Neko bi rekao da su konflikti nezaobilazni deo moje ličnosti. Ako slučajno ukucate moje ime u pretraživač, internet će ispljunuti veliki broj konfliktnih situacija iz prošlosti. Razgovor na ovu temu, razgovor na onu… Reklo bi se da se konflikta ne plašim, šta više da u njih rado i neustrašivo ulazim. Ipak, nije tako.
Na terapiji sam otkrila da je veći broj mojih odluka motivisan željom za izbegavanjem konflikta. Svađala sam se sa roditeljima, sa partnerima, sa nepoznatim ljudima na televiziji – reklo bi se usavršila sam se. Ali i dalje, konflikte ne volim i čitav je spektar dovijanja da ih izbegnem. Jednostavno, mrzim svoj glas koji zadrhti pre nego što kažem svoje mišljenje koje se kosi sa nečijim tuđim mišljenjem. Volela bih da možemo uvek i stalno da se slažemo…
Luda porodica
Možda zato što potičem iz veoma vokalnog porodičnog okruženja, izgradila sam čitav niz mehanizama da izbegnem dijalog. Znam da su porodice različite ali moja porodica je prikazana u svakom filmu ili seriji. Ako ste ikada gledali kako se italijanske porodice bučno nadglašavaju to je otprilike to. Hektična i usijana atmosfera posle koje sledi najnormalniji mogući razgovor.
Domaći reditelji su i previše pozajmili od Felinija pa imamo i Tesnu kožu i mnoge druge serije u kojima se slabo neguje kultura dijaloga. Svi pričaju u isto vreme, nepovezano, ne slušajući druge, fokusirani na to da svoje emocije izraze što tačnije i da se potom smire. I svakako postoji terapeutsko dejstvo tog ponašanja inače ono ne bi toliko dugo opstajalo. Kada bi me neko pitao da li žalim što nešto nisam rekla – mislim da ne postoji tako nešto. U porodici sam naučila i istražila sve oblike samoaktuelizacije. Ono što je takođe važno – i drugi su.
Laži i istine
Bez obzira što povremeno imaju parališuće iracionalne strahove da sam ih nešto slagala, roditelji me vrlo dobro poznaju. Izrazila sam se pravilno, drugim rečima. Nema mesta nekoj zabludi. Tako je i za druge u porodici, mi jednostavno poznajemo jedni druge veoma dobro. Nemam problem da pišem o njima i da oni to pročitaju – već mnogo pre drugih ljudi oni znaju gotovo sve što mislim o njima, sebi, zajedničkom vremenu ili doživljajima.
Mala digresija
Znam da je digresija ali volim tu digresiju – posebno je smešno kada se svi posvađamo oko događaja kome smo zajednički prisustvovali. Moja porodica je u stanju da provede sate u raspravi da li smo u Crnu Goru išli devedeset treće ili devedeset četvrte, kada je bila kriza.
Da li je do tada već bio Avramov dinar ili smo voz plaćali nemačkim markama? Da li su putnici bili uplašeni ili smo mi bili uplašeni kada je mama koristila tatin lovački nož za ručkom u obliku orla koji je ranije kupio od nekog Albanca? Da li smo mi tražili da jedemo paradajz ili je ona nas terala da jedemo paradajz a mi nismo hteli? Da li je tata ušao u voz kroz prozor u Beogradu ili u Baru?
Ništa od toga nije fiksirano. Kao književnica, svesna sam da ću pogrešiti kako god da napišem. I privatno, na večeri kod roditelja, mi ne možemo da se složimo oko verzije zajedničkih događaja, kako da očekujem da će se sa mnom složiti nepoznate čitateljke.
Disciplinovana horor priča
Disciplinovana žena je moja suprotnost. Žena koja zna kada da govori a kada da ućuti. Tako je i danas. U životu posebno ne podnosim književnost koju pišu disciplinovane žene – one koje ćute i opažaju. Rekla bih da se razlikujemo u tome što ja sećanja otimam, a one ih nekako podmuklo kradu. Ukradu rečenicu iz života, pasus iz pisma tajno ispod stola, poput kleptomanki koje uživaju u naletu adrenalina dok rade nešto zabranjeno.
