Staro kupatilo je bilo veoma lepo po mom mišljenju. Tačnije u njemu sam provela veći deo svojih tinejdžerskih dana. Kad bolje razmislim, svako je u našoj kući kad želi da se izoluje od drugih provodio vreme u kupatilu. Jednom je baba pronašla mamina ljubavna pisma i zatvorila se u kupatilo da ih čita. Mama je lupala na vrata kao pomahnitala. Brat i ja smo to gledali sa blagim podsmehom. Kao da je važno? Šta god da je u tim pismima sad je nebitno… Mama je ionako udata za tatu više od petnaest godina, zar ne? Sigurno ne može biti toliko strašno. Inače mirna mama je bila na ivici razuma ispred vrata kupatila koja se zaključavaju iznutra.
Zaključano iznutra
Primetila sam to i kasnije u stanovima u kojima sam živela. Jedna posebna vrsta brave koja ima ključ samo sa unutrašnje strane. Prvi put kad sam osvestila šta to znači prošla me je jeza. Žena koja se sakriva od muža nasilnika je prva misao koja mi je pala na pamet. Mali dokaz da su arhitekte celog sveta mislile na tu, specifičnu vrstu privatnosti. Ormarići za lekove, za prvu pomoć, sve to krije kupatilo.
Narandža, malo ugašena
Deda i baba su prvi ljudi kod kojih sam videla totalno dizajnirano kupatilo. Kupatilo je bilo kao neki san uz psihodelike. Verovatno potiče iz sedamdesetih. Najveća osobenost ove po svemu posebne prostorije u njihovom, sada najčešće mom stanu je pririodno osvetljenje. Ogroman prozor na visini, koji je gledao na pomoćnu terasicu i unutrašnje dvorište. Danas on gleda na improvizovanu kuhinju i nov red zgrada koje su nikle u unutrašnjem dvorištu. Imao je zavesu sa krugovima narandžaste braon i žute boje – nalik na enterijere iz filmova Wes Andersona.
Ceo enterijer kupatila je na neki način posvećen narandžastoj boji – za ovu priliku zvaćemo je paklena pomorandža. Ta boja je specifična jer je zagasita i fluorescentna u isto vreme. U kupatilu je iskombinovana sa off-white, belom koja nije zapravo bela i u kojoj su bili izrađeni elementi, ali i bojom vrata i sve stolarije u stanu. Ako se može reći da postoji zajednička karakteristika svih članova moje porodice to je patološka potreba da slažu boje. I generalno odnos prema bojama.
Više boja jeseni
I mama i baba, kao i babina rođena sestra imale su svoje palete boja. Nadimci su u mojoj kao i u mnogim porodicama često davani kada se rodi neko treće ili četvrto dete pa svi imaju nadimke u odnosu na tu – najmlađu bebu. Zanimljivo je da su braća u porodici moje babe bili jednostavno Bora i Mića a da su dve devojčice bile Seka i Beba. Tako su Seka i Beba poput bliznakinja bile dve polovine nečega jednog.
Seka je nosila tople boje, Beba hladne. Iako Bebu nikad nisam upoznala jer je umrla pre mog rođenja, nepogrešivo bih u bilo kom trenutku mogla da jasno odredim svaki njen predmet, od penkala preko marame, prstena ili haljine. Beba je, kao uostalom i svaka žena u mojoj porodici imala ono što se zove capsule kolekcija. Savršeno usklađena garderoba u kojoj se sve jedno sa drugim slaže.
Kao da se boje nasleđuju, Ceca je nasledila tople tonove od Seke ali tu je već bila primetna razlika. Mamini topli tonovi bili su zaista mnogo više topli. Možda je to i posledica novog vremena i tehnologije boja, ali mama je uvela boju cigle, sve nijanse narandžaste i žutu. Sekine boje bile su više zagasite, uz flertovanje sa svim toplim tonovima ljubičaste. Moja mama bi nekad možda nosila bordo, ali ljubičastu zaista nikad.
