Great minds think alike. Zanimljivo je da sam istu istinu naučila čitajući priču Ukradeno pismo Edgara Alana Poa i slušajući razgovor penzionisanih vojnih lica o nečemu što se zove “kaljava lopata”. U priči o pismu koja počinje latinskom izrekom:
„Mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja“
Bistri detektiv Dipen razrešava slučaj, otkrivajući da je osnovna greška policije bila što su “tražeći nešto skriveno, (oni su) obraćali pažnju samo na način na koji bi oni to sakrili”. Praveći analogiju skrivanja pisma, Dipen pravi analogije sa dečijim igrama kao što su kamen-papir-makaze, i igrom skrivenih pojmova:
“Novajlija u igri obično se trudi da zbuni svoje protivnike dajući im najkraća imena, ali onaj ko je vešt bira takve reči koje su napisane krupnim slovima i protežu se s jednog do drugog kraja mape. Te reči, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suviše krupnim slovima, ne privlače pažnju već samim tim što su isuviše vidljive”.
I kao u igri, pismo je pronađeno na kabinetu u gomili drugih bezvrednih sitnurija a slučaj je razrešen.
Lopata
Drugi, prozaičniji primer odnosio se na čišćenje kasarne i spremnost iskusnih vojnika da doskoče detaljnim proverama koje su nadređeni redovno sprovodili. U čišćenju ogromnog prostora, oni bi ostavljali gomilu propusta, naše bi bake rekle da nisu ni čistili nego “ma’nuli kao mačka repom”. Zatim bi na sred hale, na njenom najvidljivijem delu, na ulazu ili centralnom holu ostavili jednu veoma prljavu lopatu ili kakav drugi komad oruđa ili pribora za čišćenje. I ta bi lopata, budući da je lako uočljiva, odvukla svu pažnju i gnev nadređenih. Vojnici bi bili kažnjeni za lopatu, lopata bi se oprala očas posla ali svi ostali propusti bi ostali nevidljivi. I tako iz nedelje u nedelju, dobijali su kazne za očigledne propuste dok je njihov opšti nemar prema čišćenju ostajao nedodirljivo svojstvo koje sa ponosom prepričavaju.
Nevidljiva kao emisija o kulturi
Bila sam gošća jedne emisije o književnosti koja se emituje na nacionalnoj televiziji. Neprijatnost ovog gostovanja nije izražena u tome što je voditeljka bila neobrazovana ili neprijatna, čak nasuprot tome – bila je divna kao i svi koji su emisiju snimali. I sve pozvane gošće su smisleno, naučno i čak dosetljivo pričale o fenomenu “ženskog pisma” u književnost. No, emisija je emitovana u nevreme i skoro niko je nije gledao. Kao i mnoge emisije u kulturi, tako se i ova emituje na drugom programu RTS u vreme posle dnevnika ili kasnije – zavisno od toga da li se desi nešto važnije. Važnija je i politika, i sport i serija i tako dalje.
Prošle nedelje sam pisala jedan naučni rad o “ženskom pismu” za koje se još uvek ljudi spore da li postoji ili ne postoji iako se izučava na fakultetima celog sveta. Najteže mi je pala činjenica da je književnost koju su pisale žene skrivena kao ukradeno pismo, ili kao ona blatnjava lopata. Tu je sve vreme, pred očima ali mi ili okrećemo glavu ili kao francuski detektivi iz priče o pismu – pretražujemo svaki deo kuće, hukćemo i čudimo se gde li se delo to nešto.
Stvarnost je kompleksna.
Ideja za ovaj tekst mi se iskristalisala juče dok sam bila u pozorištu. Dok sam sa scene gledala kako Jelena Ilić u ulozi Lepe Brene viče nešto o teoriji afekta i kako je ona, tj. Brena – osećanje u praksi. Predstavu sam gledala mnogo puta i zanimljivo je da sam svaki put videla nešto novo – ono što mi je tada potrebno. To su oni trenuci u kojima se sklope kockice i zastoj u radu samo se prekine. A-ha! momenat koji raspetlja zamršene niti i pojednostavi sve ono što sam htela da kažem.
Sva naša preživljavanja, svi ljubavni brodolomi našli su način. Ne samo da budu umetnički obrađeni u priči ili izvedbi pesme kao što je to slučaj sa Brenom – već da u nama i oko nas stvore neku politiku. Ono čime sam se ja bavila, šta sam proučavala i o čemu ću i dalje pisati jesu politike koje proizilaze iz tela, i iz osećanja. Potpuno suprotno politikama koje neko izabere dok čita knjigu, sluša inspirativan govor ili na drugi način “odluči” šta bi bilo najbolje.
Žensko je pismo kriptovano, šifrovano, nedokučivo.
