Srećna porodica: Ljudi koji pišu

Ljudi koji pišu u knjigama i filmovima izgledaju potpuno drugačije nego što jesu u stvarnosti. Tačnije, možda je ta predstava zasnovana samo na muškim piscima – pa je neko onda u industriji izmislio neku žensku verziju toga. Mogu da kažem da sam se u životu zeznula puno puta. Baš oko tih lepih slika u koje sam verovala. A ljudi koji pišu lažu. To je ono što rade – lažu. Ne verujte im. Mene su prevarili toliko puta. Sad ja možda treba da naučim da varam.

Ljudi koji pišu nisu jedini koji varaju

Evo na primer arhitekti. Gde god se okrenete u knjigama i filmovima oni su glavni likovi. Valjda je ljudima koji pišu uvek bilo važno da imaju nekakav markantan lik. Ako je neko bogat a ima ukusa – on je uvek arhitekta. Ljudi koji gledaju filmove i serije vole da vide lepe ljude koji su uz to i pametni, rade izuzetna dela i hodaju okolo u super stilizovanom životu.

Razume se u pare i razume se u umetnost, na policama su razne ilustrovane knjige, a linije u stanu su ravne uz velike staklene prozore. U stvarnosti nisam srela ni jednu osobu koja kaže „želim da imam belu kuhinju i puno pravih uglova“. Svi pokazuju slike sa Pinteresta u kojima ima puno prekrivača i dezena, okruglih fotelja i stilskih drvenih lajsni po zidovima.

Odaću vam tajnu komercijalne arhitekture. Arhitekte mrze lajsne. Mrze tople kućne kutke koje vi volite i sve vrste prelepih vaza. To su stvari koje vole (da prodaju) uvoznici nameštaja i zavesa. Arhitekte vole nešto sasvim drugačije – za šta gotovo nikad ne dobiju priliku. Novi bogataši ne vole nikakav tihi luksuz već Fendi nameštaj i tapete od svile, tapiserije i duboreze, zlatne pločice, takve stvari.

Bogataši vole da se vidi da su bogati ili vole da se vidi da su dugo bogati. Nouveau riche će imati “više je više” pristup, old money će imati tradicionalan pristup. Istovremeno svi će kao da kažu neku posebnu mudrost govoriti “ne volim hladne prostore” ili “želim da ova kuća bude dom” i tome slično.

Mašta

Pre puno godina, dok sam još maštala o karijeri u dizajnu enterijera prijavila sam se za posao u jednoj velikoj kompaniji koja radi za strano tržište. Bogataši svih zemalja su ujedinjeni. Njihov novac ne potiče iz činjenice da se dobro razumeju u istoriju arhitekture niti ih takvo što zanima. Odlično, mislila sam – zato su stručnjaci tu.

Razgledala sam prethodne radove biroa koji je vrlo puno radio – imali su na desetine poslovnih i privatnih objekata širom sveta. Jedan odeljak na njihovom sajtu imao je naziv – palate. Kliknula sam da vidim šta se naziva palatama. To su bile razne kuće ogromnih kvadratura koje su od poda do plafona bile prekrivene nezamislivim luksuzom. Mnoge moje kolege to zovu kitch ali ja se ne bih složila.

Kitch me odmara

Definiciija kitcha se vezuje za aspiracije radničke klase ka srednjoj – nikako za one koji su političke ili društvene elite. Kitch bi dakle bilo kada jedna baka koja nema dovoljno novca za sliku kupi reprodukciju Mona Lize u obliku zavese od perlica i okači je između kuhinje i dnevne sobe kako bi ukrasila svoj prostor.

Kitch su svetleći krstovi iz filma Holy Electricity i patuljci u vrtu nečije bake koji oplemenjuju prostor, ukrašavaju ga istovremeno ne pretendujući na umetničku ili arhitektonsku vrednost. Perje na olovkama, šljokice i ljubavni šund roman koji nosim na plažu kako bih uživala u jeftinim emocijama. Kitch je ono što jeste i donosi radost babi i bebi. Kao Evrovizija.