Clutter uspomena
Različite palete boja činile su kuću nekom vrstom podeljene teritorije. Niko nije odustajao od svojih zamisli, te su i suveniri donošeni u različitim tonovima. Svako je imao svoje mesto u izložbenim delovima zajedničkih prostorija. Zidovi, police, sve što se vidi bilo je mesto gde se može okačiti slika, ubaciti fotografija, goblen, ukrasni tanjir ili neka druga vrsta suvenira.
Moje razočarenje činjenicom da su suveniri u stvari precenjeni komadi bez ikakve umetničke vrednosti bilo je enormno. Jedan sat iz švajcarske bez kukavice ali sa teškim klatnom (koje je razumljivo odmah bilo onesposobljenog zvuka) posmatrala sam kao božanstvo. Stroj za prikazivanje filmova bio je rezervisan samo za posebne prilike. Ukrasi od stakla, neke teške vaze koje se mogu na buvljaku naći praktično besplatno za mene su bili relikvije.
Najveće razočarenje su mi bakarni setovi za kafu sa ručno rađenim kujundžijskim ukrasima sa pijace u Turskoj. Ove godine – videla sam da je to izuzetno jeftino i moji dečiji snovi da živim u bogatsvu i izobilju su se raspršili. Delom zato što već imam u stanu, a delom jer je prilično neupotrebljivo, nisam kupila. Htela ne htela da razumem, moja porodica je bila obična malograđanska, provincijska porodica a ne kraljevska porodica kako sam u detinjstvu zamišljala.
Total dizajn
Ne znam ko je idejni tvorac starog kupatila. Da kupatilo može da se proda na ebay verovatno bih zaradila dosta prodajući ga iz delova. Samostojeća kada sam nožicama od kovanog gvožđa i ukrasima. Tuš koji je praktično večan i liči više na stari telefon sa brojčanikom nego tuš. Ogledalo od teškog plastičnog materijala koji se više ne pravi. (Verovatno jer je kancerogen.)
Ormarići koji su pravljeni po meri i u kojima se krije čitav život svih članova moje porodice. Parfemi i lekovi, arhaični ulošci, različiti razređivači, farbe, pomade – da li iko danas kaže pomada? Kupatilo nije imalo svog nameštaja ali je sedenje na wc šolji sa nogama podignutim na stolić s lavaboom, bila omiljena aktivnost svih nas. Ležanje u kadi. Satima, danima, godinama.
Svi mi koji pričamo u kupatilu
Postoji ta scena iz romana Freni i Zui kada, Zui u kupatilu ima dijalog sa majkom. Jedno vreme, u dvadesetim bila sam opterećena identifikacijom sa porodicom Glas jer je intimnost tih razgovora u i oko kupatila bila nešto što je obeležilo moje detinjstvo i ranu mladost. Naravno, u pozadini svega je kao i kod Selindžera rat i sve ono što se nije izgovaralo. Nismo mi tek tako odlučili da živimo kod babe i dede i da se svi sabijemo u maminu devojačku sobu.
Devedeset četvrta godina je bila ta kada smo prodali stan za dvadeset pet hiljada maraka, od čega smo dobili devetnaest i počeli izgradnju kuće na periferiji koja do danas nije završena. Svaka štednja je bila pojedena i popijena. Tata se zaposlio kao noćni čuvar pored redovnog posla u fabrici. Time, uštedeli smo i na jednom mestu za spavanje kod babe i dede.
U trpezariji, deda je držao privatne časove matematike, baba je vodila evidenciju. Mama je radila a mi smo živeli jedino kako smo umeli. Ponekad smo kupovali tinejdžerske časopise i bugarske kopije kaseta i cedeova, nosili smo “neoriginal” patike i lepili postere preko starih tapeta koje nismo imali kad ni kako da zamenimo.
Kod moje drugarice, zamenili su tapete – golim zidovima ofarbanim belim krečom. Sav nameštaj tonuo je po podu, rashodovan tužno sećajući na bolje vreme u kome je kupljen. Umesto lustera sa više sijalica stajala je jedna plafonjera. Rasklimani parket prekriven je itisonom. Seka je verovatno zbog toga čuvala taj privid da je nekad bilo bolje i da će se to vreme vratiti. Tapete ipak nisu nikad došle na red, za njenog života.
