranju. On je istoričar i profesionalno se bavi arhivima. Mi ostali ne, ali zahvaljujući tome što se ne bavimo stalno, taj razgovor odlažemo. I South Park ima jednu epizodu o sakupljanju, u kojoj lik kaže: Nismo još sakupili dovoljno da bismo znali šta ćemo s tim. Tako je u životu, više smo fokusirani na ono što proizvodimo danas, grabimo, bez osvrtanja. I ono što ostane, ostane drugima da kopaju po tome i snalaze se kako znaju, jer mi nismo imali vremena.
Brisanje se eksponencijalno uvećava
Dok ovo pišem moje uspomene ubrzano nestaju. Posrednički program sam aktivirala skriptom u control panelu, za koji većina i ne zna da se aktivira kao funkcija 12 u vrhu tastature. Dok pišem bacim pogled, 28612 tvitova je već obrisano i svakom milisekundom taj broj raste. Za trinaest godina koliko sam bila na Twitteru napisala sam preko 68000 kratkih rečenica. Sada, dok se brišu, nemam nikakav osećaj prema njima, znam da sam tu pouzdano pisala i nešto važno i nešto sramotno. Od nekoliko hiljada followera, većinu, logično ne znam. Blokirala sam više od dve hiljade ljudi i možda je to pravi razlog da izbrišem sve.
Mnogi ljudi brisanje gledaju sa znatno manje emocija. Čitam njihova pitanja na Redditu, počinju nov život, traže nov posao. Nemam ništa slično, moj život će ostati isti, osim te male promene. Izbrisala sam sve što sam tamo pisala od 2011. do danas. U stvari, brišem baš evo sad.
Postoji ta rečenica iz Majstora i Margarite, koju izgovara đavo. On kaže rukopisi ne gore vraćajući kao iz noćne more spaljene rukopise, njihovom autoru, Majstoru. I dugo sam verovala da je tako. Da postoji neko čistilište, nekakva Enciklopedija mrtvih u kojoj je pohranjeno svo znanje o nama. Posebno u savremeno doba. Sve što smo nekad zapisali, sve što smo nekom poslali, stoji negde zabeleženo. U Silikonskoj dolini, u hodniku zavedeno pod brojem. Ili još bolje u oblaku – jer se sada sve čuva u cloudima. Brisanje, mislila sam glupo je. Brisanje je nemoguće. Brišući, samo sebe uskratiš sadržaja kome se treba ponekad vratiti.
Dnevnici gore
Imam utisak da sam to već nekad rekla, ali nebitno, ponoviću. Kao mala, možda mlađa od deset godina, igrala sam se još igračkama, slušala sam emisiju na televiziji. Kao i u većini kuća, televizor je bio uključen neprekidno. Jara Ribnikar je pričala o tome kako je pisala dnevnike, pa sam pomislila da je važno da slušam. Do tada počela sam nekoliko dnevnika sa uvek istim obećanjem konzistentnosti i upornosti. Pisaću, verovala sam, svaki dan. U stvarnosti, samo bih napisala nekoliko stranica pa bih zaboravila za tu redovnu, svakodnevnu praksu. Književnica i prevoditeljka, koju doduše do tad nisam ni čitala ali sam zapamtila njeno ime i posebno prezime, kao prezime škola i ulica, rekla je nešto posve neočekivano. – Kada bih završila svesku dnevnika, obavezno bih je spalila, kazala je i dobro se sećam.
Ne sakrila, spalila, tako je rekla. Znam pouzdano jer sam prvo zamišljala kako krijem dnevnik ispod tepiha ili nalazim neko posebno mesto u kuhinji ispod sudopere, ili negde gde stoji nešto što se manje koristi. Mislila sam o sakrivanju dok je Jara Ribnikar objašnjavala da dnevnik nema potrebe neko da čita. I ne samo da nema potrebe, to bi trebalo biti zabranjeno i autoru. Kako glupo, mislila sam, zar nije prevažno to – šta je ta neka – dok je pisala – mislila i zapisala. Svedočimo vremenu, mislila sam. Sve ovo danas biće od neprocenjivog značaja posle, pa eto postoji Dnevnik Ane Frank, šta bismo bez njega.
Sva krhkost online prisustva bez brisanja
Naše online prisustvo je krhko. Prvi put sam pomislila kod mogućnosti verifikacije naloga. Mi sada treba da dokazujemo da smo to mi, stvarni mi. Mi sa mestom prebivališta. A sećam se doba interneta kada smo mislili da možemo biti sve što poželimo. Sećam se da sam odabrala nickname odnosno ime, clockwork beauty, kombinujući dva filma koji su mi se sviđali – Clockwork Orange i American Beauty. Identitet iz 1999. godine. Maštala sam kako ću na internetu pronaći srodne duše širom sveta, da pričamo o filmovima. Sada mi je smešno.
