Hotel za imigrante naziv muzeja posvećenog izbeglištvu i migracijama. Izašla sam iz velike zgrade i sela na klupu. Da pušim, to je trenutak u kome bih zapalila cigaretu i dugo gledala u prazno. Kada sam prolazila kroz lekturu i korekturu u prvom romanu, primetila sam da moja junakinja često gleda tupo. Baš tako, tupo, nekad gledam ja.
Hotel za imigrante
Ne smemo tražiti nove slike, već postojeće slike moramo razraditi tako da postanu nove. Harun Faroki (2012)
Vozač me ostavlja na ulazu u kompleks odeljenja za migracije. Na ulazu je portirnica. Dolazim i pitam ženu gde je muzej, zatim se ispravljam, kažem onako kako se muzej zove – hotel. Na poslednjem spratu zgrade nalazi se izložba.
Prethodno veče sam saznala od Aleksandre da postoji muzej imigranata koji se zove hotel za imigrante. U muzeju postoji registar. Isto kao na Elis Islandu. Buenos Aires je bio početna tačka ulaska u Južnu Ameriku. Postoji još jedno što sam saznala. Masa ljudi koja je došla u Buenos Aires došla je tu jer je odbijena za ulazak u Njujork. Pričala mi je kako je njena drugarica došla tu da nađe dedu. I ništa. Pretraživala je registar i nije našla. Eto baš porodica te drugarica je zauvek razdvojena u luci na ostrvu Elis. Neko je ušao neko nije. Baka je tako dospela u Buenos Aires.
(Moram priznati da mi nije bilo jasno da li je muzej-hotel nešto istorijsko, maštovito ili je cinično. Ne znam da li je to na mestu gde je bio hotel ili koje je uopšte značenje. Mrzi me da guglam takve stvari. Radije ću namerno pogrešno interpretirati, ionako sam videla toliko toga. Posebno te izložbe koje teže da budu humane.)
Znala sam da ću naći pradedu.
Nema šanse da ne nađem. Još oni žive u Neuquenu.
Rat je pravo govno. Volela sam Mariju. Marija ima pravu otočku građu, kakvu nemamo ni nana ni ja. Nana i Pinchon su isto građeni i tako sam građena ja. Visoka sam i srećem i takve ljude ovde, u Argentini.
Marija je bila mala i savijena kao puž. Upoznala sam je pre nego što je otišla u Kanadu. Pitam se da li Vjera sada tako izgleda. Pitam se kako Vjera sada izgleda – iako imam fejsbuk i mogu da pogledam. (Izgleda isto kao nana). U avionu ka Buenos Airesu videla sam jednu ženu koja je izgledala baš kao Vjera kad je otišla u Kanadu i posle, do sad. Postoji taj specifični način na koji su građene žene sa otoka Cresa.
I kako su se nosile u osamdesetim i posle. Kratka kosa i naočari – žena u najboljim godinama. Pomalo gojazna, najviše u rukama, mesnata jaka leđa i grudi, zatim stomak. Noge sve uže, najčešće u pantalonama cigaret kroja koje meni nikako ne stoje i espadrile ili patike dole. Žene koje izgledaju kao svaka moja tetka sa tatine strane, nose najčešće široke majice i poprečne pruge. Nose poluotvorene torbe, pletene ili sa morskim detaljima.
Francuskinja iz Jugoslavije
U novinama ovaj stil zovu francuskinja, ljude najčešće asocira na Azurnu obalu kada se neko oblači u belo i bež, teget i crveno. Mene asocira na jadransko more, kraj osamdesetih žene koje su se moderno oblačile i putovale u Nemačku da rade, u Italiju da kupuju. Tako izgleda hrvatica koja je moderna jugoslovenka, ona nosi naočari ne tako tamnih stakala lepog ženstvenog oblika, nekad zlatni ram.
Tako izgleda i hrvatica koja je hrvatica i kad se Jugoslavija raspala a i ona hrvatica koja neće da se izjasni kao hrvatica jer živi u Srbiji u kojoj hrvate ne vole u tim godinama. Ispred mene je sedela ta žena, grubo se naslanjanjući unazad ali nije mi smetalo. Zavirivala sam u njenu poluotvorenu široku torbu u kojoj je nosila puno fotokopiranih knjiga i delovala je baš kao računovotkinja ili profesorka, koja često gleda u beleške, kada se naspava u putu. Vjeru nikad nisam upoznala. Ponekad napišem nekoliko redova njenoj ćerki Emily. Emily se preziva Van Stone i živi u pokrajini Saskatchewan.
