Na izlasku iz bolnice, prešla sam ulicu i kroz park krenula ka crkvi. U crkvi je gužva jer uskoro će Uskrs. Unutra u miru, uzela sam po navici šest sveća, brat i ja, mama i tata, baba i deda. Prvi put sam pomislila kako šest sveća nije dovoljno, gde su tu naše ljubavi, gde su tu drugi članovi porodice, gde je Betmen. Sveće ionako nisu za njih, zaboga, pomislila sam. Sveće su svetlost.
Sveće sam palila napolju i to mi nije najlakše išlo jer je duvao vetar. Šta ako se sad nekom nešto desi što ja nisam sposobna da lepo zapalim sveću? Sveće nisu ljudi, voliš više ljudi nego što ima sveća, ponovila sam. Paljenje sveća me je samo uzrujalo umesto da mi donese mir. Zašto jednostavno ne mogu da budem samo zahvalna? Sledeći put ću samo otići tamo i ubaciti koji dinar, preskočiću deo sa svećama. A opet lepo mi je da palim sveće, volela bih da znam da oni znaju da mislim na njih kada mi je najlepše.
Et si tu n’existais pas
A taj dan je bio verovatno najlepši dan u mom životu. Ništa specijalno, ustala i pre kafe otišla kod lekara. Rezultati su bili odlični, posle pet godina i mogla sam da odahnem. Volela bih da je život film ili bar reklama. Tada bih po izlasku iz bolnice poletela, video bi se ogroman osmeh, igrala bih ili plakala, tako nešto. U stvarnosti – mirno sam išla ulicom ko i svako drugi i ušla u crkvu pa iz nje izašla. Opsovala sam kada je sveća pala, pa sam zavrnula rukav da je dohvatim iz vode zaprljane voskom i uspravim. Malo sam se oznojila.
Nastavila sam dalje ulicom, neodređeno, pravo.
Prisetila sam se da sam gladna i u glavi presabirala koji restoran tu ima. Nije bilo ni jedne poruke ili poziva. U restoranu, sela sam za visoki sto, naručila jednu čašu šampanjca. Zagledala sam u mehuriće na trenutak, kada je čaša stigla a zatim probala. Šampanjac ne volim, ali nisam mogla da se setim boljeg povoda za šampanjac. Naručila sam jednu supu i dok sam čekala osetila sam tačnu meru mira i zahvalnosti koja ispunjava moje telo, sve do vrha i samo što me ne preplavi. Znam koja je pesma bila tada na radiju, pesma me je preplavila.
Et si tu n’existais pas
Dis-moi pourquoi j’existerais
Pour traîner dans un monde sans toi
Sans espoir et sans regret…
Suze su počele da se slivaju kao već prepunjena čaša sa koje se sliva na celu piramidu čaša koje se pune a zatim prelivaju. Bez nade i bez kajanja se očigledno ne može živeti.
Slika koje volim da se sećam je ta.
Namerno sam je učinila filmičnom. U njoj sedim i plačem uz šampanjac i pesmu Ako ti ne bi postojala zašto bih ja postojao i tako to. Ta Marija, i ta veza su bile skroz bezveze, mogu reći.
Mnogo bolja slika je druga slika.
U Nicu sam krenula pretrpanim avionom punim drugarica koje idu na vikend bez muževa. Išla sam da se vidim sa svojim starim-novim dečkom, u godinama kada se dečko zove partner. One su ponele Pelinkovac i uzbuđeno i glasno pričale sve što su propustile proteklih meseci, godina. Nije mi bilo jasno odakle se znaju i da li su drugarice ili sestre – jedna je iz Kruševca, jedna iz Novog Sada, jedna je udata i ima decu, jedna je frizerka ima salon, nešto tako. Ostalih putnika se skoro i ne sećam. Samo puno žena koje će se provoditi ne znam tačno kako ali sigurna sam da hoće.
U hotel sam došla sama, raspakovala mali prtljag i okačila dugu haljinu u kupatilo da se ispravi. Loš potez jer bi bilo bolje da sam se prvo istuširala, ovako ću haljinu morati da premeštam, a možda mi i ispadne na pod. Skinula sam se i legla na krevet. Bila je potpuna tišina i savršen trenutak pauze. Razmakla sam zavese, ispremeštala garderobu još jednom i počela da se spremam. U grad ću izaći sama. Nemam pojma gde da idem, prvi put sam u gradu. Mislim da mogu bilo gde, pa onda guglam sva mesta koja mogu da se setim da bih išla. Ništa nisam stigla da se raspitam zato što sam došla na brzinu. I zato što nikad nisam bila. Zovem Milicu da je pitam koja se vina ovde piju.
– Nađi neki wine bar, svakako imaju gomilu provansalskih vina, laganih i lepršavih, koja se tu moraju probati.
Nemam ni najblažu predstavu o tome koja su to provansalska vina ali verujem da imaju kitnjaste boce. Uostalom pitaću nekog.