Jedna šala na internetu kaže: Na internetu možeš da otkrivaš svet, dopisuješ se sa celim svetom a ti ipak biraš da se svađaš sa nepoznatim nalogom iz Pančeva. U tome ima puno istine. Iako smo mogli da budemo sve što poželimo te smo šanse prokockali. Svi smo i pored svega, isti mi – sa matičnim brojem i mestom prebivališta.
Od internet nadimaka odustala sam brže nego što sam ih smislila. Kada me neko pita, kažem ime i prezime, to sam što sam na svim mrežama. Tim gore. Nisam postala nikakva tempirana lepotica, ostala sam ono što jesam i danas, sutra će to postati problem.
Brisanje iz straha ne podržavam, ni iz predostrožnosti. Nikad se ne zna… već odavno ne pije vodu. Moj cyber trag se može pratiti sve do ranih devedesetih iz kojih datiraju neki prvi nalozi na zajedničkim računarima. Moja privatnost je ugrožena na desetine poznatih načina. Sve i kad bih htela ne mogu da kontrolišem narativ, postoji previše tragova. Rukopisi u cyberspace ne gore još više nego što ne gore simbolički. Postoji trag o tome kada sam proučavala koji fenomen.
Brisanje sebe
Na kraju tetralogije Elene Ferrante, glavna junakinja sve svoje znanje koristi da bi se izbrisala. Ovakav rasplet bio mi je kontraintuitivan budući da se godinama unazad bavim kulturalnim pamćenjem i posebno – upisivanjem žena tamo gde su izbrisane. Možda je teško poverovati ali većina antiratnih pokreta i mirovnih inicijativa koje su vodile žene u toku devedestih kao da su izbrisane. I mada niko ne bi poverovao za tako nešto, nešto blisko što živi u sećanjima svih savremenika… Tako je. O mnogim događajima nema pisanih tragova, pisani tragovi male su i nebitne brošure na podu nečijih tuđih podruma. Bilo mi je neverovatno, ali tragove kojih nema teško je rekonstruisati. Ljudski život je kratak i svedokinje nestaju, bolesti i preseljenja, danas ću, sutra ću pretvara se u nikad više.
Pisanje i brisanje su slični. Namerno pisanje i namerno brisanje su isto. Intervencija u okolnosti koje nismo birale. Puno napora da se izborimo sa okolnostima koje su nam se isprečile. Dok pokušavam da otkrijem nonino porodično stablo, istovremeno brišem svoje stare zapise. Previše je trivijalnog, premalo važnog. I ja doprinosim zagušenju prostora nebitnim. Mogla bih da pauziram malo. Naravno, želim da budem zapamćena, ko ne bi. Samo ne znam da li danas uopšte mogu birati po čemu ću biti zapamćena? Ko to bira?
Postoji jedna teorija o spomenicima. Ona kaže da spomenici preuzimaju sećanje, ono biva zarobljeno u njima, konzervirano i mirno, pasivno. Bez spomenika, sećanje živi u ljudima, svaki put, oni su prinuđeni da se iznova i iznova sećaju, čineći ono što nema spomenik živim, neprekidno u izgradnji. Kao što je brisanje deo procesa pisanja.
Čemu brisanje?
Pravi odgovor je pravljenje mesta. (Brisanje i rasklanjanje su tako ženske aktivnosti.) Potrebno je s vremena na vreme da prebrišemo za sobom. Već mnogo pre nego što sam došla na ideju da obrišem svoj nalog, desilo se da mi je jedan servis izbrisao čitav arhiv, radi oslobođenja servera. Mesta očigledno treba. Za mene, nepovratno su nestale ogromne količine sadržaja koji sam proizvela između sredine devedesetih i početka dvehiljadedesetih. Između ostalih izgubljenih dokumenata, nestao je i moj master rad. Nema ga.
Nekom se može učiniti neverovatno ili glupo. Kruna mog višegodišnjeg studiranja je nestala, nema je, tek tako. Možda neki izgubljeni primerak stoji u arhivi fakulteta sa koga su nestale i moje mentorke. Njihove kancelarije ispražnjene su kada su napustile posao, nisam sigurna da je ijedna od njih stare studentske radove ponela sa sobom, svojoj kući. A ja? Previše puta sam se selila, kraj televizora koji ne radi stoji i stara kutija sa starim harddiskovima. Možda je na nekom od njih nešto od mog prethodnog rada. Nastavci novi, formatiranje, uticaj zračenja, šta ako se izbrisalo. Nisam raspoložena da saznam.
Kao u nekoj epizodi Marie Kondo, tek tako oslobodila sam se tereta prethodnih studija. Zašto bi neko mislio da mi je važno da sačuvam šta sam o svetu mislila 2011. godine? Šta sam mislila dok sam gledala televiziju. Nestali su ogromni tomovi znanja i arhiva u ratovima.