Nalazi se svuda oko nas – u popularnim časopisima, televizijama, podkastima, zbirkama priča koje se besplatno dele. A opet nevidljivo. Juče sam se osećala kao prava detektivka. Upoređivala autobiografske podatke iz višesatnog svedočenja Fride Filipović za US Holocaust Memorial muzeja iz Washingtona i delove svih njenih priča. Kao i puno tihih žena koje su pisale – za njih niste čuli. One su provele svoje duge vekove pišući iz senke, scenarija za dokumentarne i igrane filmove, TV emisije, prevodeći, objavljujući u dnevnoj štampi i ženskim časopisima. Redovno nedobijajući najveće nagrade i priznanja.
Desilo se nešto pomalo neobično.
Čitajući o autobiografijama unutar književnosti naišla sam i na jedan naučni rad koji se tiče mog pisanja (i pisanja Rachel Cusk, Sheile Heti i mnogih drugih autorki). U njemu autorka ima jednu posve zanimljivu tezu – da ženske autorke kada na bilo koji način pristupaju autobiografiji kao književnom žanru imaju sasvim različite motive. Pisci autobiografskog žanra u kome dominiraju muškarci koji traže konzistentan ujedinjen lik Ja, odnosno traže grandioznog sebe. Nasuprot njima, da parafraziram Nicole Burgund koja je tekst pisala žene rade suprotno. Umesto da govore o tome kako sam postala ono što jesam u autofikcionalnim delovima svog rada one to “veliko Ja” razgrađuju. Ženama vekovima ništa nije jasno, žene postavljaju pitanja.
Kako ću? Šta sam ja? Kako da pišem? Šta je pisanje uopšte?
Žene od izveznosti biografije beže. I to mogu kao književnica da potvrdim čak i jednom anegdotom. Prescript, napomena, ključ ili kako bih drugačije nazvala “onaj mali tekst na početku knjige” u mom rukopisu bila je kratka rečenica. “Ništa nije bilo ovako” kao veliki podsetnik odilaska od autobiografije. Izdavač je videvši to celu knjigu nazvao “Ništa nije bilo ovako”. Time je nehotice mom delu dao obeležje ove teze o kojoj Nicole piše – žene ne pišu da bi saopštile. Mi pišemo da bismo se svi zajedno pitali nad onim što se jeste ili nije desilo.
Detektivska priča
Kao čitateljka ili istraživačica, imam potpuno suprotan posao. Želim da otkrijem kako su određeni događaji i doživljaji tih dešavanja oblikovali određene politike. Otkrivam motive koji se pojavljuju čak i desetinama godina posle u književnosti koju pišu žene. I za to vam nije potrebna nauka. Jedan isti događaj izdaje ili jedna pesma, pojaviće se hiljadu puta na hiljadu različitih načina u delu iste autorke. Ono što se ponavlja je bitno, kao refren, muzička tema. Kao što u psihološkim testovima ili unakrsnim sudskim ispitivanjima pitaju desetinama puta jedno isto pitanje na različite načine. Jer tačni odgovori će uvek biti isti.
Ponavljanjem jedne iste priče ona će menjati kontekste. I možda će jednom kada se okruženje i priča poklope konačno doći do razumevanja o tome šta se desilo. I zašto je to toliko važno da bi se pričalo. Zato me je toliko dirnula veoma jednostavna priča o nepravdi zaogrnutoj u ljubav koja se kao pesma provlačila kroz stvaralaštvo dugo gotovo sedam decenija.
Kako počinje…
Dok je bila sedamnaestogodišnja devojčica Frida je provodila sa bolesnom majkom vreme u Vrnjačkoj banji gde je upoznala dr Tasića, lekara balneologa koji će koju godinu kasnije postati njen zakoniti suprug. Njihovoj ljubavi tada, na putu nije stajala ogromna razlika u godinama – iako je on bio stariji četrdeset godina. Zajednički su konkurisali za stipendije u Francuskoj ali stipendiju je dobila samo ona.
U to vreme, pre rata nije bilo uobičajeno da udata žena ide sama u drugu zemlju na studijski boravak pa je Frida morala odbiti ovu mogućnost. Navodeći razloge svog odbijanja sasvim otvoreno, Frida je u pismu zamolila lektora francuskog jezika na univerzitetu da razmotri mogućnost da se i njenom suprugu, doktoru Tasiću omogući stipendija. Na taj način bi ona mogla da iskoristi priliku za studije na Sorboni, College de France na koje je primljena. Lektor je pismo pokazao francuskom ambasadoru, i zvaničnici su reagovali tako što su njenu stipendiju preneli na supruga kako bi oni zajedno mogli da odu u Pariz.
Ipak nije bajka
Ova priča ipak nije bajka jer sadrži motiv izdaje koji se posle pojavljuje u mnogim Fridinim delima. Na početku rata, kao i mnogi sunarodnici, Frida je morala da se krije. Kada jedna od junakinja kaže “Gle kako je doktor Kostić, taj prevejani matori momak, umeo sebi da izabere nežan cvet, beo i rumen sa strukom balerine!” i pozove Sonju Hirš u goste da razgovaraju bez muževa, doktor Kostić iz knjige brže bolje odvrati “Ova lezbijka baš navalila na tebe”. Ipak izmišljeni dr Kostić progovara rečima realnog dr Tasića kada Sonji kaže da će morati da “učine neki formalni korak”.