U Saskatchewanu se uopšte i ne govori francuski
Istina je da sam francuski počela da učim kao vrlo mala jer sam bila opsednuta Kanadom. Ta “opsesija” potiče od ideje da moja tetka i tri sestre žive u Kanadi. Svake godine, moja omiljena baka Marija, koju sam zvala bakica puž, dobijala bi čestitku za Božić od nas. To su bile one Unicef čestitke. Slali smo ih već početkom decembra da bi stigle na vreme.
Svake godine u isto vreme dobijali smo razglednice i pismo od Marije, od Vjere i Roberta, kao i njenih ćerki Suzane – Sue, Emily i Anne. Nisam ih nikad videla osim na slikama, tako da sam mogla da zamišljam šta god sam znala. Uglavnom su to bili neki scenariji iz Little Women, Louisa May Alcott. Opijala me je ideja da je Kanada tako velika i da se u Kanadi priča i francuski jezik. Svaku zimsku olimpijadu sam gledala i navijala za Kanadu jer je Kanada zemlja u kojoj žive moje tri sestre o kojima ne znam ništa osim da su sve lepše i lepše iz godine u godinu i rastu i slave rođendane i nove godine isto kao i mi.
Pitam se da li bih navijala za Argentinu, da sam tada – u detinjstvu znala, da u Argentini živi i više tetaka, više sestara i braće. Za Argentinu je uvek navijao moj brat. Onako, od srca.
Rat je tiho a onda sasvim glasno prekinuo sve.
Rat je doduše bio u Hrvatskoj odakle smo svi zajedno bili, a mi smo neko vreme još živeli u Jugoslaviji i onda u Srbiji. Iz godine u godinu sve više smo postajali Srbi dok sasvim nisu izbrisana sećanja da postojimo.
Kada je Paqui raspitujući se po Neuquenu došla nekako do Marijine porodice u Kanadi više niko nije znao da kaže gde smo i kako se zovemo mi, ostali. Marija je već umrla a sva druga sećanja je iskrivio i pomeo rat, koji se tad već davno bio završio. Znam da je Marija umrla jer sam videla jednu online umrlicu. Pomislila sam kako je to savremeno i veoma praktično ali istovremeno veoma otuđeno. Nekoliko redova o nečijem životu. Ne mogu da kažem, vrlo lepo i dirljivo. Mogla bih pisati izuzetne umrlice za Star Phoenix ili neki drugi lokalni glasnik.
Umrlice i drugo
Tek, celu porodicu je okupio Ivan – Iže, dalji rođak iz Grmova koji je itekako dobro znao sve grane Lovrečića. Razgovori sa nanom, Ižeom (koji je često razgovarao sa nanom pa tako i sa mnom jer sam se ja uvek javljala na telefon… Razgovori sa Lucijom, Angelom, Trianom i Paqui su mi pomogli da sklopim slagalicu nekako. I razgovori sa mamom. Tata uvek pruža samo osnovne informacije, a mama uvek obogati nekim dodatnim mogućnostima. Marija je bila rođena 1925. godine, nana je 1928. a njihova braća – Pinchon i Viktor negde u tridesetim, 1936. mislim – onda kada Antonio i Antonija nisu više bili zajedno. Znala sam to, nije me iznenađivalo. Znala sam da u Argentini postoji čitava grana porodice koja potiče od Antonija, dva sina i ćerka i svi njihovi.
Sertifikat o useljenju
Papir koji sam grčevito stezala u ruci i pomalo kvasila i prljala znojem nije sadržao nikakve nove informacije koje nisam znala. Da, Antonio je došao u Argentinu, tu je počeo da živi kod nekog daljeg rođaka, ili čak ne ni rođaka nego samo zemljaka. Zemljak koji je tu bio mnogo duže, već se skućio i ponudio Antoniju da zauvek ostane na zemlji. Tako je i bilo. Antonio je ostao i oženio se italijankom, majkom njegove buduće dece.
Na papiru je neka stara fotografija ljudi koji presrećni napuštaju brod. Između 1882. i 1960. u luku Buenos Airesa stigla su 2313 broda prevozeći imigrante u ove krajeve u kojima je mir. Većina ih se nadala mogućnostima rada i napretka ali mnogo ih je bežalo i od ratova u Evropi. Samo brod ATLANTA došao je čak 37 puta u Buenos Aires. Jedan od tih pristanaka bio je i 3. marta 1928. godine. Na papiru piše da je Antonio Lovrečić u registar imigranata upisan 4. marta 1928. godine. Piše da je iz Pule, i po zanimanju zemljoradnik.
Ništa neobično naizgled.