Kitch izaziva prezir samo snobovima koji su umislili da umetnost može poslužiti za zabavu. Spoiler: ne može. Umetnost nije tu da uteši i spasi, i nikad nećeš pustiti kompleksno umetničko delo koje ti uništava život povodom raskida a kičastu pesmu koja ti kaže da okreneš novi list hoćeš! Moraš! Inače ćeš se veoma upropastiti u životu.

Nije ni za šta

Kad kažem da enterijeri palata nisu kitch istovremeno želim da kažem da nisu ni umetnost a bogami ni funkcionalni objekti namenjeni stanovanju. Oni su neka vrsta štake. Ortopedska pomagala u putu do vrha. Jedan u nizu instrumenata koji su tu da pokažu put koji je do sada pređen ali i smer u kome će se kretati želje i potrebe investitora.

Drugim rečima, neko želi da pokaže koliko je zaradio do sada, na koga se ugleda i šta su dometi kojima stremi. Kuće i druge zadužbine tu su da pokažu koji je sistem vrednosti koji se sledi – to nema nikakve veze sa estetikom. Odnosno, ima samo posredne. Ako neko u svom domu cele zidove prekrije zanatskim duborezom sa elementima majstorstva – svakako želi da kaže da ceni ljudski rad. I spreman je da plati za to. Možda ima uspomene na palate kojima se divio kao dete – onda kada je sistem vrednosti uspostavljan. Bio sam oduševljen tim i tim, a danas sam dorastao tome – i krećem se dalje – ka zvezdama.

Put od palate do ljudi koji pišu

Gledala sam duboreze i persijske tepihe po 3d modelima i renderima tih palata izloženih na tom sajtu. Krhko je znanje. Niko me nikad nije učio kako se reprodukuje vernakularna ili religiozna arhitektura. Pomislila sam kako su takvi poslovi mnogo više za istoričare arhitekture a ne za mene koja sam učila o savremenim materijalima.

Osetila sam ogromnu nelagodu, po prvi put suočeći se sa nečim što ne znam i ne želim da znam da radim. Enterijeri tih palata podsećali su me na male svirače klasične muzike iz Knez Mihailove koji virtuozno sviraju špicu “Pirata sa Kariba”. Pred njima ljudi dugo zaneseno stoje i dive se delima koja zovu “klasična muzika” iako su kompozicije pisane pre svega par godina za komercijalne Holivudske filmove.

Razmišljam o tome šta je tu “klasično” ili “ozbiljno” kako svet obično naziva višeinstrumentalna dela sa harmoničnim kompozicijama. Razmišljam o neoklasicizmu Stravinskog. Razmišljam previše, overthinkujem kao onaj književni lik kome je sve phony, lažno, imitacija. Imitacija nekih ranijih epoha, ne radi lepote već radi jasne koristi izražene u novcu.

Ni kriv ni dužan Jeff Buckley

Tako isto i pisci. Neke razne ocvale predstave pisaca koji sede u planini i bore se sa kreativnom blokadom. Oni piju, pa plaču, doživljavaju patose emocija. Ne znam da li su tužni jer su distancirani ili su udaljeni i usamljeni jer su tužni. Bučno razgovaraju u kafanama, zabacujući se unazad dok nabacuju imena poznatih filozofa ili kompozitora, rock bendova ako je to više odgovarajuće.

Kažu nešto kao Jeff Buckly je uvek govorio “nemam ni za koga savet” iako je to mogla reći i moja baba komotno. Onda ćute neko vreme zamišljeno kao da su rekli nešto istinski neočekivano ili kontroverzno. U trenutku tik ispred onog koji bi se zvao neprijatna tišina, sledeći sagovornik kaže nešto setno “eee Jeff je bio…” ostavljajući da drugi dopune svojim mislima i rečima. Razgovor dalje napreduje u smislu gde drugi vade svoju artiljeriju i govore ko se čega seća bilo iz života Jeff Buckleya ili bilo čega drugog letovanja kod rođaka u Americi, pijanstva u baru ili iskustva na setu u Tokiju. Samo je bitno dalje i dalje dizati lestvicu svoje simboličke i klasne aspiracije.

Prošle godine na istom mestu

Prošle godine na Sarajevo Film Festivalu svako jutro sam doručkovala sa Natašom. Sedele smo i pričale o nezi lica, filmovima koje smo pogledale ili koje ćemo tek gledati, čak i o onima za koje ona vodi diskusiju. Razgovarale smo o platama, ograničavanju konzumacije alkohola i razmenile po koji recept.