Iz ovih eufemizama i junakinja i autorka su shvatile da se krije predlog da se razvedu jer se uvaženi doktor brine za “svoju kožu i svoju akademsku karijeru”. U svedočanstvu koje se danas čuva u muzeju u Washingtonu, stoji potpuno isto kao i u knjizi koja je izašla prvo kao priča 1956, a potom 2000. godine kao roman “njegov postupak je egoističan ali s njegovog gledišta razumljiv”. Sonja dalje nastavlja: “Ja bih više volela da je nerazumno rešio da se ne rastavljamo, ma šta se dogodilo. To sam stvarno od njega očekivala”
…Mislila sam da taj čovek koji je uzevši me za ženu pokazao izvesno odsustvo predrasuda, izvesnu građansku hrabrost, nikad neće pokleknuti i neće se pokajati što je baš mene izabrao. Mislila sam da ću mu biti utoliko draža što je naša veza nekonvencionalna, nenametnuta, što je bila – „brak iz ljubavi“.
…
Eto, pokazalo se da ta naša veza i nije tako izuzetno čvrsta, i da je on u stanju da je se odrekne radi sopstvene bezbednosti. Istina, on to svoje nastojanje još zavija u oblandu nekakve potresenosti, nekakvog tobožnjeg bola, kao da je na to što mi predlaže primoran višom silom. Svoj kukavičluk pokušava da ublaži nekakvim varljivim nagoveštaem da je sve to prividno i privremeno. Ali činjenica ostaje činjenica: u ovom trenutku ja sam za nega postala teret i opasnost… Šta više, on verovatno sad misli da mu niko ne može zameriti što čuva svoju kožu, i da niko pametan ne može od njega zahtevati da se zbog svoje žene izloži zlostavljanju, da se dobrovoljno odrekne svega što je dotle stekao ili bio na dobrom putu da stekne.
— Frida Filipović, Ma šta se desilo (1956)
Zašto je važno da predratne autorke čitamo danas?
Da li je ovo zaista pitanje? Ne znam kako drugačije da naglasim koliko je važno da dođe vreme u kome će čitateljke biti drugačije. U kome će studentkinje uveliko razgovarati o tome kako je trnovit put bio njihovih baka i samo do osnovnog obrazovanja i jednostavne pismenosti. Upotreba jezika se za ženu nije podrazumevala u vreme kada je Frida Filipović zapisivala beleške na osnovu kojih je nastala priča Ma šta se desilo… ili kasnije roman Gorke trave.
Frida Filipović je iako je po njenom delu snimljeni istoimeni film Žike Mitrovića. Smatrala je da ima nešto da doda rukopisu i u šezdesetim i u sedamdesetim i u ranim dvehiljaditim. U novom milenijumu objavila je još dva romana. Ni jedan ni drugi nisu dobili Ninovu niti Andrićevu nagradu i time je još jednom skrajnuto njeno delo. Ove godine, njene priče biće objavljene ponovo – u trećoj deceniji dvadeset prvog veka. Ove priče ne da nisu bile skrivene, one su izlazile u Politici, našem najčitanijem dnevnom listu. Poznate su svakom ko je čak i malo zagrebao u potrazi ispod površine.
Ono što je pred očima svih – izgleda da je najteže naći.
Žensko stvaralaštvo ni izbliza nije toliko nedokučivo i mistično koliko se teži predstaviti. Priče ispričane iz ženske perspektive uglavnom su savremene. Dok ih čitamo ne možemo da verujemo šta je pred nama. Njihova ogromna nevolja je u tome što su nastale mnogo pre nego što su postojale čitateljke. Ne mislim samo na žene kojima nije bila dostupna pismenost. Već i one dovoljno otvorene – čija će srca otključati nivoe značenja. I u tome se ne razlikuje bitno Brenina pesma i novela iskusne naučne i filmske radnice, prevoditeljke Bašlara i Sartra. Ljubavni bol je samo uvod u politizaciju osećanja, osvešćivanje svoje pozicije i nastavak dalje.
Ako ste se pitali šta se dalje desilo sa Fridom, ona je za vreme rata odbila da nosi žutu traku. Prestala je da se krije u Vrnjačkoj Banji i pridružila se partizanima. Nakon rata se razvela od onog doktora s početka. Zahvaljujući svom znanju radila je puno. Postala je jedna od najcenjenijih prevoditeljki sa francuskog. Napisala je bezbroj scenarija za dokumentarce, emisije i tri vrlo zapažena filma. Objavila je četiri zbirke priča a prvi roman je napisala u osamdeset sedmoj godini, drugi u osamdesetdevetoj. Izabrane priče u novom izdanju, biće objavljene ovog leta. Njene junakinje, kao i mnoge žene koje smo znali nisu bile te sreće.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: JESHOOTS.COM on Unsplash