Na školskom igralištu one su omiljene drugarice, nasmejane i vedre dok na rođendanu u kupatilu krišom isprobavaju parfeme i kradu sitnice. U istim situacijama ona sam što otima loptu i pobije se, ali bez problema pitam da mi drugarica pokloni haljinu koja mi se sviđa. Oba tipa književnica ne traže baš dozvolu za ono što će napisati, ali čitaoci kao i moji roditelji već znaju šta mogu da očekuju. Nije da me to čini boljom, možda me čini još bezobraznijom. U mom svetu vrednosti – dakako verujem da sam bolja.
Izmirismo se mi
Solidarnost sa onom koju ne podnosim – postigla sam ne bez kompromisa. U tome mi je pomogao ovaj odvratni svet u kome i ona i ja završimo isto. Na margini, margine. Koliko god klimala glavom, koliko god se slagala i bila suptilna diverzantkinja bilo da krade rečenice ili trpi dok se zamalo ne upiški, svet će je isto prezreti kao i mene.
Ni jedna se nije rodila da je doskočila sistemu. Jedna po jedna žena shvata da nema dobre žene i da nam svakoj nešto fali. Ili si premršava, ili si predebela, previše pričaš ili samo ćutiš, glupa si, dosadna si, zahtevna si ili si previše ravnodušna.
Promenila sam se.
Na moje veliko iznenađenje, situacija se danas izmenila. Kad kažem danas, ne mislim baš ovog ponedeljka nego u poslednjih nekoliko godina. Promenila sam se. Moj osnovni strah je bio da ću postati ona – moja arhineprijatejlica, disciplinovana žena se polako ostvaruje. Na sopstvene oči, postajem ona koja izbegava konflikt, i ide kao po jajima. Odričem se replike. Možda je to normalno.
Znam i kad je počelo.
Počelo je kada sam kao odrasla shvatila da svet ne žudi da čuje moje mišljenje. Dok su mladi – a radim s mladima pa znam – mladi veruju da su revolucionarni, nasuprot odraslima. Oni to i jesu na način da se mešaju u sve što im padne na pamet, govore ljudima opservacije koje nisu poželjne, svakom autoritetu prkose i uočavaju grandiozno licemerje odraslih.
Sećam se kako sam prezrivo gledala u skupe cipele jedne starije koleginice koja je levičarka i feministkinja i kao da sam otkrila bug u sistemu – zgroženo sam prokomentarisala to kao licemerje. Danas verujem da i mene tako komentarišu mlade žene. Kao – šta ona hoće, kakva je ona kulturna radnica ona sluša narodnjake, takve priče.
Biranje bitke
Najvažnija lekcija koju sam tokom odrastanja naučila je ona o biranju bitke. Odavno više ne idem okolo kao ideološka inspekcija i uočavam nesklade u ljudskim životima koji me se ne tiču. Godinama prećutim mišljenje koje neće biti dobrodošlo, onda kada ne postoji publika za mene i moje presveto mišljenje. Nisu misli biseri, niti su ljudi svinje. Nije mi potrebno vokalizovanje svake misli koja čak i slučajno prođe kroz mozak.
Šta više, većina njih se i zadrži tamo, izlaze samo u izabranim, autorskim tekstovima. Da li sam izgubila revolucionarnost, sigurno do neke mere da. Da li sam izgubila oštricu – gotovo sigurno da. Da li i dalje razmišljam – više nego ikad. Posebno jer razmišljam i o drugima, a ne samo o sebi, kako to rade mladi ljudi. Oni sebe vole da zovu iskrenim. Istina je da su samo nesvesni svog neznanja, bezobrazluka i subjektivnog osećaja slobode koji proizilazi iz prethodna dva.
Desilo se ipak nešto neočekivano.
Birajući bitke, sve mi je manje bitaka ostalo važno. Znam da je moderno pričati o napuštanju zone komfora ali ta zona je mi je oduvek bila nedostižna. Već dvadeset godina živim van nje i sada mi je malo dosadio život van zone. Sasvim mirno mogu da prepustim ogroman broj bitaka nekim drugim ženama. Iz fotelje gledam rasprave o tome da li da se zabrane rijalitiji, peticije koje se potpisiju oko sadržaja dečijeg programa, na slavi se nikad ne raspravljam oko gej prava ili feminizma – trudim se da uživam u jelu. Dobro veče, hvala, doviđenja.