Gledala sam u papir skamenjena i prošlost koju sam znala tek pomalo dobijala je opipljive oštre ivice na koje kao da sam se malo povredila. Nisam mogla tačno da se setim, ali čini mi se da je nanin rođendan bio baš tad 4. marta. Brod Atlanta u vlasništvu italijanske kompanije Cosulich Line vozio je na liniji Trst – Napoli – Las Palmas – Montevideo – Buenos Aires od 1908. godine kada se pridružio floti za prekookeanska putovanja.
Da bi 3. marta pristao u Buenos Airesu, Antonio je morao da napusti Antoniju koja je gajila trogodišnju Mariju i bila u drugom stanju. Moja nana, Dragica, odnosno Karolina kako se zvala na italijanskom, rodila se a da je otac nije ni video. Ne znam šta sam očekivala, nisam to. Isto tako deo mene očekivao je da će na tom škrtom papiru biti ispisano da postoje Antonija, Marija i Dragica ali njih nije bilo.
Biti singl pa šta
Antonijev status je bio jasan – singl. Antonio je takođe zaveden i kao italijan a ne hrvat i to mi ništa posebno ni ne znači. Na brzinu stojeći ispred registra i gledajući u dečaka na praksi koji registar pretražuje, nisam mogla da se setim kojoj je državi u to vreme pripadao Kvarner i ne bi me ni čudilo da je to Italija. Ono što mene zanima nije ni karta ni teritorija. Ljubav naravno nije postojala u birokratskim upitnicima. I to znam. Zar i ja nisam u viznom smislu uvek bila singl.
Sedela sam tako i mislila šta li sam očekivala. Znam kako se sve odvilo. Znam da to više nije važno. Ranije sam se već dopisivala sa Anhelom koja me pita da li ću doći do Neukena kao i svaka tetka na ovom svetu. Na brzinu sa fotkala dokument i poslala ga njoj. Glupo mi je da čeka. Glupo mi je da ne zna šta toliko radim u Buenos Airesu i zašto ne dolazim. I ne samo da neću doći sad nego neću doći do sledeće godine.
Njegova priča je bila jako tužna.
Nismo to saznali od nona Antonija, saznali smo od Line, Ivanove žene u Hrvatskoj. Znam, kažem. Znale smo da je rekao da je singl – i to je tačno, samo slegnem ramenima. Znali smo celu priču, kako se ponovo oženio, kako su nastali svi oni, sve je to poznato, sedeli smo zajedno i razgovarali o tome. Veoma je to tužno kaže Anhela, o tome treba napisati knjigu.
Ona to još ne zna ali u tom trenutku Anhela me teši, ne zato što nisam znala i nisam verovala da je Antonio napustio suprugu a zatim je se još jednom odrekao ispred nekog carinskog službenika u Buenos Airesu na dan rođenja svoje druge ćerke.
Baš zato što sam znala.
Zato sam i mislila kako je život smeće i muškarac kad je siromašniji od žene, ima želju da zaradi pare, da porodicu impresionira novim životom. Muškarac kad je siromašan nikom nije dobar, tako muškarac koji je siromašan misli i zato ode. Muškarci kao da ne znaju kako se srce slama kad odeš, i onda još jednom svaki put kad se pomene taj odlazak.
Srce se slomi i skoro sto godina kasnije, nekoj ženi koja te uopšte i nije znala a tvoja je praunuka. Zvuk te naprsline je kao zvuk koji stvaraju patike, svakim korakom po sitnom šljunku. Osećam kao da me žulja taj zvuk i šljunak iako sam Milošu već rekla da su moje patike veoma udobne i da mogu da šetam koliko god treba.
Srce i naše knjige
Anhela možda i više zaslužuje knjigu, i Anhela i Paki i Mariela koja je do pre neki dan bila u Florianopolisu. Ona je otišla ja sam došla, iz Argentine kao i mnogi drugi. Sve one zaslužuju knjige, i Triana i Maia, i Vjera i Emily i Sue i Anna. I Katarina i Sofija i Ana i sve mi koje pišemo i dalje.
Sve ponovo ispisane razglednice, čestitke za Božić i Novu godinu, sve poruke i razmenjene slike ponovo uspostavljaju ono što je prekinuto odlascima, ostavljanjima, svađama. Mi to ne moramo, kao što se mora zaraditi novac za svoju porodicu, većina ljudi to i ne radi. Neko ipak negde nađe vremena da kaže da je to tužno ali da to što je tužno nije važno. Imam još jedan krevet u Argentini. Neko me čeka. Brodom, avionim ili drugačije ali doći ću opet.
Fotografija: Shaah Shahidh on Unsplash
