Novi roman stiže. Evo prve najave za novi roman. Nekoliko je bitnih činjenica uticalo na to da počnem da završavam novi roman. Da počnem da završavam… Zvuči baš loše.
Kratka priča i dugi novi roman
Sviđa mi se kada je Rumena Bužarovska u Šapcu na gostovanju u okviru READ projekta koji sam organizovala sasvim inkognito rekla kako ne preferira izraz, odnosno prevod – kratka priča. Priča je priča. Postoje svakako kratke pa i mikro priče. Ko je čitao Lidiju Davis znaće o čemu pričam. Najčešće kada govorimo o pričama uopšte ne pričamo o kratkim pričama.
Budući da je moje obrazovanje prvenstveno naučno, inženjersko, odnosno problemrešavajuće, volim formu. Patim od forme. Meni je potrebno da znam koliko toga treba da ima, za koliko dana, koliko vode u koliko kontejnera sa koliko cevi i kolikog promera. Isto tako u književnosti. To što se kod nas književnost ne uči kroz broj karaktera – o tome ćemo nekad kasnije. Svakako, u književnosti takva pravila postoje. Ako ih ne znate, too bad.
Pisala sam priče. Najlepše mi je kad pišem neku priču za konkurs a na konkursu jasno zadat broj strana, broj karaktera. Za priču mi je najlepše i najlakše. Zadato je često koliko treba da je duga odnosno kratka. Time je već određeno koji tip narativa ću odabrati, koliko likova i koliko dugo će trajati opisi. Nisam nikad merila ali sam se, budući da imam posebno oko za mere – svaka moja kolumna ima oko 10000 znakova. Kao jedna priča. Jednostavno znam dokle idem i kad treba da počnem da privodim kraju, vežbom se postiže ta orijentacija u tekstu.
Dužina, da prostite, jeste bitna i za stari i za novi roman
Za prvi roman, išla sam okolo i pitala – koliko roman treba da ima strana? Niko nije znao da mi kaže tu cifru. I istina je – postoje romani koji su dugi i postoje kratki romani. Ako vas tačno zanima – uobičajeno je da roman fikcije ima 200 do 350 strana. Za one koji pišu kompleksne narative poput epske fantastike 500 je prosek. Uobičajeni čitaoci i čitateljke, dakle ne fanstvo epske fantastike, neće moći niti da plate niti da čitaju roman koji ima 500 ili više strana. I to je tako.
Na ove prosečne vrednosti manje utiče kreativnost autorki i autora a više uslovi na tržištu, cena štampe, zarada izdavača i knjižara i kupovna moć publike. Sa prvim romanom sam se zeznula, mogu reći slobodno. Cena koja može da se formira za knjigu od 350 strana nije preterano drugačija od cene koju postiže dominantan tip knjige na našem tržištu – a to je roman od 150 strana.
Cena štampe dužeg romana je gotovo 3 puta veća, a to neće moći da se vrati kroz zaradu jer cena romana u istom žanru ne može biti bitno različita a da publika ne pošizi.
Setimo se Done Tart
Setimo se Done Tart, kada se digla kuka i motika da pita zašto to mora tolko da košta. Kao da Dona Tart ne piše jednu knjigu na deset godina, kao da ne obrađuje duge i kompleksne priče i na kraju – kao da nije nagrađivana autorka. I kao da se ne plaćaju autorska prava. Tržište dovodi u isti rang knjigu Done Tart, treći nastavak sedamnaestologije epske fantastike, rečnik turskog jezika i bajkovitu slikovnicu – jer su opširne. Te knjige su različite ali koga to briga – besna publika želi svoje obrazloženje.
Po knjigama koje se mogu naći u Srbiji nisam mogla ništa da zakljjučim – jer većina ljudi koji pišu kada nagruvaju 100 strana nečega idu u štampu. I to je tako.
SEO optimizacija
Toliko dugo pišem u SEO optimizovanim servisima, da sam htela ne htela naučila anglosaksonska pravila pisanja iako pišem uglavnom na srpskom jeziku. Ta pravila nisu nastala bezveze – najlakše bi ih bilo uporediti sa čuvenim modelom uvod razrada zaključak koje je ujedno i jedino pravilo pisanja koje smo učili u školi. Pravila olakšavaju komunikaciju između autorke i čitateljke i na kraju: ne moraju ih svi poštovati. U redu je eksperimentisati sa formom, istraživati granice – ali većina ljudi koji pišu ne prave nikakve eksperimente – jednostavno ne znaju ništa o formi.
Kratko o formi
Zanimljivo je da se forma pisanja i mišljenja u drugim zemljama uči mnogo ranije – čak i u osnovnoj školi. U francuskom bi to bila pravila diskursa odnosno govora. Ona se zasnivaju na tome da se prvo napravi uvod o čemu će biti reči, zatim da se izloži ukratko plan, predstave teze i primeri koji ih objašnjavaju i da nekakav zaključak. Osnovnoškolsko znanje.