Smrt i kupatilo
Umrla je od niza moždanih udara. Njena smrt je po malo i do danas neistražena jer se u našem zdravstvenom sistemu smatra da je osoba od sedamdeset osam godina ispunila svoju životnu ulogu. Sve je počelo kada se deda po običaju jednom napio u gradu, pijan vozio i potom slomio ruku na povratku kući. Baba je ekstremno teško podnela njegov pad i gotovo instant obolela od demencije, što je uzrokovalo da prestane da pije sve lekove uključujući i one neophodne – za srce.
Pri toj demenciji koja je nastupila kao vremenska nepogoda, zaboravila je sve ljude i sve odnose. Počela je da živi u nekoj vrsti užasnog košmara u kome su pomešani drugi svetski rat, ratovi devedesetih, izbeglištvo i logori. Uvek je sedela na svom mestu, na trosedu kraj televizora, perfektno sređena sa dodatkom perjanog prsluka koji je nosila i u kući. Ličnu tašnu je držala u krilu kao da samo što nije krenula negde. U tašni je držala nož.
Rekli su nam da iz okoline uklonimo sve detalje.
Deklaterovanje, tako se to zove. Sve uspomene treba ukloniti kako osoba koja se ne seća ne bi stalno bila nesrećna jer ne može ničeg da se seti. Usledilo je skidanje slika i uklanjanje svih onih sitnurija koje su činile stan posebnim. Ispred njenih očiju neki su, njoj nepoznati ljudi, raspremali oko nje i pakovali sve u kutije.
Danas kad se toga sećam, posebno me boli sitni detalj koji celoj priči daje bizaran twist. Iz nekog razloga je znala ko sam ja. U razgovorima sa mnom, prepričavala mi je kako izgleda to što se oko nje dešava. Naša veza, bake i unuke bila je potpuno ista. Znala je ko sam ja i šta studiram, znala je imena svih mojih drugarica, čak i raspored predavanja i ispita pa me je o tome pitala sa interesovanjem. Ipak prešli smo iz relativno normalnog odnosa bake i unuke u jednu vrstu zavereničkog prijateljstva. Svakog dana ona mi odaje šta se oko nje dešava u pomalo paranoidnom tonu.
Izazivala sam stalne svađe u porodici.
Meni nije bilo moguće objasniti prirodu njene bolesti. Okrivljivala sam majku i dedu da ne rade ništa da joj bude bolje, ne pitajući se šta oni prolaze kada ih zove pogrešnim imenima i menja im uloge svakog dana. Mami se poveravala o svakoj noći provedenoj s dedom, koga je zvala nimalo laskavo “onaj seljak koji tvrdi da je moj muž”. Prisluškivala je njihove razgovore da bi otkrila zaveru i apsurdno – verovala je apsolutnim strancima. Demencija celu porodicu gura u jednu vrstu psihoze – svi neprekidno žongliraju između toga ko su i uloga koje su im dodeljene a koje oni prihvataju kako bi smanjili konflikt. Do konflikta ipak dolazi stalno.
U kupatilu, sve je uvek u kupatilu iza vrata zaključanih s unutrašnje strane.
Naravno da je mama vrištala kada je pronašla skladište nepopijenih lekova za srce u kupatilu. Ne sećam se detalja, jer i nisam bila u gradu, ali ubrzo zatim baba je pala u komu i nije se budila do smrti.
Jednom prilikom i to je poslednji put kada sam je videla živu, ležala je u krevetu kao da spava, budeći se samo pomalo, a tada smo mogli da je hranimo – čajem ili lakim kompotom. Deda je tom prilikom pričao detalje njihovog zabavljanja i noći i noći u kojima su neprekidno vodili ljubav. Na neki način je bilo nadrealno. Baba leži u komi, on obučen leži u krevetu kraj nje i priča joj nežne i lepe reči. Govori “moja devojčica, moja lepotica”.
Ona na sebi odgore ima pidžamu, ispod kombinezon, pojas sa halterima. Noge su joj u kompresivnim zavojima da se spreči zgrušavanje krvi od dugog ležanja. Doktorka je rekla da su to serije lezija na mozgu, desetine malih udara, eksplozija i hemoragija koje oštećuju mozak nepovratno. Nema više vajde od nekakvih ginko biloba suplemenata i lekova za cirkulaciju. Mi sedimo tu i pričamo o njihovoj vezi. Po prvi put brat i ja i mama nismo deca, moj tata nije zet, svi smo samo obični ljudi. I svi slušamo.
