Dobro se sećam da je hladna voda bila jedan kamen razdora u mojoj porodici. U trenucima koje pamtim bilo je tako. Volim da ih posmatram kao čistu fikciju a ne kao stvarne uspomene. Tata je ponavljao uvek istu priču, kako su se oni kao deca umivali hladnom vodom na česmi u dvorištu. Mi smo znali da je to zato što su bili siromašni i nije bilo tople vode.
Uprkos tome, smireno smo slušali tu tiradu o značaju hladne vode za cirkulaciju. Iz bajke je obično nastavljala grdnja za nas koji kao deca nismo osetili težak život i ne možemo da se probudimo do jedanaest. Onda mi uglas kažemo da je vikend vreme koje provodimo spavajući duže. Tome se onda pridruži mama, a onda počinje masovna svađa oko različitih vrednosti. I tako svaki vikend. Juče je neko na Twitteru napisao – pazite s kim pravite decu.
Pazite s kim pravite decu
Ako se izuzmu potpuni moroni, kriminalci i ubice veoma je bitno da oni s kojima izaberete da imate porodicu budu sličnih ideja o vaspitanju dece. Hladna voda, vakcine i oblik zemlje su samo neki od mogućih stupnjeva razmimoilaženja.
Već dugo me ne zanima da budem lepša ili bolja verzija sebe. Bar ne u fizičkom smislu. I uopšteno mislim da ljudi previše insistiraju na tom “spoljašnjem” boljitku dok bezobzirno zapostavljaju sopstvene kapacitete da budu pametniji, bolji i nežniji. Nije kao da se bira između jednog i drugog, ali dan je prekratak za sve što bismo želeli. I dakako, spremati ispite, odlaziti na terapiju ili učiti kaligrafiju od nule mnogo sporije napreduje nego boljitak koji se vidi od redovnog ispijanja vode ili definicije mišića pri vežbanju. I teže se vidi, jer nisu svi u prilici da pokažu svoje znanje stranog jezika, istorije umetnosti ili matematike, a izgled pokazuju i vide svi.
Dan mrmota
Kao da živim u danu mrmota svaki muškarac o koga sam se i samo u prolazu očešala tokom života, delio je stavove mog oca, ne i moje majke o važnosti fizičke aktivnosti. Zašto smo navikle na bič? Zašto je svakog vikenda mog života isto? Čini mi se da živim stalno poniženje što nisam dovoljno fit. Čak i kada je sve u redu sa mnom – pronalazim neke odjeke tih uvreda i u sasvim običnim i prijatnim muškarcima i ženama koje me vole.
Možda pronalazim nije prava reč – tragam za njima. Prevrćem svaki kutak nečije ličnosti dok na posletku ne pronađem taj poznati način poniženja koji mi je nedostajao. Retko pronalaženje je kao osećaj doma. Imala bih sasvim uredan i srećan odrasli život u kome bih mogla da se osećam srećno povodom sebe… Da ne pronađem nekog ko će vikendom da me natera da idem po planinama, mrznem se ili preznojavam… Prolazim kroz bodljikave bokore ruža i kupina dok oko mene galopira misao da nisam dovoljno dobra, da ne mogu da daleko da skočim, dovoljno ponesem, izdržim, pretrčim, preskočim, dohvatim i slično. U glavi licitiram sve ljude koje znam a koji su bolji od mene u ovome ili onome – posebno surfu koji nikad nisam probala.
Danas sam videla da u tome ipak nisam usamljena.
Postoje muškarci koji traže isto to. Poniženje. Za cenu od osamnaest hiljada dolara, različiti prospektivni alpha male preduzetnici i lideri dobijaju sedamdesetpetočasovni boot camp. U kampu ih instrukori – razni YouTuberi i bivša vojna lica aktivno ponižavaju na fizičkoj ali i psihičkoj osnovi kako oni sutra bili bolji očevi, muževi i muškarci generalno.
Ne prestaje da me fascinira poveznica između novca, moći, mačizma, fizičke spremnosti i nasilja. I hladne vode. Naravno, u tom boot campu, da ne kažem logoru kroz koji prolaze entuzijasti ključnu ulogu igra i hladna voda. I dok ostatak sveta mirno živi znajući da ne postoji ni jedan naučni dokaz da hladna voda ima benefite za organizam, u jednoj maloj zajednici u koju veruju svi mačo ili wannabe mačo muškarci na svetu – hladna voda je ključ. I više, hladna voda je vododelnica između pravih i pogrešnih vrednosti.