Kasnije se u životu uči mnogo toga o hipotezama, studijama slučaja i drugim delovima metodologije izlaganja. Naravno kod nas i ko je na postdiplomskim imao metodologiju pisanja (npr. naučnog rada) mrzeo je taj predmet. Zbog toga se kod nas – u Srbiji pouzdano a na Balkanu možda – jednostavno priča bez kraja i konca, a na publici je da nekako uhvate poentu, ili poente uopšte nema. Čak su i epske pesme u desetercu koje su ispevali nepismeni preci imale jasna pravila i formu ali današnja izlaganja od televizijskih nastupa do literarnih bisera – nemaju nikakvu.
Ostatak o SEO
Kada sam, nekada davno, mladima predavala o SEO optimizaciji – rekla sam im da ta pravila jednostavno – samo prihvate. Iza njih stoji algoritam – a o algoritmu ne odlučujem ja. Šta god da algoritamski okvir od nas zahteva – ako želimo da u online svetu, naš tekst bude viđen, a potencijalno i čitan – ima da se uklopimo. Ako ne – zna se, sledi sedma strana googla. Što kaže vic: ko želi da sakrije telo, neka ga sakrije na trećoj strani googla – tamo niko nikad ne gleda.
NB ili nota bene:
Pre nego što se stari bardovi usprotive protiv algoritma, reći ću samo par reči o tome koliko je on u stvari vezan sa logikom iz stvarnog života – koju mi na ovim prostorima jednostavno ne znamo. Šta kaže algoritam? Ako izabereš da pišeš o jednoj temi (ključna reč) sasvim je ok da se u tom tekstu ta reč spominje često. U čemu je problem? Piši o onome što si obećao da ćeš pisati, a ne o nečem drugom – google će prebrojati.
Idemo dalje
Idemo dalje, drugo pravilo je nemoj stalno o istoj temi. Mislim da je ovo krajnje jasno.
Treće pravilo je da postoje neke vrste poveznica (linkova) tvog teksta unutar medija u kome pišeš i inače – da ima veze s vezom. Mislim da je i ovo logično.
Ostala pravila se odnose na to da su slike povezane sa onim o čemu se govori, a ne nešto sasvim levo i da tekst ne bude prekratak ni predugačak u odnosu na one koji govore o toj temi. Posebno volim pravilo da tekst ne bude ono što se novinarski zove čaršav – a to je jedno polje teksta bez ijednog podnaslova. Osim što to odvratno izgleda i teško se čita, i sami čitaoci su naučili da takve tekstove preskaču, da se na njima ne zadržavaju a online – i da preskroluju ceo tekst pa i da ugase tab. Jednostavno tako je pokazalo ponašanje čitalaca.
Čitljivost
Što se tiče čitljivosti – potrebno je zadovoljiti svega tri pravila. Ona se tiču dužine paragrafa, dužine rečenice i podnaslova. Paragraf ne treba da manje od dve rečenice i ali treba da ima manje od dvesta reči. Ono što čitalac percipira kao lepo i čitljivo jeste nešto manje od sto pedeset reči. Opet, naravno da postoje izuzeci – ali otežavanje čitanja treba da ima svoju književnu ili formalnu svrhu. Bez nje, samo smo bahati i težimo da kaznimo one koji čitaju. Zašto, oni se neće pitati, samo će bataliti knjigu, tekst, štagod…
Isto je i sa dužinom rečenice. Mašina kaže da je ok ako imamo 25% rečenica odnosno četvrtinu teksta sa rečenicama dužim od dvadeset reči. Sve preko toga je iživljavanje. Da se može skratiti, može. Ovde govorimo o uprosečavanju. Neki tekstovi jednostavno nisu prosečni, ali njih nema toliko koliko pisci vole da misle. Svi znamo da je najduža reč u srpskom jeziku antisamoupravnosocijalistički ali koliko smo puta upotrebili jednu od tri, četiri ili pet najdužih reči? Isto važi i za rečenice, jednostavno ni u govoru ni u pisanju nije u duhu ni jednog jezika imati nerazumno duge rečenice, uvek.
Uređivanje
Sva ova pravila, ne moraju se dobiti od mašine, mogu se dobiti i od živih ljudi. Tu dolazimo do problema uređivanja. U našoj kulturi pisanja, da ne kažem književnosti – niti je poželjno niti je potrebno niti je uobičajeno raditi sa urednikom ili još gore – urednicom.
Čula sam u više intervjua da se pisci ponose time da nemaju urednike, već sami umeju da urede tekst. Nikad nisam bila od tih pisaca, jer ne znam sebi ni da namažem nokte, a kamoli da uredim tekst. Svaka čast onima koji mogu, ali prestala sam i da se zanimam za takve tekstove. Ljudi moraju da postanu svesni da je pisanje posao – i da je odlična urednica okosnica izdavačkog posla, bilo u časopisu ili u književnosti.
Rat između urednika i pisca
Možemo sada da pričamo o mnogo zanimljivih ili smešnih priča o svađama između urednika i pisaca ali to već pripada istoriji i deo je posla. U stvari, rekla bih deo je lepote posla. Svaki kreativan dijalog je deo posla, a najteži deo je naći urednicu ili urednika – koji razume bit onoga što autorka želi. U toku više od deset godina rada, uvek sam radila samo i isključivo sa urednicama sa kojima se slažem politički, književno i autorski. Bez toga, naša saradnja ne bi bila moguća. Bez toga moje pisanje ne bi bilo moguće.
