Prvo sam mislila da me oči varaju. Maketa. Kiša je počela i jedva vidim ispred sebe. Gledam da nekog ne udarim i da mene ne udare kola. Samo što se nismo sudarili, troje studenata nose veliku maketu. Telima nespretno pokušavaju da je zaštite od kiše. Maketa i taj njihov zaštitnički gest odjednom su pokrenuli lavinu emocija.
Već odranije popustila sam sa živcima ili možda to dolazi s godinama. Yelnik, tinejdžerka iz Kazahstana u prvom delu razgovora pitala me je kad sam poslednji put plakala. Pouzdano znam da se ona kao i mnoge druge šesnaestogodišnjakinje bori sa svakodnevnim plakanjem. Jednostavno, to nam rade neravnomerni nivoi hormona. Sa sasvim druge strane reproduktivnog perioda stojim ja, žena u perimenopauzi. Pre nego što se nivoi hormona spuste, prvo će veoma varirati. Jedna drugarica mojih godina je trudna, jedna se nedavno porodila. Možda je ovo zadnji voz, a mi tako rado uskačemo u njega.
Unazad i unapred
Plakala sam poslednji put juče, kažem Yelnik, čula sam jednu pesmu. Zapravo počela sam da gledam seriju, serija je o Ivi Andriću. Nema tu šta da se plače, čovek je dobio Nobelovu nagradu. Hm, uvek ima zašto da se plače. Konkretno ja sam plakala jer je špica serije instrumental Kad ja pođoh na Bembašu. Iz jednog tačno određenog razloga, plačem kao kiša kad čujem tu pesmu. Tačnije kad dopustim sebi da je čujem jer joj se naravno kad god mogu opirem. To je popularna pesma, a ne mogu da plačem baš svuda gde se čuje. Kad se ukaže prilika, plačem. Plačem prvo zbog pesme, onda od svih teških izbora koje sam napravila, i na kraju plačem što sam plakala.
Maketa je nešto zbog čega bih u svakom trenutku mogla da plačem. Iako je zamišljeno da studenti makete prave poput prototipova, da bi bolje shvatilli prostor, makete su postale svet za sebe. Na šta tačno mislim kad kažem da je maketa svet za sebe? Mislim na histeriju pred svaku predaju rada koja je hvatala studente arhitekture, među kojima sam bila i ja. Da li iko osim hirurga ima toliku količinu skalpela kod kuće? Ne verujem. Ne znam ni zašto znam i dalje svaki materijal. Ne znam ni što su makete toliko velike, zašto nismo nikad imali radionicu na fakultetu i mogućnost da one tamo ostanu. Možda se pretpostavljalo da svi mi imamo načina da makete, jednom kad ih napravimo, stavimo u nekakav kamion za makete pa da ih neoštećene dopremimo.
Maketa kisne a ja plačem
Bilo kako bilo, kada sam ih videla kako nose maketu, veću od njih, po kiši, štiteći je telom shvatila sam kakvi smo ljudi bili mi. I kakvi ljudi i dalje jesu studenti arhitekture. Toliko posvećeni da boli. I posle skoro dvadeset godina – boli. Malo se šta tu promenilo, arhitekturu i dalje upisuju zaluđenici. Spremni da ne spavaju, da se takmiče u samoprevazilaženju, da telom od kiše zaštite komad kartona. Kako sam izašla sa studija, osećam blagu sramotu. Sve ideje o tome kako ćemo zapaliti sve vežbe iz nacrtne kad je položimo, sva sećanja na one koji su krivili sebe jer nisu uradili rad za sutra, izazivaju mi nešto između užasne sramote i blagog ponosa.
Alumnus, alumni, alumna, alumnae
Iz porto indo-evropskog korena al-, kasnije grčkog aldaino– rasti, jačati i althein, althainein – ozdraviti. Dolazimo do latinskog korena reči, glagola alere što znači gajiti, hraniti, sisati u bukvalnom smislu. Od njega je izvedena je reč alumnus koja bi grubo prevedeno značila hranjenik, odojče, ali znači poćerka ili posinak, učenik.