Šetala sam ulicama više od dva sata i na kraju sam sela u lokal koji mi se učinio interesantnim na prvi pogled. Napolju je kredom bilo ispisano šta se služi danas. Mrak je već padao i ljudi su izlazili na večeru. Neko svakako večera i u malim lokalima sa dobrim vinom. Nisam mislila da jedem, više sam zamišljala da će mi zanimljivi ljudi koji rade složiti neke kombinacije. Zapamtila sam to jedno vino.
Bourgogne Aligoté
Burgonjski aligote niko živ ne ceni, pored šardonea koji je u tim krajevima najpoznatije vino. Ipak posle smrti oca, Anne i Pierre su podelili vinograde i nastavili zanat. Anne Boisson poseduje svega 1.5 hektar pod vinogradima u selima Meursault i Auxey-Duresses. Skromni deo nasledstva joj je omogićio da se iskaže kao autorka vina a gaji samo Bourgogne Aligoté.
Bourgogne Aligoté danas uglavnom vinari napuštaju u korist mnogo poznatijeg šardonea, a i od kad zaštićena apelacija dozvoljava da Aligot u vinu sadrži 15% šardonea, još se manje ljudi odlučuje da gaji ovo grožđe. Sedeći sama saosećam pomalo sa tim nesrećnim aligotom. Tu su neki sirevi i neke školjke i ovo vino veoma neobičnog, drskog i ne tako savršenog ukusa i mirisa se slažu. Ipak, zapamtila sam aligot od mnogih vina koja sam pila.
Vino koje se ne bi svidelo nikom.
Ali nikog i nije bilo pored mene. Suvo gotovo slano vino, savršeno se uklapalo ukusom sa ostrigama a mirisom sa hlebom namazanim puterom, sirom koji je mek i veoma se nedostojanstveno jede. Tek u neko doba setila sam se da uopšte i ne volim bela vina, ali da mi se eto ovo – čini savršenim.
Sve o čemu razmišljam je da ipak postojim uprkos tome tog što drugog nema. Taj kratki trenutak bio je bez ikakve nade, čekanja nečeg što će doći a možda i neće. I dakako, bez kajanja. Možda po prvi put u životu sedela sam sama, svesna da sam sama, da će sutra biti Goran, ili ga neće biti ali da sam sama sa sobom i da mi je lepo.
Lepo mi je što ne bežim ni od čega i ne hrlim nikome, i isto tako – ničemu. Ove školje ne moraju nikom da se svide, i to vino, samo meni. I njihov ukus se transformiše u jednu potpuno novu dimenziju slobode. Odjednom mi se čine dalekim sva dogovaranja, sva “odluči ti” ili “kako god hoćeš” shvatam da nikad ni sa kim ne moram da delim ukus za vina, za ljude, za život, ali ću ga i dalje imati. Nikom nisam dužna, da taj ukus bude vanredno lep, dobar, zdrav, kvalitetan, skup.
Predamnom se otvorilo more mogućnosti.
Ne bi bilo pošteno da kažem da nisam imala vremena za sebe, tačnije bi bilo da sam kompas psovala i ućutkivala svaki put kad bi sunce bilo prejako na putu, svaki put kad sveća padne… Toliko malih nezgoda, da se ne sećam da sam nekad bila zadovoljna svojim izborima. Čini mi se kao da su skup sticaja okolnosti, sve dok odjednom nisu više.
Dan u kome sam osetila potpunu sreću, bio bajkovitiji i lepši, praćen je vandredno emotivnom pesmom. Poželim sebe da prodrmam, da kažem Idi, živi, pre samo pet godina nisi znala da će biti ovog dana. Utom je prošlo sedam godina. Drugi dan, dan u kome sam osetila da mogu da pijem vino koje se drugima ne sviđa mi je važniji. Uvek ću pomalo biti paćenica kojoj se suze slivaju na pesmu koja kaže da ne postojim bez njega, ili ideje da ne postojim uopšte. Zaista i verujem da moj život ne bi mogao da postoji bez nade ni bez kajanja. Bez pre i posle. Postoje ipak i trenuci u kojima takvih dilema uopšte nema, u kojima znam da mogu sama. Da sam živa i ništa s tim. Samo to. Osećam život ali mi se ne čini naročito pametnim i lepim, nema neku svrhu, kao burgonjski aligote. Ipak ga želim.
A ako svet nije moja ostriga? Kao što nije?
I onda. Čini mi se da mogu da volim druge više, baš zato što znam da mogu bez njih i da su mi potrebni i oni trenuci bez ikog. Nije kao da radim nešto posebno. Završim večeru, zahvalim se i odem. Sačekam da sunce zađe pa pođem kući. Pogledam film i zaklopim komp. Ostavim knjigu kraj kreveta. Bez ikakvog herojstva i velike misli. U kratkim trenucima nezainteresovanosti za sve što bi moglo bolje, osećam da živim stvarno jasan i sopstveni život. Ne idem kao struja kroz žice razvučene od bandere do bandere, samo napred, uz prepreke, otpor i podršku. I ako nema drugih, ja postojim, bez nade, bez kajanja. Ništa posebno, ni dobro. Veoma veoma važno.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Anima Visual on Unsplash
