Danas je dan borbe protiv nasilja prema ženama. Od 2015. kada sam napisala prvi tekst na tu temu, mnogo se toga promenilo, nažalost, sada je čini mi se još gore. Taj tekst počeo je rečenicom “Svaka žena koju znam, bar jednom u životu je doživela nasilje”.
Za razliku od 2015. godine, danas imamo veliki broj jakih ženskih glasova koje spremno staju u odbranu žena od nasilja. Ali svake godine, sve je više žena usmrćeno, najčešće u kući u porodici. Razlozi za to su brojni. Sociologija kaže da se sve društvene krize prelamaju na najslabijima. Tako će svaki put kad je kriza, inflacija i rat i kada se pogoršaju uslovi u kojima ljudi žive, porasti upotreba alkohola, osećaj beznađa i posledično – nasilja usmerenog ka ženama. Jedna od najstrašnijih uspomena mi je statistički podatak iz Engleske o postojanju veze između porodičnog nasilja i fudbala. Naučnici su u nekoliko nezavisnih studija u Britanskim gradovima otkrili da broj prijava za nasilje raste za 26% kada Engleska reprezentacije pobedi i igra izjednačeno a da raste za 38% kada izgubi.
Borba protiv nasilja u svakodnevnom životu
Kada govorim o nasilju, i samoj mi je teško da shvatim o čemu zapravo govorim – govorim o činjenici da žene trpe fizičko nasilje u okruženju porodice koje bi trebalo da bude njihov dom. Kada se u kampanjama obraćamo narodu – mi se, čini mi se, obraćamo sa ciljem da se neko treći umeša, da prijavi, da učini da stane. I svi, kada pomislimo na aktivno učešće pojedinca, pomislimo na samo tu jednu – prijavu za nasilje. Ne vidimo svoju ulogu dalje od toga.
Prijava nasilja – izbliza
Ne znam da li ste nekad prijavili nasilje, ja jesam. Sećam se tog dana, veoma tačno kao danas. Bilo je to 2017. godine u zimu. Čekala sam dva dana za redom na hladnoći overu zdravstvene knjižice. Tad još nisam znala da imam rak i da ću tu godinu provesti u bolnicama. Bilo je postpraznično vreme u Beogradu. Kada sam se posle osam sati na hladnoći, već je bio mrak, vratila kući čula sam svađu i viku. I danas ne znam da li bih prijavila da nisam već bila razdražena ponašanjem administrativnih službenika u zdravstvenom osiguranju. Jednostavno, nasilje u zgradi, bilo je kap koja je prelila čašu i okrenula sam broj za policiju.
Kada mi se javio službenik, detaljno je zapisao moje podatke i to mi već nije bilo milo ali svakako, mislila sam, nemam šta da krijem. Policiji je trebalo više od pola sata da dođe a nasilje se utišalo. Nemam nikakve natprirodne moći, ljudi koji su vrištali i otvarali vrata, jurili se po stepenicama, sada ili nisu bili kod kuće ili su ćutali. Policija je umesto na njihova, zakucala na moja vrata. Policija je time ukazala na to ko je pozvao. Pitala sam policajca, u slučaju da je to nasilje opasno, kako bi se osećao on ili neko njegov – da nastavi da živi u istoj zgradi sa nasilnikom koji zna ko ga je prijavio za nasilje. Potencijalno naoružanim nasilnikom. To nisam znala tada, ali u narednim godinama jedna je žena izgubila život, samo zato što je bila komšinica nasilnika.
Iz sveta
U Kanu sam živela na trećem spratu jedne male zgrade u centru. Na svakom stanu su bili stan ili dva. U stanu do mog čula se svađa. Jednom, pa još jednom. Kao po već poznatom scenariju, prvo se svađa dešava u stanu, onda se otvore vrata i onda se svađa nastavlja u hodniku. Nikad nisam videla lica tih ljudi samo sam čula njihove glasove. Razmišljala sam da li ću prijaviti? Da li je duboki muški glas koji čujem, glas nekog ko nosi oružje. Da li izgleda strašno i opasno? Kako da znam da ga izbegnem? Uskoro se priča malo i razrešila. Jednog vikenda, domar je došao sa majstorom da svima popravi interfone. Izašla sam da im otvorim kao i komšinica preko puta. Bilo je prepodne i ja sam bila u farmerkama a ona u prelepoj crnoj haljini sa zlatom oko vrata. Nije imala vidljive modrice ali je bila pomalo umorna.
