Književno veče zvuči mnogo bolje nego što izgleda. I nego što jeste u stvari.
– Književno veče, kažem službeniku koji me pita koji je moj razlog dolaska u Nemačku.
Neposredno pre mene bila je jedna devojka koja je rekla da je njen razlog dolaska u Nemačku poseta partneru. Tu kad je sama, pred službenikom, partnera naravno nema i zato ona izgleda još usamljenija. Službeniku ta činjenica daje krila pa je pita komplikovana pitanja za koja njeno znanje nemačkog nije dovoljno. U razgovor tada uskače zainteresovani penzioner koji budući da govori nemački preuzima ulogu prevodioca.
– Koliko imaš novca? prema njoj se okreće vitalni starac sa znanjem nemačkog.
Koliko imam novca, mislim
Sada ova devojka mora da odgovori koliko novca ima ne samo graničnom službeniku već i ovom slučajnom prolazniku koji se neprekidno smeši jer uživa u svojoj maloj prednosti. Da nije otužna, ta prednost bi bila zaista smešna. Znanje nemačkog na nivou A2 razgovora sa službenicima o svom statusu. Ipak stariji čovek kome u životu očigledno fali uzbuđenja uključio se u ovaj, inače poverljiv, razgovor.
Devojka na to pristaje ali i da ne pristaje već je komplikovano prekinuti. Uostalom, nije dobro raspravljati se ispred službenika. Oni imaju ingerenciju da nas ne puste u zemlju u koju smo namerili da idemo, mogu da nas isključe iz reda i zadrže u službenim prostorijama dok ne počnemo da smrdimo na znoj i izgubimo poslednju česticu dostojanstva.
Koliko god da volim red, istovremeno se plašim sistema.
I ne nije to nikakav iracionalni strah ili nedajbože anarhistička težnja. Samo eto, bavim se proučavanjem genocida. I previše puta u istoriji su autobusi i vozovi skrenuli ka gubilištu. Gde je trebalo da bude država, bio je neprijatelj. Deo mene uvek ostaje obazriv pred granicama, automatskim vratima i čistim kancelarijama. U njima se dešava mnogo više nasilja nego što bismo pretpostavili. Dakako, to je nasilje zaogrnuto slojevima zakona, uredbi pa čak i preporuka, specijalnih depeša. Pred tim vratima sistema, uvek se osećam nelagodno.
Volela bih da ih nema. Naravno njihovo postojanje opravdava se mojom sopstvenom sigurnošću. Godinama se gradi strah od drugog, nekog posebnog spoljnjeg ili još gore – unutrašnjeg neprijatelja. Nekog ko ima loše namere i želi da se provuče neopaženo, da postoji na mestu na kome ne bi trebalo da ga ima. Taj neko – zamišljen je kao uostalom i ova devojka – neformalno obučena, neredovno ofarbana, bez znanja jezika i bez dovoljno novca, sa sumnjivim vezama. Možda treba svi da je se plašimo.
U stvarnosti – ona se verovatno plaši nas.
Mi pripadamo sferi neupadljivih, uglađenih i uspravnih ljudi. Svi mi govorimo te jezike, putujemo često i bez straha pristupamo kapijama koje razdvajaju ničiji prostor od jasno omeđenog – nečijeg. Iza mene stoji jedan političar i neprijatno mi je što sve ovo sluša. Slušaće i mene a neprijatno mi je da odgovaram na lična pitanja u blizini ljudi. Mogla bih da ga propustim ispred.
Umesto da me sluša, slušala bih ja njega.
Iako je delovao kao da će se svakog časa progurati ispred mene, sada je zastao i pravila sam veću i veću distancu od njega svakim korakom napred. Korak napred bio je korak ka starcu koji prevodi devojci ispred njega i pojavio se iracionalan strah da će kad završi sa njom, kad se predstavi na kitnjastom nemačkom zastati da prevodi i meni što stvarno ne bi bilo prijatno.
Koliko je devojka rekla da ima novca, nisam čula ni od nje niti od prevodioca entuzijaste. Službenik koji je govorio iza stakla nije se ni čuo, i ne bi se ni čuo da starac nije ponavljao njegove reči – prvo na nemačkom kojim se razmetao, onda na “našem” obraćajući se devojci ali i nama, za koje nije znao govorimo li.
