Ne znam kad sam prvi put došla na brod. Znam da je bilo ubrzo po otvaranju. Brod se zatvorio ovog vikenda. Naravno, ne govorim o bilo kom brodu. Brod je onaj koji ima koordinate Beograda 20/44. Prošle nedelje proslavili smo petnaest godina. Kad se pomeri, pomeriće se i koordinate. Nisam bila na žurci zatvaranja. Dovoljno mi je da slavimo zajedno rođendane. Da slavimo, generalno. Izlaske sam i inače proredila, svaki put se osećam kao da se susrećem sa svojom sudbinom. Ne mogu to više tako često.
Nedavno je u Beogradu bio Dimitri Hegeman, osnivač berlinskog Trezora. Verovatno će se učiti u školama kako je tehno muzika iz Detroita pomirila nanovo ujedinjeni Berlin. Trezor je možda jedan od prvih internacionalnih klubova u kojima sam bila. Trezor danas ne postoji. Sem u istorijskim čitankama. Svesna sam da klubovi imaju rok trajanja, postoje prirodni ciklusi smene, kao plima i oseka.
Nikad i nekad
Mladić, tek samo dvanaestak godina mlađi od mene rekao mi je kako nikad nije bio na brodu. Ne idem tamo, kaže, na Novi Beograd.
Ima dana kada nismo išli na brod. Jednom je čovek iz obezbeđenja rekao da D. ima suviše kratak šorts. Tišina je trajala danima možda mesecima, ne znam kako se završilo. Uglavnom, posle smo opet išli. Šortseve niko nije komentarisao.
– Mislio sam da su ljudi tamo ružni, rekao mi je jednom jedan mladić. Nisu, zapravo, svi su lepi.
Sekund duže nego što treba mislila sam o tome šta je rekao. Ne znam da li sam ikad za neko mesto mislila unapred – da su ljudi tamo ružni ili lepi. A opet, svesna sam predrasuda koje ljudi imaju. Umetnici, fuj, takve stvari. Znajući da na brod ne izlaze samo umetnici, pomalo me je to vređalo. Generalno, vrlo sam teritorijalna prema mestima na koje volim da idem. Možda zato što ih nema baš puno.
Tiho tiše
Od petnaest godina, prvih sedam valjda, išla sam kao i svaki drugi gost i gošća. Tiho i nečujno. Boravila sam u mraku i u muzici. Možda nekad kasnije, kada je svima već bilo jasno da sam tu, da sam uvek tu i da ću biti tu, postali smo prijatelji. Ne znam da li se ljudi sprijatelje inače sa ljudima, sa klubovima. Meni je to jedini način da izađem. Tu u mraku dešavao se jedan poseban svet.
„Mi ćemo umreti. Ne… ne… znam šta misliš, ali mi ćemo
umreti, to znamo, to je to. A sve priče o nama, sve priče koje
postoje na svetu ispričali su matore prdonje, očajne domaćice i
privilegovana deca koja ne znaju ništa ni o čemu.“
Došla je već nova generacija koja piše.
Dobila sam na poklon knjigu mlade autorke, koja je u prvih dvadeset strana pisala vrlo sumorno o klubu koji volim. Čitava knjiga dobila je taj otužan osećaj da je ono što volim deo prošlosti, neprepričljive prošlosti. Kako nekom da objasnim zašto volim tehno, kao da nekom treba da se pravdam “zašto nema reči”.
Ljudi troše sate u raspravama o muzici, ljudi žele da budu bolji od drugih uz muziku, sve isto kao i bilo koje drugo takmičenje. Čija je žena lepša, čiji je sin uspešniji, ko ima više kvadrata i tako te priče. Ljudi se gledaju u oči na večerama i pričaju o sebi i svome. Zato ne volim večere, ne idem na dejtove, slave i dečije rođendane. Unapred sam predala sve te bitke. Ako priznam da ste u svemu uspešniji i bolji, hoće li onda trajati kraće. Ili svakako moram da odslušam o tome.