Dok smo svi stajali na hodniku, moja vrata su se zalupila i ostala sam u hodniku bosa, bez ključeva i bez telefona. Pokušala sam da ne pravim paniku i zamolila sam domara da mi pomogne da otvorim vrata. Sišao je dole da uzme neki alat a ja sam ostala u hodniku, utom je došao komšija koga nikad pre nisam videla. Bio je savršeno ljubazan i ponudio mi je svoj telefon da pozovem gazdaricu da mi donese rezervni ključ. Izvinila sam se i rekla da ne znam broj napamet. Rekao je da će mi oni biti na raspolaganju i ušao nazad u svoj stan. Nije bilo sumnje – to su oni, par koji se bučno svađa i uznemirava me svaki vikend. To što mene uznemirava nasilje, nije ništa prema nasilju u kome živi ona devojka.
Šta učiniti?
Da nisam slušala njihove česte svađe, nikada i nikako ne bih mogla da pretpostavim da se iza tog lepog, ljubaznog i predusretljivog muškarca krije nasilnik. Isto tako, to nije mogla da pretpostavi ni devojka kada su se upoznali i zaljubili. Za razliku od mene, koja sam ga videla samo jednom, ona zna i njegove osobine, razmenjuju osećanja i sve to čini situaciju u kojoj se nalazi mnogo težom nego što mi se čini.
Neću pasti u zamku i misliti o tome kako je ona možda bez stana ili novca, neću ni pokušati da opravdam njene razloge da istrajava u vezi koja, znam pouzdano, može biti samo gora. Ne znam ništa ni o njoj. Zato ću se vratiti na ulogu nas, ostalih.
Šta je moja uloga tu? Da se pravim kao da se ništa nije desilo? Da se držim svog stava “on je prema meni bio fini”? Da nastavim da osluškujem? Da prijavim?
Iako sam već tačno devet godina u kampanji 16 dana aktivizma, na bezbroj različitih načina, ostala sam nema kada je trebalo da reagujem. Istina je, imala sam negativno iskustvo, onda, tada jednom kada sam prijavila. Isto tako, istina je da jedno negativno iskustvo unazadi ionako spor i krivudav put građenja hrabrosti i odlučnosti da učinim nešto da nasilje u neposrednoj okolini sprečim.
Devet sveća na torti
Danas dočekujem devetu godinu kampanje osetno pesimističnija, sećajući se iskustva u drugoj zemlji, gde kao da sam zaboravila šta bi trebalo učiniti u situaciji nasilja. I ne, jezik nije prepreka.
Danas neću pisati o tome kako bi sve mi trebalo to i to, jer verujem da nema svrhe. Kroz godine koje su prošle sve mi znamo šta treba i kako treba, pitam se samo zašto to i ne uradimo. U svojim malim svetovima, možemo da ne dočekujemo nasilnike osmehom. Možemo jedna drugoj da skrenemo pažnju na neočekivane nasilnike. Možemo biti drugarice i ako se ne znamo. Saznala sam za mnoge muškarce s kojima sam se družila, da su nasilni. Prekinula sam druženja. Niko mi nije pričao o tome koliko svega mogu da uradim između ničega i prijave policiji koja je uvek previše zahtevna.
Jedne sa drugima, možemo da razgovaramo o tome kako bismo mogle da se odnosimo prema nasilju aktivno. Ne moramo da čekamo kampanju niti evidence based studiju. Studije i istraživanja tu su da opišu i prikažu iskustvo koje već živimo. Naše iskustvo nasilja ali i iskustvo otpora nasilju. Realan život u kome drugarica ne pozove na rođendan nasilnika, žiri književne nagrade odbije da da nagradu nasilniku, firma odbije da zaposli nasilnika. Život u kome nasilnici snose realne posledice za ono što su uradili, pa čak i ako nisu u pritvoru – jesu kažnjeni, nekako, ikako.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