Zatvoreni klub
U prazničnom broju Financial Timesa je izašao tekst o društvenim klubovima u Engleskoj. I u njemu, naučnik, Robin Dunbar, profesor evolucione psihologije na Oxfordu objašnjava kako zatvoreni klubovi eksploatišu ideju povezivanja na osnovu jedne dimenzije (npr. članstva u klubu) da bi se oformile veće društvene grupe nego što je to za života moguće. Drugim rečima, naučno je pojašnjeno da čovek može imati oko 150 prijatelja ali da je broj imena koje može zapamtiti odnosno poznavati oko 1500 pa privatni društveni klubovi i funkcionišu plešući oko tog broja.
Imajte prijatelje, trećim rečima. Jedna druga vrsta kodifikovane moći i uticaja širi se u ekskluzivnim najčešće muškim klubovima kao što su Garrick, Atteneum ili Carlton Club. Iako je plaćanje itekako potrebno, nije baš da svako ko da sedam odnosno osamnaest hiljada dolara može postati član. Kada na umu imamo društvene klubove, boot campovi se odjednom čine otvorenim mestima za sve dobre volje.
Američki nasuprot engleskog sna
Američki san je jedna od vrednosti koju logor Bedrosa Keuliana (YouTuber koji stoji iza MDK projekta inače jermenski emigrant), donosi svima koji žele da se osećaju kao ili čak budu “pravi muškarci”. Ispod logotipa koji sadrži mrtvačku glavu sa vikinškom kapom i dva noža i dva tribala iza, stoji upozorenje. Crvenim je napisano “PAŽNJA” a u nastavku i važno obaveštenje da je The Modern Day Knight Project samo za preduzetnike, executive i lidere. Još dole, stoji još većim slovima ispisan moto ovog projekta:
YOUR FAMILY DESERVES THE BEST VERSION OF YOU AS A LEADER, HUSBAND AND FATHER
Tvoja porodica zaslužuje najbolju verziju tebe kao lidera, muža i oca. Opet ta porodica. Sada kad se prisetim, kao porodica stvarno nisam imala takva očekivanja od oca. Verujem da nisu ni mama ni brat. Tata je uvek prenaglašavao značaj fizičke spreme i govorio kako smo srećni što on u svakom trenutku može da uradi stav na šakama. Nije se pojavila životna situacija u kojoj je njegova izuzetna fizička sprema spasila naše živote.
Posebno mislim na stav na šakama. Tatin mačoizam došao je do izražaja u najviše dve situacije – jednom kad je bila gužva u vozu Beograd-Bar i morao je da uđe kroz prozor voza. Drugi put kad nas je čuvao dok spavamo jer se pojavio miš u stanu. Danas, kada vozovi normalno saobraćaju i postoje ekološke mišolovke za slučaj da servisi za deratizaciju ne rade – “pravi muškarci” u porodici ne donose ništa posebno. Žao mi je što to kažem, ali ono što želim da kažem je ne da mi otac nije potreban – već upravo suprotno, potreban mi je iako ne radi stav na šakama svaki dan.
Hladna voda hladna soba i hladno sve
Tek pre neku godinu, tata je prestao da spava u hladnoj sobi. Rekao je samo kratko “ne mogu”. Mi smo svi slegli ramenima. Oduvek smo se i zalagali da nema nikakve potrebe da se spava u hladnom kao što nismo bili ni za hladne kupke i umivanja. Dopada mi se ta evolucija. Neko će reći starenje, propadanje i odustajanje ali držim da je odustajanje od insistiranja na spartanstvu zaista evolucija, ljudskog uma pre svega.
Posmatranje jednog od sedamdesetpet sati mučenja u kampu za muškarce, uznemirujući je sadržaj. U raznolikim fizičkim aktivnostima, muškarci koji su za nešto više od tri dana sasuli oko sto hiljada u džep jednog od mnogih mačo influensera su ponižavani na razne načine. Instruktor neprekidno viče i psuje ih, juri ih i preti nekim ogromnim čekićima. Neki od njih nose na sebi teške lance, svi imaju svoje rančiće nalik vojnim i u globalu su nekakva militaristička metafora. U najboljem slučaju, scena je homoerotska. Goli muškarci koji gamižu po plaži.