Ima nešto veličanstveno u mraku.
Trenutak u kome su ljudi samo tela. Ponekad je tako u seksu, ali ne uvek. Vodeći ljubav prečesto upadamo u zamku dokazivanja. Ono najbolje od seksa – postoji i u klubu.
Danas sam razmenila nekoliko mailova sa Anjom Rupel. Ne znam da li ona zna koliko je posebna mojoj generaciji. Ne znam da li zna kako sam se kočila što postoji u svetovima koji se dodiruju – kao što je Instagram ili Gmail. Kao devojčica, jedino što sam mogla je da pišem pisma izdavačkoj kući i da se nadam da neće završiti u košu. Sada kada sam odrasla, koliko god da sam okrenuta ka budućnosti, okrenuta sam i u one najranjivije i najdublje delove sebe i sve što je tamo – ono što me je formiralo.
Istraživanja kažu da su ljudi sve više i više usamljeni.
Ne znam da li postoji neko istraživanje koje kaže da li ti ljudi više idu u klubove. Čisto sumnjam – možda trče u grupama, bave se hobijima, usvajaju životinje. Nemam hobi i nemam baš neko mišljenje o hobijima. Imam strasti, dosta njih.
Da znam da igram kolo, možda bih češće išla na svadbe. Zamišljam da bih bila totalno drugačija osoba da virtuozno plešem i izazivam radost svojim koracima ili glasom. Tako nije, pa najčešće igram u mraku. Ne “kao da me niko ne gleda” već stvarno. Meni je ples potreban iako mi ne donosi osmehe i aplauze.
– Igraj, moraš da igraš, rekao mi je drug. I kad god nisam znala šta bih, igrala sam, da se oslobodim, da se otkočim, da se prisetim sebe.
Igraj igraj igraj
Ovih dana na TikToku je aktuelan izazov u kome klinci puštaju roditeljima pesmu a oni pokazuju kako su igrali uz nju u osamdesetim. Svi igraju na jednu istu pesmu, Smalltown Boy grupe Bronski Beat. Više ljudi mi je reklo da je to najlepši i najdirljiviji snimak od kad postoji internet. Roditelji, koji su svega nekoliko godina stariji od mene, od svojih uobičajenih kućnih izdanja, transformišu se u kraljice i kraljeve plesnog podijuma.
Istina tela je i moja istina
Telo pamti. Postoje istraživanja koja će potvrditi da je spektar pokreta kojima vladamo kao otisak prsta. U naše spontane koreografije utkane su naše profesije, omiljene aktivnosti koje smo imali, dečje igre, dani zaljubljenosti, nasleđe, odnos prema ljubavi ili intimnosti…
The love that you need will never be found at home.
Sve ne polazi iz kuće. Postoji značajan broj sati koje smo proveli među drugima. Ogroman broj koraka koje smo potrošili igrajući među drugim plešućim telima. Nešto što smo naučili u mraku, i što će za deset, dvadeset i trideset godina izaći iz nas kad se najmanje budemo nadali.
Svesna sam naravno da većina ljudi ne voli da se suočava sa onim mračnim u sebi. Ne voli nepoznato i ne voli eksperiment. Znam isto tako da to ne kažu. Vremenom, naučila sam da razumem između redova. Pitala sam se kakvi su to ljudi koji stalno slušaju jedan isti album Joy Divisiona.
Ili bilo koga.
Kakvi su to ljudi koji kažu “ne mogu ako nema reči”, ljudi koji hoće tu jednu verziju kojoj znaju svaki takt. Postoji nešto magično u elektronskoj muzici – za mene je to njena nepredvidiljivost. Tok koji učini da zaboravim na očekivanja omiljene pesme, da se utopim u onome što je sada, da dopustim da me odnese.
Navigare necesse est, vivere non est necesse.