Ne mogu da ne primetim da se muški rod ove reči, dakle alumnus nalazi u spisima iz 1640. godine, dok je ženski rod nastao po jednima 1860. a drugima 1882. godine. Kada je masovnije školovanje žena u gimnazijama zahtevalo naziv za učenicu. Alumni su u jeziku obrazovanja bivši učenici, zapravo čitava zajednica onih koji se povremeno sreću i kasnije u životu pomažu. Oni bi se čak i bez te zvanične, latinske reči koja označava pripadnost jednom plemenu koje je pilo sa istog izvora, našli. Našli bi se i prepoznali u svetu, jer su delili zajedničko, transformativno iskustvo.
Transformativno iskustvo školovanja ipak nije jedino transformativno iskustvo koje imamo u životu. Mada se prvenstveno misli na školovanje, a danas na fakultete, alumni mogu biti i ljudi koji su bilo kad podelili iskustvo. To mogu biti bivši zaposleni neke firme, pohađači kursa ili rada na projektu. Naravno, da bi neko iskustvo bilo transformativno bitno je da traje neko vreme. Duže vremena.
Hormonski verovatno uništena
Hormonski verovatno uništena – pre nedelju dana sam plakala i sedeći na plaži. Sećam se tačno i koji je bio dan. Bio je 23. oktobar, dan kada je pre 41 godinu u Zagrebu rođena prva beba u epruveti. Tom prilikom BBC je podelio članak Rejčel Gros o Mirijam Menkin, ženi koja je 1944. izvela prvu vantelesnu oplodnju. Koliko god to bilo prelepo naučno otkriće ja nisam plakala od sreće što je nauka napredovala iako me je to moram priznati raznežilo.
Mirijam Menkin je bila žena u vreme baby-booma, a o toj generaciji žena govori i svetski bestseller Lessons in Chemistry. Bez obzira na to što su se žene njene generacije već uveliko školovale i radile, primarno je bilo da budu majke i domaćice. Neko bi rekao – pa dobro, i danas žene najčešće izjavljuju kako im je to što su majke i domaćice najvažnije. U slučaju Mirijam Menkin to znači da je noću uspaljivala dete kome rastu zubi a ujutro izvodila eksperimente u laboratoriji.
Lekcije iz hemije i života
U ono vreme malo je elitnih medicinskih fakulteta primalo žene a oni koji jesu nametali su stroge kvote. Kornel je želeo da ograniči broj studentkinja da škola ne bi bila zatrpana podnositeljkama zahteva, kako je to jedan dekan formulisao 1917. godine.
Drugi su počeli da primaju žene tek tokom ratnih godina – poput Harvarda, na koji će prva klasa žena biti primljena 1945. godine. (Tokom rasprave na koledžu oko „ženskog pitanja“, jedan profesor je tvrdio da će primanje studentkinja „narušiti fundamentalni biološki zakon da je primarna funkcija žena da rađaju i odgajaju decu“, piše Meri Rot Volš u Traže se doktori: Žene neka se ne prijavljuju.) – iz teksta Mirijam Menkin, naučnica koja je stvorila život u epruveti.
Znači i da je njeno ime i njena zasluga uvek bila sekundarna u odnosu na doktora Džon Roka koji ima najviše zasluga za revoluciju u vantelesnoj oplodnji, u čijoj je laboratoriji radila. Znači i da je Mirijam napustila posao i selila se svaki put kad bi njen muž dobio premeštaj. U Severnoj Karolini, gde su kasnije živeli, vantelesna oplodnja nije bila dobrodošla, isto kao što i danas postoje veoma oprečna mišljenja o ovoj proceduri koja menja svet. Pored uobičajenih kvazireligijski zasnovanih argumenata o igranju Boga, kako u tekstu autorka navodi, za jednog lekara smatrana je čak vantelesnim silovanjem. Nisam plakala ni na jednu od tih činjenica, mada su me ispunile besom.
Plačem jer sam žena
Neko bi rekao da sam previše emotivna, ali briznula sam u plač tek kad sam u tekstu, uzbudljivom kao film saznala da joj je muž (isti onaj zbog koga se odrekla blistave karijere u Bostonu) pretio i bio nasilan. Po razvodu joj je oduzeo sina Gabrijela i karijeru je nastavila kao samohrana majka devojčice sa epilepsijom, što se tada smatralo teškim razvojnim poremećajem. Istorija takođe nije bila nežna prema Mirijam Menkin, budući da je zapamćena kao pomoćnica i potrčko. Celo telo mi je protresla jeza, i ne mislim da je to zato što sam emotivna, već zato što sam žena.