Kakav je bio taj štap?
Na Cresu je prošle nedelje bio jedan rođak iz Astorije u Njujorku. Kažu, poznat je fotograf pa je doneo stare fotografije koje je načinila njegova majka još sedamdesetih godina na Cresu. Znam da je nana imala ujaka koji je živeo u Astoriji i radio u hotelu. Waldorf Astoria, uvek sam verovala da je to taj hotel, a tog šepajućeg deda-ujaka zamišljala sam sa nakolmovanom frizurom kao jednog od likova Wes Andersonovih filmova. Nana je kazala da im je on slao prelepe vunene štofove, i imao je štap sa srebrnom drškom na kojoj je izrezbarena nekakva životinja. Zamišljala sam orla. Istina je da ne znam ni kako se zvao ni kako se prezivao iako znam da sam potražila na internetu čim mi je rekla. Ne sećam se.
Pokušala sam juče da nađem nešto o njemu, o pranoni i pradedi, oni za ovaj svet informatike nisu ni postojali. Postoji ogromna rupa u znanju sveta o njima. I dok sam o pradedi znala datum dolaska u Argentinu, danas je nemoguće naći čak i jednostavno porodično stablo. Oni koji su umrli više ih nema, sa ili bez posrebrenog štapa, živeće u sećanjima, bolji i lepši nego u stvarnosti. Taj neko ko je bio portir ili bellboy u hotelu sa maksimalno tri zvezdice porašće u sećanju u prelepog gospodina koji štap nosi radi stila a ne zato što mu je nogu uništila dečija bolest koja se danas lako prevenira vakcinom.
Imamo pravo na istoriju
Istoriju brišem da bih je opet ispisala lepšom i boljom nego što je to bila jednom. Brišem da bih se sećala. Gubim kontakte i sve informacije koje sam čuvala jednom za zatrebaće. Potražiću one značajne, ili neću. Ne zanima me više da znam da postoji negde tamo. Neću da gledam u koherentnu sliku svega što je jednom bilo važno a danas više ne postoji.
Novi početak može da obezbedi brisanje. Kao da sam jednom slučajno uništila rukopis ili nešto na čemu sam dugo radila. Po tek ovlaš skiciranim obrisima pisala sam novo, stvarala tamo gde su bile krhotine. Ponovnom ispisivanju jednih istih tekstova dugujem svo svoje znanje pisanja.
Sećam se jednog teksta posebnog, koji sam napisala dok sam sedela u kafeteriji kraj Politike, čekajući drugaricu koja radi u Radio Beogradu. U tekstu je pisalo nešto o tome kako voleti one koje volimo a pisala sam o tome kako je moja mama pretraživala moje stvari i na nju sam se naljutila kako se nikad ne mogu naljutiti na staricu koju vidim u prolazu. Kasnije, kada sam htela na blog pod svojim imenom da sakupim sve tekstove koje sam napisala, falio je taj jedan. Nije ga bilo u arhivi ni na mailu, iako znam kog meseca i kog je dana nastao, iako je objavljen.
Iz tog zaboravljenog teksta nastalo je jedno poglavlje knjige, pokušavala sam da se setim, ali na kraju – bilo je to sasvim drugo razmišljanje. Kada bi neko rekao kako mu se sviđa taj deo, kada prevoditeljka u Sieringu čita naglas baš to poglavlje, ja mislim na tekst koji je nestao i kako živi u delu rečenice. Za druge, u tom tekstu su njihova sećanja, nešto sasvim treće.
Dok pišem, brisanje traje.
Dok pišem obrisano je tek 32887 fajlova, sporije ide brisanje nego što meni ide pisanje. I to je nešto nad čim bih se zamislila. U dobu kada verujemo da će naši identiteti biti ukradeni da će nestati traga o tome da smo postojali ili da će nas ti tragovi proganjati zauvek, setila sam se Jare Ribnikar i spaljivanja dnevnika.
Baš to želim, želim da spalim tragove koji su me izgradili u ono što sam danas. Za razliku od ljudi koji spaljuju svoje stare fotografije, virtuelno spaljujem svoje reči jer te reči biće bitnije izbrisane nego što bi bile sačuvane u nekoj prašnjavoj kutiji virtuelnog sveta – u koju ne gleda niko. Ovako, razmišljaću stalno o tome šta mi je brisanje odnelo, i ono što je važno, što mi nedostaje stvoriću ponovo. Previše ljudi pričaju o spremanju kuće, premalo, očekivano – bave se spemanjem svega najvažnijeg. Brisanje je možda i najvažnije, ali ne zbog sveta, zbog drugih. Zbog sebe, za sebe.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