Ploviti se mora, živeti nije neophodno – moto je svih mornara ovog sveta. Nasuprot oklevanju je otiskivanje u nepoznato, i upravo je taj gubitak sigurnog tla jedina izvesna istina plovidbe. Dok nisam jedrila, brodovi su mi se činili opasni ili rasklimatani. Pitala sam se kako će moj centar za ravnotežu reagovati i da li ću uspeti da se ispravim, načinim korak.
Zanimljivo je da se za vrlo kratko vreme, sat ili dva naš mozak adaptira. Ponovo se kalibrira centar i za svega četrdesetak minuta počinjemo da balansiramo beskrajno. Tako mi se čine noći na brodu. Od nesigurnog prolaska mostićem do savršene ravnoteže u pokretu potrebno je malo više od pola sata. Nekoliko desetina ljudi čiji su centri za ravnotežu kalibrirani isto, ne samo da može da stoji – već se njiše i prema talasima i prema muzici. Dakako ne svi, neko radi, neko spava, neko razgovara o bitnim temama, neko se ljubi.
Mislila sam da je tako samo u mraku.
Ispostaviće se kasnije, saznala sam, prijateljstva stvorena u mraku, ostala su za ceo život. Uz slušalice koje potpuno neutralizuju spoljašnji zvuk pustila sam jedan muzički set koji mi je DJ poslao umesto cveća u bolnicu. Za trenutak bila sam preplavljena svešću da je svet ok čak i ako ja siđem. Isprva me je takva misao užasnula. Ideja da ako umrem, ako se sada odjavim – nikad više neću ovo ili ono.
Klubovi međutim imaju jednu veoma zanimljivu osobinu. Po potrebi se pojavljuju i nestaju – čak ni naš omiljeni klub ne postoji ako mi nismo u njemu. Iako sam i sama ponekad osetila nervozu što propuštam nešto, veoma je teško prizvati u svest šta je to nešto. Svakako nisu barski stolovi, enterijer ili pesma koju čujemo. A opet jeste sve to zajedno. Potrebno je da se poklopi 97 faktora kako bi se desila magija koja je za nepropustiti. Teško ju je oživeti čak i slušanjem istog seta. Ne želim da parafraziram Heraklita ali nemoguće je u istu reku ući dva puta. I ta reka je svaki izlazak ikad.
Sve prolazi, srećom
Ideja da sve teče, a mi se po nekad uključujemo u tok, danas me teši. Teši me kad ne izlazim više nekoliko puta nedeljno, teši me kada mi je samo potrebno da spavam danima. Kada zažmurim i svet ne postoji – ne postoje ni neverovatne igranke koje propuštam. Istovremeno, znam da u ovom trenutku, sad – određeni broj ljudi igra i doživljava katarzične trenutke uz muziku. I ok sam s tim. Ono što me je plašilo sada me teši.
Bogomir mi je rekao da se pita – da li uvek mora da se desi, da li klub mora da izgori. Da li svaka imperija mora da se sruši? Ne znam, samo je važno ne razmišljati o onome što je bilo pre, više nego o onome što će doći. Kolektivno telo se izliva na ulice, kolektivno telo je nezaustavljiva reka.
Pogled na nečije roditelje koji igraju uz Bronski Beat me posebno greje. Nikad ne nestaje. Nikad ikad. Jednom odigrani pokreti uvek se mogu probuditi. Divni trenuci nisu bespovratno iza nas – oni su u reci. U nju ćemo ući ili će neko drugi ući i biće isto prelepo.
Razmišljala sam kako želim da zvuči. Ne želim da zvuči kao oproštaj jer i oproštaji se izližu budući da se neprekidno opraštamo.
Cmok cmok vidimo, se – sad znate gde smo, izvinite ako je šta bilo…
Pokušavam da nađem prave reči, ali su one uvek bile nevažne u mraku. S blagom nadmoći sam gledala ljude koji u klubu baš nađu da se objašnjavaju. Oni ne znaju da reči nisu neophodne uvek. Kao ni život. Neophodno je samo ploviti.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