Nije moguće jednostavno izvući urednicu iz šešira punog urednica, a kasnije ću naučiti da je tako isto i za prevode. Finese o kojima želim da govorim kod pisanja – zavise od tako važnog slaganja različitih mišljenja, kritike i rezanja svega nepotrebnog iz tela teksta, da to jednostavno ne može bilo koji par.
Za sebe bih rekla da sam sa jedne strane izuzetno laka za saradnju i sa druge strane odvratno teška. Laka zato što poštujem rokove i dogovore, veoma lako i brzo prihvatam kritike a teška…. Pa ne znam, ali znam da je to sve užasno teško, verovatno previše pričam, digresiram, verovatno sam presujetna, često neraspoložena i ko zna šta još. Nije lako, ali svakako oni koji nikad nisu ni probali da rade sa drugima, ne znaju šta gube.
Novi roman konačno
Po čemu će se novi roman razlikovati od starog romana? Najviše bih volela da kažem po svemu. Ali neću to reći jer nije tačno. Novi roman će biti bolji ne samo zato što je novi nego zato što sam puno toga naučila. Pre svega o formi romana.
Još malo o pričama
Počela sam negde gore da pišem o pisanju priča. Priče su još uvek polje koje nisam dovoljno dobro savladala. Možda sam se dovoljno ispraksala u onome što nikad nisam verovala da ću – a to su svakonedeljne kolumne ali u priči nisam.
Još uvek mi fali naslovna priča da zaključim zbirku, još uvek ne pišem zbirku po zbirku, još uvek ne znam neke formalne aspekte i nemam izgrađen stil. Još uvek nešto probam i promašujem.
Znajući to, još pre četri godine sam ispravno ispostaviće se, odbila da na književnu scenu uđem kao autorka priča. Ni posle nagrada, ni posle različitih zbirki u kojima su priče objavljene – ne osećam se dovoljno spremnom da budem autorka zbirke. I sebi povremeno čestitam što znam za meru, za kočnicu.
Novi roman nastao je kao priča.
Novi roman nastao je kao priča. Superduga priča. Ne i superkratak roman, iako bih to od srca volela svojim izdavačima radi veće zarade. Želim da podelim jedan detalj samo zato što je taj detalj važan za sve koji pišu, pa i za mene, da ga negde zabeležim da ne zaboravim. Kada sam kilometre rečenica napisala za druge, poželela sam da napišem nešto za sebe.
Iako roman stoji počet, na istom ovom mestu, u Odiseju, programu za obradu teksta, izbegavala sam ga. Počela sam da pišem dramu i roman istog naziva. Mesecima sam pisala sve što je proza u roman, sve što je poezija u dramu. I onda sam stala. Prošao je Sarajevo Film Festival u kome sam danju slušala intervjue a noću pisala. Prošao je period u kome sam napisala skoro 30 tekstova različitih dužina koji nemaju nikakve veze sa književnošću, naukom niti dramaturgijom.
Negde sam pročitala savet kako treba pisati rukom, jer kada se piše rukom posle mora da se prekucava i tada se već u prvom prekucavanju ispravi puno toga. Ne znam ko je to rekao. Prvi put nisam napisala kolumnu u ponedeljak.
…u crnoj svesci…
Uzela sam crnu svesku i crno penkalo i rukom ispisala sve do pola sveske. Pedeset listova reči bez ikakvog prekida, bez guglanja, bez kopiranja, bez distrakcija. Čitav prvi deo romana napisala sam naizust kroz nekoliko dana, naravno ne odjednom. Nisam pila tone kafe, nisam nespavala. Samo sam bila sama. Skroz sama, što je neverovatni luksuz u mom životu. Najveći luksuz pisanja. Sebe sam zapanjila artikulisanošću toga što je napisano, tek na dva ili tri mesta sam precrtala jednu reč i dodala, drugu bolju.
Novi roman ili zašto kažeš talenat a misliš obrazovanje i rad
Ne, ja nisam rođena za tako nešto. Samo sati i sati i sati i sati rada i pisanja svega ostalog pomogli su mi da nađem tačnu meru izražavanja u pisanju. Nisam sigurna da je moj tekst SEO optimizovan u potpunosti ali sigurna sam da jeste u većoj meri. Bez ikakvog brojanja sada znam da vidim gde se završava razumna rečenica a gde paragraf, šta je zaokružena glava a šta poglavlje. I to nije došlo samo čitanjem, samo teorijom ili samo praksom. Nije jednostavno, ali došlo je. I sve će više toga dolaziti onda kada vreme provodim fokusirano, radeći.
Želela sam negde da zabeležim, kako novi roman nastaje. Možda će mi nekad zatrebati. Paragraf treba da ima više od dve rečenice, pa ću dodati ovu. Ne robujem formi, sada se zezam.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Aaron Burden on Unsplash
