Leto je počelo ali ne i onima koji rade. Gradovi leti su potpuno drugačiji kada u njima gostujemo. Godinama, uspela sam da izgradim život kao stalna gošća ali i stalna domaćica. Nekada mogu da oneobičim Beograd kao da u njemu gostujem jer sam prečesto tu samo prekratko. I istovremeno da napravim malu, svoju kuću u svakom gradu na svetu. Prinudno – moje ulice postaju moje u Buenos Airesu, Skopju, Bolu… Moja najbliža radnja, moja pekara, moja pijaca, moje leto. Verovatno neki mehanizam odbrane od stalnog turističkog konzumerizma. Privremene paste za zube i privremene frizure.
Ne znam ko je izmislio turizam ali sve više se pitam zašto. I posebno kad je leto. Mi odlazimo na po tri, četiri dana i živimo u tuđim kućama, spavamo u krevetima koji nisu naši. Mi koji putujemo zbog posla, više želimo negde da ostanemo. Da imamo negde u nekom mestu, kod kuće ili u gostima – privid normalnosti. Čak i kad sam tu samo četiri dana – želim da u frižideru ima nečega.
Moj krevet
Sad kada želim da prepričam tu priču, deluje mi neverovatno. Upoznala sam jednom jednog profesora koji nije želeo da spava u tuđim krevetima, pa je svuda sa sobom nosio svoj. Ne znam kako je to tačno izgledalo, ali on bi poslao svoj krevet u isto mesto gde ide, i krevet bi došao kao deo prtljaga, valjda. I on bi svuda spavao u svom krevetu. To mi se činilo, a i danas mi se čini kao najveći luksuz svih vremena.
U spavanju nemam posebne preference. Izračunala sam tačno. U protekloj godini spavala sam u tačno 54 druga kreveta, što nije ništa u poređenju sa onima koji rade putujući – glumicama, pevačicama, didžejkama. Naravno, budući da ne putujem sa svojim krevetom, razvila sam druge načine da mi san bude kakav takav u tim drugim. Ako soba ima prozor (a bila sam i u jednoj sobi bez prozora) tada izaberem mesto koje je najudaljenije od izvora prirodne svetlosti. I ponesem jastuk. Na više od 30 mesta u koja sam išla nisam ponela jastuk. Tamo gde sam ponela – višestruko se isplatilo. Naravno, na umu sam imala profesora koji nosi krevet. Samo sam ja neka jeftinija vrsta tog komfora.
Ne napustimo zonu komfora
Puno mudrih citata sa interneta kaže nam da napustimo svoje zone komfora. Nisam glupa, znam da se ne obraćaju meni – već imaginarnim ljudima koji su učaureni u svoje rutine, svoj stan, dvoja kola i kreditnu sposobnost. Ali i ako govore njima – šta bi to trebalo da znači? Da njihovi savršeni životi nisu savršeni jer svakog dana spavaju u svom krevetu? Da li je ta savršenost nešto što po svaku cenu treba pokvariti?
Ne znam kada se to desi drugim ljudima, ali meni se desilo kada sam prvi put gledala Harija Potera. Neko (nije neko nego JK Rowling) je nazvao normalci ljude koji žive, pa… normalno. Kao dete, uvek sam želela da moja bučna porodica bude normalna. A onda, u jeku puberteta – poverovala sam da je to normalno nešto čega se treba kloniti. Treba biti izuzetan, a ne normalan, tako nešto.
Moram priznati da nikad nisam pročitala Harija Potera, iako imam izvesnog poštovanja prema uspehu tog bestselera za decu i odrasle. Upitni su mi i ostali stavovi autorke kao i cela franšiza nastala od te ideje. A ipak negde duboko, u talogu nepreispitivanih mišljenja – ostalo mi je to kako je dosadno biti normalan.
Nenormalnost
Možda je počelo i pre normalnosti Harija Potera, možda je to bilo kada sam (kao i svi) više volela Anu Karenjinu nego Ljevina… Ili kada sam male punačke dobre vile iz Diznijeve Uspavane lepotice smatrala dosadnim u odnosu na zlu vilu. Ne znam da li je bilo leto ili nije… Tek, to drugo – van zone normalnog, komfornog postalo mi je životni cilj.
Ne vredi sada da se žalim.
Kada sam studirala arhitekturu jedan od omiljenih arhitekata bio mi je Rem Koolhaas. Njega su u jednom trenutku zvali leteći Holanđanin jer je više vremena provodio u putu nego na jednom određenom mestu na zemlji. Rem nije naročito značajan kao arhitekta dela izuzetne lepote koliko je značajan jer je stvorio sasvim novo poimanje arhitekture.
Jedan od najpoznatijih njegovih učenika je Virgil Abloh – i estetika brenda Off White je nastala prema filozofiji postmodernističke kritike masovne potrošnje. Jeftino na mestu skupog, bilo bi možda najtačnije opisati taj koncept. U formativnim godinama, pročitala sam gotovo svaki intervju i svaki manifest koji je napisao. Pornografija potrošnje, smeće i umetnost, đubrište svake filozofske misli i klima uređaj kao veštačka pluća svakog grada. Da li ste znali da je baš aircondition omogućio nebodere – jer kako bi se inače disalo?
Leto za zanimljiv život
Rem Koolhaas je jednom rekao kako je hteo da vodi zanimljiv život. Učinilo mi se to kao stari hercegovački pozdrav novorođenčetu – samo da živi burno. Da li je to možda kletva – dabogda živeli u interesantna vremena? Tek, kletva ili blagoslov, evo me – dvadeset godina kasnije, živim interesantno.