Peti dan naših jutarnjih razgovora, prišao nam je mladić sa susednog stola koji je ranije dobacivao po koju reč. On je naime filmski kritičar, i većinu filmova programa SFF-a je zbog posla pogledao odmah po svetskim premijerama. Zahvalio nam se i rekao kako bi voleo da imamo emisiju. Mi smo se samo nasmejale.

Ljudi koji pišu su ljudi oko nas

Odaću vam zato tajnu. Ljudi ne vole izložbe znanja. Ljudi vole kada drugi ljudi slušaju jedne druge u razgovoru, kada pitaju ono što ne znaju i ne stide se da priznaju šta im nije jasno. Ljudi vole da pojasne onima kojima nije jasno. Ljudi ne vole cinizam, bubanje, ne vole hvalisanje niti razbacivanje imenima. Ljudi vole tračeve, čak i ako nisu tačni – posebno ako nisu tačni, vole da ih znaju i da se smeju ili zaprepaste. Vole i da saznaju da trač nije tačan.

Ljudi vole da se opšta mesta razgrade, i vole da pronađu olakšanje. Da čuju da imam babu koja ima kičasti tanjir iz Soluna okačen na zidu jer i njihova baba to možda ima ali se stide i babe i tanjira i Soluna. Jer Solun nije Tokio ili neka egzotična i mnogo bitna lokacija kakav je Berghein ili Manhattan. Jer ljudi ne vole da se stide. Ne vole da se osećaju poniženo zbog svog siromaštva ili neznanja, svoje bubuljice ili neukrotive kovrdže.

Koliko imate vremena da nabrojim sve

Tamara me je juče pitala da li postoje stvari kojima sam nezadovoljna. Razmislila sam o tome da sam generalno zadovoljna. To je verovatno zato što sam kriterijume spustila znajući da ne želim da živim nezadovoljna.

Uradila sam četiri intervjua juče i iskreno sam mrzela sebe za svaku grešku. Kada sam umesto Kruščica (selo iz koga su hrabre žene pokrenule borbu za rekle) rekla Kravica (vodopad i reka kraj koga se desio ratni zločin) glasovi u mojoj glavi su rekli da sam najgluplja i najignorantnija osoba na svetu koja ne zaslužuje da živi. Ali nisam imala vremena da se samokažnjavam.

Pisanje se uči, a uči se i život, bogami

Za svaki intervju sam imala samo 15 minuta i više od toga da budem ispravna, pametna ili načitana želela sam da se ljudi sa kojima govorim osećaju saslušano, poštovano i ugodno.

Možda sam people pleaser, a možda samo poštujem ljude koje poštujem. Možda me je strah. Možda ne želim više da se dokazujem ili pokazujem svoje znanje. Možda nemam dovoljno znanja (kad je dovoljno znanja uopšte?), a znanje mi je važno. Zaboravim sve češće da se predstavim, kažem samo Marija. Koga zanima saznaće.

Ljudi koji pišu nisu bolji niti pametniji od drugih, garantujem

Ljudi koji pišu nisu ljudi na koje su vas pripremali. Nemam zanimljive kafanske priče, u kafani sedim i radim dok okolo zvecka posuđe. Od jutros sam imala dva intervjua. Rekla sam glumici Eleni Topalidou da mi ako može zapiše u telefon svoj mail kako se ne bi desilo da omašim slovo njenog imena. Da li mi je užasno neprijatno što nisam sigurna u transkripciju – da, da li će me to sprečiti da se predstavim ljudima koje poštujem onakva kakva jesam – ne.

Sa mnom nema puno mistike, niti superiornosti, nikog neću zadiviti svojim beskrajnim znanjem ni zanimljivim činjenicama. Ono što ljudi koji pišu ne znaju – jeste da smo svi na kraju samo ljudi. Ne mitovi, brendovi ili legende, ma šta voleli da kažu marketing stručnjaci. I to je možda razlog zašto se nikad nisam prijavila na onaj konkurs da ljudima pomažem da prave palate. Da grade legende o sebi, da pokazuju svima ono što žele da budu. All palaces are temporary palaces.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije. 

Fotografija: Lena Polishko on Unsplash