To nije dovoljno novca!
Izjavio je teatralno, više ka nama nego ka devojci kojoj je prevodio. Čak nisam sigurna ni da je to bio prevod, već slobodna interpretacija u međuvremenu dok službenik ne izgovori sledeće. Službenik je neka vrsta beležnika, on teži da ostvari utisak da ništa ne odlučuje a posebno ne komentariše, već samo beleži.
On samo radi svoj posao u ime jednog mnogo većeg sistema.
Taj sistem, a ne sam službenik, meni budi ogromnu nelagodnost. Ponor straha u kome bih mogla da se utopim smesta. Ipak budnom me drži radoznalost i navijanje za devojku da prođe što pre, kao i političar koji mi diše i vrpolji se negde duboko zašavši u moj lični prostor.
Verovatno mu se žuri, kao da se svima nama ne žuri da napustimo ovo mesto neprijatnosti i potencijalnog straha. Strah za mene nije potencijalni, on seže do poslednjih atoma mog bića. Svaka ćelija koju imam, čak i neke nebitne – ćelije kose koja će otpasti čim se počešljam, ispunjena je strahom od ljudi koji samo rade svoj posao.
U mislima sam ronila predugo.
U međuvremenu su i devojka i starac završili svoj posao i bez ogromnog zaostatka ušli na teritoriju evropske unije. Devojka je u međuvremenu pokazala svoje povratne karte, rekla sve o svojoj vezi i nabrojala druge izvore novca kao što je kreditna kartica.
– Reci da imaš kreditnu karticu! neko je dovikivao. A starac je dalje prenosio njoj kao da je daleko ili da je ogluvela naprasno od stresa. Rekla sam Dobar dan na engleskom i prvo pitanje je bilo koji je moj razlog dolaska.
– Književno veče, rekla sam i naivno mislila da će to biti dovoljno, pa ćemo preći na pitanja o povratku i novcu.
Jednako neprijatna ali pitanja koja vode ka okončanju teskobe.
I prolasku na deo gde se prodaju parfemi, pića i cigarete za one koji još nisu ništa pazarili.
– Gde se nalazi to književno veče, naglašavao je sintagmu književno veče kao da je specijalno važno ili izmišljeno.
– U Lajpcigu, na sajmu? upitao je
– Ne, ovde u Minhenu, prvi put sam ovde, nisam sigurna gde je mesto održavanja ali imam mapu, pružila sam mapu na telefonu i pokazala obeleženo mesto
– Gasteig HP8 ma da? upitao je neubeđen a ja nisam razumela zašto
– Kako se zove događaj? pitao je sedi čovek koji na prvi pogled ne izgleda kao obožavalac literature. To što zna za sajam u Lajpcigu i nije neki plus. Verujem da većina ljudi u Nemačkoj zna samo za Lajpcig kada se pomenu knjige. Znam to zato što me je već dvadeset ljudi pitalo za Lajpcig iako sam sve književne večeri imala na drugim mestima.
Kako ne bih rizikovala da pogrešno izgovorim i akcentujem ime događaja i time uvredim ovog ponosnog govornika nemačkog jezika, pronašla sam najavu za događaj i pokazala je.
– Balkan Literaturtag, hmm… otegao je predugo izgovor i zatim se nadovezao kratko na sledeće pitanje
– Ko će biti od autora?
Razgovor mi se za nijansu činio predugim.
Tek što sam htela da izgovorim imena drugih učesnika službenik se ponovo nadovezao.
– Da li su svi autori sa Balkana? Ima li nemačkih autora? pitao je potpuno neskrivene namere da me pozicionira na balkansku ili internacionalnu scenu.
– Ima i jednih i drugih rekla sam, izvinite, ne znam kako da odredim da li je neko sa Balkana ili ne. Ne znam… odgovorila sam potišteno kao da mi je stvarno žao što ljude po imenima atribuiraju određenom prostoru. Shpetim Selmani je u tom deljenju definitivno Balkan, prezivam se na ić i ja sam Balkan, Zuzan Finger je Evropa, valjda, Adrian Kasnitz je Evropa ali istočna, ili ko zna…
Ne znam zaista kako se računa
Koliko neko treba da živi dugo da bi se asimilovao dovoljno da jedan službenik koji radi svoj posao napravi pravilan raspored. Ko ide ko ostaje.