Kao mala sam bučno zamerala mami kako može da radi u hemijsko-tehničkoj školi među đacima koji je ne razumeju i mrze da uče. Nije mi bilo jasno kako retko daje kečeve i uopšte nije stroga prema đacima koji su često nepristojni, arogantni ili otvoreno nasilni. Nikad nije rekla da nije dovoljno plaćena, imala je sasvim druge razloge za tolerisanje onoga što i danas zovemo ove nove generacije.
– Njih to ne zanima. Oni ne razumeju za šta im u životu treba limes. Hoće da se zaljube i to je sasvim u redu. Ne želim da ih kažnjavam. Marija, moraš spustiti kriterijume ako nećeš zauvek da budeš nezadovoljna.
Ko, bre, da spusti?
Tada, to mi se činilo kao ogromna uvreda. Zašto bi profesor u jednoj školi imao niže kriterijume nego u drugoj, zašto bi hemijsko-tehnička škola bila ispod prestižne? Zar to nije nepravedno? Paternalistički? Uvredljivo? Ne, to je jednostavno istina. U prestižnu školu idu oni koji su željni znanja i prestiža (ili su njihovi roditelji željni znanja i prestiža), u druge škole i ne baš. Ne može se raditi na silu. Neko mora da prihvati da neće imati ravan stomak ako ne vežba, neko da neće znati matematiku ako ne vežba. Možda ljudima više treba ravan stomak nego matematika i to je sasvim okej.
– Veliki deo njih uči samo za dvojku, i ja sam tu da im pomognem da osvoje taj zakonski minimum. Blistave trojke na kraju nagradim četvorkom. Postoje i oni koji uče za pet, u generaciji javi se po neka učenica, i sve što znam i mogu tada usmerim ka njoj, rekla bi mama i to bi me pomalo smirilo. Ne u potpunosti.
Danas to znam i sama.
Često zakukam kako je meni teško i sve mi je uvek teško i ide težim putem. Onda se setim da nikad nisam učila samo za dvojku i znam da sam sama odgovorna za to. Sama sam izabrala da nema povlađivanja, da nema propuštanja, nema razloga da kenjkam što je tako.
Da li sam postala popustljiva, da i te kako. Da li sam popustljiva uvek? Nikad kad je važno. Možda me to teši.
Serijom propuštanja javnih događaja, razgovorima u malim grupama popularnije nazvanih sektašenje, izgradila sam svoj mehur istomišljenica ili obraćanja direktno u kameru. Moji stalni konflikti zakopani su iza gomile blokiranih profila, izbrisanih naloga i svakakvih načina da se ogradim od ljudi koji bi mogli da me povrede. Da li je to spisak izgubljenih bitki? Da, naravno. Jednostavno, ne mogu čak ni da se pretvaram da me to sve zanima.
Sve se već desilo, ali stvarno
Psihoanalitički teoretičari se slažu u tome da se svaki događaj koga se plašio već nekad desio. Možda se ta disciplinovana žena u meni nekad desila i zato svim snagama želim da pobegnem od nje. Ponekad se zgrozim kako sam popustljiva, skoro ljigavo klizim kroz prste uz puno diplomatije. Plašim se šta ako počnem da kradem barbike, samo mi još to fali. Svako ima neki strah, moj je strah da ću biti preterano poslušna, duša od žene, pomirljiva blaga i pretvorna. Kako pisci od biblije do danas vole da opisuju žene. Uprkos strahu, menjam se.
Dobro, ne baš sve…
Gde sam ostala ista? Negde na dnu srca, duboko u meni. Tamo gde nema kompromisa. Konflikt nad konfliktima između biti i ne biti. Sa sobom, sa onima koje volim, uvek za ono za šta živim i još malo snage koju čuvam za one iz mladih generacija koje su drske, bezobrazne, nemaju pojma ni o čemu ali znaju da sanjaju pravedno.
U meni i dalje živi ta nepodnošljiva, nepristojna i nasilna devojčica koja otvoreno povređuje ljude u konfliktu. Prepoznajem takve devojčice, volim ih i ohrabrujem da budu još gore, da ne veruju ni meni ni bilo kom drugom. Da se ljute, imaju pravo na to, ako nemaju nek ga osvoje. Da predajem matematiku, to bi bile moje petice iz matematike. Nisam luda da ostavljam kečeve za jun pa da moram da izgubim mesec dana na njih. Veći deo godine, sam na odmoru. Opametila sam se.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Camille Couvez on Unsplash