Bioetika i obična etika
Kada sam pohađala časove iz bioetike na Harvard Law School, saznala sam da je veoma problematično što se ne zna i nikada se neće saznati koliko zajedničkih potomaka istih ljudi luta svetom. Naime, u prvo vreme vantelesne oplodnje nije vođena nikakva evidencija. Ne samo da je moguće, već je veoma izvesno da budući da su heteroseksualni bračni parovi koji su koristili usluge VTO zabašurivali činjenice o donoru sperme. To su činili kako se muževi ne bi osetili nemuževno. Zato sada svetom hoda na stotine hiljada rođaka koji ni ne znaju da su u rodu.
Netflix dokumentarac Čovek sa 1000 dece otvara to pitanje najširoj publici. Moje mišljenje je, a ne zasnivam ga na internetskom znanju već znanju bioetike, da taj iz filma nije otac ni 1000 ni 3000 dece. Za to je ipak potrebno da svet shvati da donacija sperme nije očinstvo. Jedino što je ovaj čovek uradio je ugrožavanje života i zdravlja 1000 do 3000 dece budući da se već u oko 100 donacija realizuje ceo genetski materija. Tad prestaje da bude važno koji su dominantni a koji recesivni geni. Kod broja 1000 je već i svaki promil rizika neke bolesti realizovan. Ova činjenica predstavlja mnogo veći problem od potencijalnog incesta što se najčešće navodi.
Ljudi će razumeti kako razumeju
Za sada još nije moguće govoriti o odbacivanju biologističkih i esencijalističkih teorija. Ljudi će razumeti kako razumeju – ali ono o čemu pričam nisu samo suze, maketa i VTO pioniri. Želela sam da se vratim pitanju odgajanja, stvaranja ne porodice, već plemena bez krvnog srodstva – kao što to i antičke reči prepoznaju. Osećaj istinske povezanosti među ljudima koji dele zajedničko iskustvo. A to mogu biti i članovi jedne porodice onda kada zajedno žive i prolaze kroz probleme (koje danas zovemo izazovima, doduše).
Detinjstvo je maketa za život
Sa majkom odavno više ne razgovaram dosadne majčinske razgovore o tome da li sam jela i koliko. Ne pretvaramo se da je njena funkcija da me doji, taj deo je davno završen. Danas, mi smo alumne jednog perioda koji je davno iza nas. Istina, nismo zajedno studirale ali moji roditelji i brat su zajedno sa mnom preživeli sve moje ispite, sve brodolome a slavlja i ne baš (sa bliskima delimo uglavnom sve najgore, najbolje možemo i sa bilo kim).
Maketa, sećam se da mi je tata pokazivao kako da koristim testericu u osnovnoj školi, nabavio mi je čak dva ogromna projektantska stola i jedan mali – portabl. Nije propustio priliku da kaže kako je ponosan na mene što učim i ne pomeram se satima – čak se povremeno zabrine da li sam dobro. Mama se trudila da ćuti kad se sa koleginicama raspravljam u grupnim projektima, tiho nas je opominjala da napravimo pauzu uz kafu koju skuva.
Plačem kada me nešto dotakne, kao tad, maketa.
Nije to maketa što me je zabolelo – već način na koji se stvaraju duboke i neprolazne veze između ljudi. Onih troje s početka, njih će život možda razdvojiti, ali kad se sretnu, bilo gde na svetu i kad samo počnu da pričaju neko od svojih milion iskustava – u društvu će se javiti slični. Ne moraju da pripadaju nikakvom javnom ili tajnom drušvu alumnista, njihova iskustva koja su živeli povezaće ih sa ljudima.
Suze zbog Mirijam Menkin nisu bile suze za njom. Pustila sam suzu za svim ženama. Posebno za naučnicama koje sada znam a koje pokušavaju da održe svoje veze i brakove, izbore starateljstvo nad decom. I dokažu da su dobre majke iako rade i često odsustvuju od kuće. Na plaži sam a zarozam se jer predamnom je tek put u kome ću dokazati sebi i možda nikad drugima da se roditelj ne postaje mešanjem reproduktivnih ćelija u telu ili epruveti. I baš se plašim, jer šta ako grešim.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Zhouxing Lu on Unsplash