Najbolje od svega je što sam sebe uvek smatrala dosadnom osobom koja, očekivano – živi dosadno. Kako svi imamo samo svoj, jedan život, nemamo mogućnost da znamo da li je moglo biti i dosadnije, zanimljivije, normalnije.
Nenormalnost kao uvreda
Nedavno sam se veoma uvredila kada mi je drugarica u zajedničkom razgovoru rekla upravo to – kako živim veoma zanimljivo. Kako su moji događaji burni. Ranije, kada su mi to muškarci govorili – obično je išlo uz pogrdan, posprdan ton. Nisam materijal za brak, živim previše zanimljivo. U to zanimljivo se pakuje i da živim menjajući krevete. I to ne na putovanjima.
Uvredila sam se, taj miran i dosadan život u narodu je povezan sa izvesnim pravilima i nepisanim moralom. Patrijarhat nalaže da je žena čuvarka ognjišta, uvek uz kuću ili kraj šporeta. Ona koja ide, putuje… tri tačke znače – dopunite sami. Samo zamislite šta sve ona radi skačući iz kreveta u krevet. Za muškarca je nekako i normalno da je na službenom putu a žena… To je već drugačije, ona je time prekršila sva poznata pravila normalnosti – tako se ne može održati ni veza ni brak.
Ne mogu da se žalim ni na leto ni ovako
Osetila sam to pomalo kada sam prepričavala svoje doživljaje sa putovanja u Brazil i Argentinu (ponekad se osećam kao da pratim leto duž zemaljske kugle). Da li je normalno da žena mojih godina ide na put sa drugom iz detinjstva? Ko kaže šta je normalno? Ne mogu da se pretvaram da ne vidim poglede u stranu kada neko shvati da ne putujem sa partnerom svuda. Kada čuju da živimo u različitim zemljama? Da različito provodimo odmore? Moja veza automatski zvuči manje ljubavno, manje ozbiljno, manje normalno.
Ne mogu da se žalim. Želela sam ovaj život. Želela sam da mi manje znači forma od suštine. Ne mogu da se žalim. Tako sam htela.
Mogu da se uvredim i da budem tužna. Znam da to ljudima često nije jasno. Pa sama si htela… Život koji živimo isto tako je i izabrao nas. Ne može svako da se spakuje u kutiju normalnosti. U običnom, normalnom životu, ja bih bila samo još jedna od žena sa invaliditetom. Jedna od onih koje treba mirno i strpljivo da nose svoj beleg koji ih odvaja od normalnih, u društvu normalnih. Mogla bih da budem strpljiva i voljiva, da posvetim život deci koja su okolo, i isto tako sedim kraj nekog ognjišta. Naprimer očevog, ili bratovog.
Mogu da se uvredim
To naravno nije bila opcija. Možda još od kad sam prvi put pročitala lektiru. Ne vodi se kao normalan život jedne žene da putuje ili da se zaljubi na više od 1000km daleko. Isto tako nije normalno imati potpuno druge teme od prepričavanja svakodnevne knjige žalbi o čarapama koje skupljam po kući za mužem ili tako nešto. Moj jastuk je prošle godine baš puno putovao, možda bih mogla da pričam o tome sledeći put kad se nađem u društvu. Možda bih mogla bez uvrede da prihvatim da mi je život zanimljiv. Mogla bih da prestanem da sanjam o normalnosti, koja mi stalno izmiče.
Kad ležimo u dnevnoj sobi, sa nogama isprepletanim, zaista delujemo kao sasvim bilo koji drugi ljudi na svetu. Tešim se, kako sam normalna, obična i dosadna takoreći. Kada spavamo u krevetu, izaberem stranu koja je dalje od prozora, a kada sviće krijem se iza njegovih leđa da mi duže bude mrak. Ujutro jedem pahuljice a nekad i jaja, čini se kao svi ostali ljudi. Ali tu verovatno prestaje svaka sličnost.
Leto u malom koferu
Moje stvari su uvek složene u jedan mali kofer. Na e-mail mi dolaze novi pozivi za nove poslove koji su daleko. Ručam najčešće u restoranu i najviše vremena provodim čitajući. Ponekad zatvorim oči i slušam knjige na radiju. Dva sata dnevno učim. Odnos u kome sam još uvek trpi da ne spavamo svaku noć u istom krevetu. Štaviše, spavam u desetinama različitih kreveta, spavam na sedištima aerodroma i on mi kaže “dobro jutro dušo, kako je bilo” i ja kažem isto to. Kažem Deana se porodila ili nešto što je svakodnevno. Nemam luksuz da prećutim bitne ljude i bitne osobe jer bi to stvorilo procep za sumnju.
Moje normalno je drugačije nego drugo normalno. Danas, mislim da su ljudi koji voze karavan automobile i žive u kućama sa uređenim travnjacima izmišljeni kako bismo se osećali loše. Normalno svih mojih prijatelja je drugo normalno. Jedna drugarica uči korejski svakog dana pomalo, druga noću radi u pozorištu, treća nikad nije naučila da vozi a posebno nema karavan. Ne mogu da se žalim, ipak mogu da budem uvređena ili tužna. Ponekad sam neverovatno uvređena ili tužna – onda kada se normalnost koristi da uvredi ili rastuži. Znam da nikad neću biti skroz normalna. Veći deo vremena je prelepo. Postaje tužno onda kada se poredimo. A sve je neuporedivo. Posebno leto.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Pawel Czerwinski on Unsplash