Njeno ime, njeno pravo ime
Ovih dana kruži anketa u kojoj neko pita mlade na ulici kako im se zovu prababe i pradede i oni ne znaju. Od profesorke Milene Dragićević Šešić saznala sam da se, po nekom istraživanju o ženama u kulturi, veći deo ljudi ne seća, niti je ikad znao devojačko prezime svoje babe. Ženske potomke kažu pamte uglavnom po nadimcima, često ne znaju ni pravo ime svoje babe, ni prababe. Hoću reći, nisam iznenađena, to nije neko znanje sa kojim se jednostavno rađamo.
Novo kupatilo je urađeno tek posle njene smrti.
I to ne odmah. Godinama kasnije. Pukla je cev i komšinica se žalila na poplavu. Zapravo ceo zid u hodniku je ovlažio. Još uvek smo bili jako siromašni ali je tata nakupio novca za tu neophodnu izmenu. Zvao me je da obiđem radove. Išli smo zajedno da kupimo novu kadu i pločice. Nameštaj po meri iz kupatila razvaljen je i verovatno založen u toku zime u kaminu.
Na podu je bio teraco.
Majstor koga smo angažovali je daljnji rođak moje ujne ili tako nešto. Bio je danima sam u stanu. Kada sam ušla, reč šok ne bi bila tačna da opiše mešavinu zgražavanja, gađenja i bola koju sam osetila pri pogledu na zidove i posebno pod kupatila. Prvo što bode oči su plastične cevi koje su bile spolja, preko pločica. One su krivudale – jer su plastične i pričvršćene su tiplovima kojima kao da je jedina svrha bila da se svaka pločica izbuši bušilicom.
Kada je stavljena naknadno, kada su pločice već bile urađene pa iznad kade izvire jedan deo pločice možda dva tri centimetra visine, kao da je greška. Modernu PVC kadu okružuju te cevi za dovod vode, koje se pružaju po celom kupatilu. Svaka fugna pločica je različita – i neravna.
A na podu je spektakl.
Sve pločice su isečene i polepljene u obliku romba uokvirujući slivnik koji je ispostavlja se važan estetski element novog kupatila. Oko njega su neravno sečene pločice zalepljene preko pravog teraco poda, koji je imao svoj pad i savršen odvod vode. U novom kupatilu je to nekako pokvareno, pa se deo vode sliva i ispod kade. Stajala sam nasred kupatila i plakala od nemoći. Nismo imali novca za novo kupatilo, majstor je osim što je alkoholičar takođe i siromašan pa nije bilo svrhe da ga zovemo da plati novu izradu.
Dileme
Prvi put sam se zapitala da li je arhitektama teže kada im je klijent jako bogat pa majstori upropaste granit koji je specijalno donesen iz inostranstva ili je gore kada su klijenti jedva skupili novac za pločice a majstor opet upropasti. Isto sam se pitala i kakva sam ja to nikakva projektantkinja kad je moj otac isplatio pijanog majstora koji je uništio svaku pojedinačnu pločicu i preko telefona mi objašnjava da tu više nema šta da se popravi a ja u nemoći stojim i ćutim.
Pitam se kako smo tako odjednom siromašni da mi se čini sve beznadežnim a ta moja diploma korisna je koliko i na njivi. Još jednom, poslednji put kako se sećam, pomislila sam kako je malograđansko gnezdo sa ugradnim elementima i zavesom sa dezenom iz sedamdesetih bilo bolje. Poslednji put sam pomislila da je ono tada bilo bogatstvo u odnosu na ovo sad.
Lep je ovaj stan, veliki. Mora da smo bili bogati, setno je rekla baba, tiho više za sebe stežući tašnu u kojoj je nož. Mi smo oko nje kao vredni mravi raspremali i iznosili ono što bi danas bio redovan repertoar buvljaka. Potrebno je deklaterovati. Moramo ukloniti sećanja koja su tu samo da frustriraju.
Fotografija: Claire Mueller on Unsplash