„Sve bi to u vojsku“
Negde sam pročitala kako je presudni trenutak za Bedrosa Keuliana bio kad ga nisu primili u vojsku. Ne znam da li mi je žao zbog toga. Vidimo ipak da se snašao u ovom veoma dobrom imitiranju svih najgorih stereotipa koje ja ali i ceo svet, očigledno, ima o vojsci. Kamp se dešava četiri puta godišnje. Generiše profit od oko pola miliona za ukupno 12 dana i veoma je lukrativna zanimacija za te rashodovane marince i „foke“ kao i druge simbole muškosti.
Steve koji je fasilitator patnje (ne zezam se postoji stvarno “The Facilitator Of Suffering”) omogućava executivima da zarade svoje mesto u ovom neobičnom bratstvu. Kao u društvenom klubu, kroz patnju se izgrađuje karakter… Koji ovi ljudi ili nemaju ili im je urušen kroz ekstremno poniženje koje tamo dožive. Neka vrsta smrti ega i patnje – da bi se došlo do katarze. Osim što ovi ljudi katarzu ne traže u pozorištu nego u nekom blatu i hladnoj vodi.
Da sam svilena, svilena sam.
Kad sam bila mala o jednom komšiji se pričalo kako je bio u Legiji stranaca. Od raznih lovačkih priča, zapamtila sam samo jednu o tome kako su stranci u Legiji učili francuski. Oni su stajali na suncu i učili reči, svaki dan su morali da nauče neki broj reči – naprimer petsto. Komandir bi ih posle – valjda kad zađe sunce ispitivao i oni koji ne nauče reči za taj dan morali bi da rade sklekove ili da se drugačije fizički muče.
I tako su oni svi naučili francuski.
Koliko god da sam bila mala nisam mogla da poverujem u tu priču. Mada, nije da je se nisam sećala svaki put kada sam imala teškoće u učenju. Mislila sam eto kako ja u toploj sobi ne mogu da naučim deklinacije – a ljudi su učilli po saharskom suncu u podne. Stoga me ne bi čudilo, da se uskoro pojavi neki izuzetno inovativan način za učenje jezika koji bi predstavljao mešavinu mučenja i učenja.
Ekstremno skupi kursevi jezika “samo za izabrane” koji bi spojili znanje iz lingvistike, književnosti i ekstremno teške uslove. Hladna voda ili vrelo sunce – plus psovke, batine i slično. Nalik projektu “vitezova današnjeg dana” na jednom mestu bi se skupila svedočanstva onih koji su “postali vitezovi”. Posebno bi bila važne reči njihovih zakonitih supruga koje svedoče o tome kako im se život poboljšao od kad im muževi znaju matematiku, francuski i druge korisne životne veštine.
Postoje li srećne očajne domaćice
Jedna od “srećnih žena” kaže kako je muž sada mnogo bolji otac zbog načina na koji ćerku uči da vozi bicikl. Naime on ćerki kaže da “napadne” i “osvoji” brdo dok se vozi biciklom po komšiluku. Tako da svi oni zajedno šire neverovatni oblak samopouzdanja osvajanja i enormno napreduju u braku i porodici, ali i u mentalnom i spiritualnom smislu. Onda mislim čoveče, pa ta cena od sedam do osamnaest hiljada dolara je prava sitnica. Taj novi osvajački mentalitet i sve blagodeti koje se dobijaju vrede više – kad pošalješ partnera da ga tri dana psuju i biju.
Ipak, posmatram svoju strast za malim svakodnevnim grdnjama kao mali kink. U odnosu na ove škole kako biti bolji, moji povremeni odlasci u prirodu predstavljaju samo nebitnu nostalgiju za vremenom koje je nepovratno iza svih nas. Posebno sada, kada tata mirno spava u toplom. Dok razmenjujem nežne reči sa roditeljima i sa bratom, sa partnerom i prijateljima, kao da se meškoljim u pamučnom oblaku pogrešnih vrednosti. Uživam u svojoj i slabosti drugih, odsustvu hladne vode i učenju s razumevanjem. I sa neuspehom. Niti napadam niti osvajam brda, samo eto živim i uživam. Kakav promašaj!
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Markus Spiske on Unsplash