– Prođite, doviđenja, pokazao mi je i rukom da prođem. Izostao je klimaks radosnog prepoznavanja da sam zaslužila da budem tu, da mi se obraduje i poželi Schönen Tag kao što mi to žele čistači, konobari i druge uslužne delatnosti.
Čim sam izašla iz aerodroma, prodisala sam i osetila sam glad.
Nisam doručkovala a ni ručala. Mojima ne smem ni da se javim dok ne jedem. Nisam imala ni vremena da se posvetim fiziološkim potrebama ali sam odlučila da će mi zdravlje biti na prvom mestu. Zato ne jedem na aerodromu i neću uzeti junk pa svraćam u indonežanski restoran na putu do gradske sale u južnom delu Minhena.
U restoranu sedim i čekam za poneti, primaju samo keš. Razgledam ljude i čine mi se raznolikim. Radnici su uglavnom emigranti. Naprežem se da čujem kojim jezikom govore i potajno se nadam da ću čuti nekoga na našem. Ako govori, to znači da ih ima bar dvoje. Nema ni par “naših”, svi govore na nemačkom.
Izlazim i u ruci nosim kesu.
Znam da tako niko ne zamišlja književnicu ali gladna sam i ne mogu da mislim na to kako izgledam. Nisam se našminkala i tek mi na ulazu u kulturni centar pada na pamet da će biti fotografisanja i snimanja. Na trenutak se zamislim kako ću izgledati ali me ta misao brzo prođe jer mi je žena, zaposlena mlada i bela tražila kartu na ulazu.
Staloženo (i pored gladi koja me čini nervoznom i pored kese koja mi odvlači pažnju na hranu koju ću nadam se uskoro jesti) objašnjavam da sam jedna od učesnica večerašnjeg razgovora. Molim ih (sada ih je dve) da mi pokažu salu u kojoj se održava književno veče, a one mi ponovo traže ulaznicu.
– Da li je uobičajeno da svi pisci imaju ulaznicu? pitam jer mi niko nije pominjao ulaznice i propusnice bilo koje vrste.
Književno veče samo što nije počelo
Utom se otvaraju vrata i dolazi Maja Gebhardt, zagrli me i usisa kroz vrata. Dok idemo ka sceni pitam je za mesto da pojedem nudle i mislim kako ću ih pojesti za minut, samo da sednem negde. Obećavam sebi da ću ih pojesti brzo i ako su ljute jer možda me žena nije razumela kad sam rekla da bih umereno ljute a ne skroz ljute.
Maja mi priča o planu razgovora i neprijatno mi je što je ne gledam dok u backstage sobi, u šminkernici umesto da se šminkam jedem nudle koje pomalo prskaju svuda okolo, ali nema veze jer imam vlažne maramice. Maja kaže kako će se izviniti što je bolesna, što se Shpetim plaši aviona a ja sam tek došla iz Južne Amerike pa možda nećemo biti na 100% kapaciteta.
Čudno mi je ali slušam da čujem dalje i uglavnom se slažem sa svim, na kraju tema je toksična veza između Balkana i Evrope, o tome smo pričale bezbroj puta. Jedem i slušam i mislim da li imam potencijal da budem velika književnica, da li velike književnice stignu da jedu..
Da li ih službenici prepoznaju?
Da li ih domaćini čekaju još na aerodromu sa tablama koje imaju odštampano ime? Da li ih pitaju na ulazu za ulaznicu? Sigurno ne. Ne treba da budem sujetna zato što sam mlada.
– Nećemo se izviniti, kažem preko nudle. Pomalo je tišina usledila. Ne želim da budem neprijatna ali svejedno ponovim.
– Nemoj se izviniti na početku, Majo, sve ostalo može i smejem se. Razumele smo se. Tu smo, to je najvažnije, sve ostalo je nebitno.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
