Likovno oblikovanje, tako se knjiga zvala. Dugo sam se pitala zašto se taj predmet zove likovna kultura a knjiga se ne zove isto. Zove se Likovno oblikovanje. Kao svako dete mislila sam to je predmet na kome se crta i boji, dobije se tema i ćao.
Svaka godina tog predmeta oblikovanje imala je neke meni neobične časove. Tu bismo pravili nekakve pečate od krompira, kolaže od časopisa i koristili smo neobične materijale i sredstva. Taj slobodni deo posebno me je nervirao, više sam volela da radimo nešto konkretno, kao što je pogled sa prozora ili ilustracija nečega.
Stariji si čovek…
Sedeli smo u zadimljenoj sobi i pričali o životu kao što mnogi studenti danas rade. Jedan drugar je glasno rekao kako preferira mlađe devojke. Mi smo tada bili prva ili druga godina fakulteta a tzv. mlađe su bile u srednjoj školi. Volim da ih oblikujem prema sebi, rekao je sasvim iskreno. Nisu izgrađene, nastavio je, pa možemo da slušamo zajedno muziku, gledamo filmove… Mnogo je lakše tako…
Dobro sam to zapamtila. Dok smo bili u srednjoj školi znala sam dve tri devojke koje su volele da budu u društvu starijih. Nebitno koga, momci i devojke, društvo koje je starije od njih. Moram da kažem pomalo sam im i zavidela. Mislila sam da se mnoge važne stvari dešavaju na tim okupljanjima starijih. Zamišljala sam ih kao francuske egzistencijaliste – nose crne rolke, čitaju knjige i puše.
Godinama kasnije, videću neke takve stereotipne intelektualce u sobi jedne kuće u Drajzerovoj koju je vlasnica dobila na lutriji i dala na izdavanje. U njoj je živelo nekoliko mojih prijatelja, a kada je 1. maj ili neki neradni dan, pravili bi celodnevne proslave. U tu kuću išli smo kao na selo. Suština te kuće koja je bila daleko iznad svačijeg standarda u to doba, jeste da je bila velika.
Iz ulazne partije, ušlo bi se u salon veličine balske dvorane a iz tog salona su se dalje granale sobe. U toku jedne žurke, u jednoj od tih soba, srela sam nekoliko ljudi koji čitaju. Muškarac je ležao i čitao, recimo Rolan Barta a dve tri devojke su isto tako ležale po podu i po krevetima ćuteći. Zastala sam kratko začuđena tim prizorom a onda se izgubila.
Kolaži i boje i likovno oblikovanje
Danas mislim da je oblikovanje bilo ključno. Način na koji je svako od nas pristupao kolažu i boji, kombinaciji ta dve izgradio nas je kao samosvojne ličnosti. Pogled sa prozora ličio je kod svakoga, kao i glupe draperije na kojima su bile razbacane male tikve, tutlići i stari lončići po jedan limun i bista u stilu antike. Svi su prepisivali odnosno precrtavali jedni od drugih a dečaci najviše. Isti ti dečaci koji će u srednjoj školi a kasnije i na fakultetu stvarati devojke po svojoj meri.
Zar to nije nekakav prirodni proces u prirodi, dečaci prvo godinama uče prepisivanjem od devojčica a onda nekim novim devojčicama plasiraju to znanje kad se u njemu osete komotno. Ne poznajem nijednog dečaka koji je briljirao u tome što se zove oblikovanje, a mnogi će od njih kasnije postati poznati slikari, pesnici i umetnici generalo. Napiši mi sastav, molili bi, ili bi taktički sedali tačno pored mene ili neke drugarice koja se isticala u seckanju iz ilustrovanih magazina. Na časove bi dolazili zajapureni, oznojeni i bez pribora. Većina dečaka zbog toga je tražila je dva lista iz sveske, list iz bloka, olovku, gumicu i inspiraciju, bazično sve.
Pčelice radilice
Devojčice su bile kao male pčelice radilice, svezaka uvijenih u raznobojni papir ili plastične omote (ko ima) i skoro da smo se takmičile koja ima urednije složen sav pribor u pernici. Iscepe dvolist i daju kome treba. Pozajme gumicu, posle se ta gumica koristi da se od nje cepkaju delovi i duvaju kroz rasformiranu hemijsku. Naravno, bilo je devojčica koje su se još tada opirale nametnutim rodnim ulogama pa su i one zaboravljale sve, uzimale dvolist i duvale kroz improvizovano oružje i bivale kažnjene. Naizgled, postojalo je samo dva tabora, ovaj koji uvek ima dva lista iz sveske i ovaj koji uvek traži dva lista. Postojala je naravno i tiha manjina onih koji sede pozadi i koje niko ni ne pita za dva lista, kao ni bilo šta drugo.
Ispočetka sam bila tabor oni koje niko ne pita ali sam vremenom uznapredovala do devojčice koja daje listove, i to je bila neka vrsta privilegije čak. Da te neko nešto upita i da se osećaš kao korisna članica društva. Promicanje u ekosistemu odeljenja je uvek izgledalo kao micanje od začelja ka napred. Verovatno najveći uspeh moje socijalizacije bio je kada je na mojim sveskama parazitiralo pet do deset učenika a za vreme likovnog sam crtala isto toliko radova za sve oko sebe. Kakva popularnost!
Bez popularnosti, molim!
Nedavni boravak u Poljskoj i ponovni boravak u grupi od tridesetak ljudi podsetio me je na odeljenje, naravno. Ovog puta, izabrala sam da budem po strani, ono što sam bila uvek na početku svake socijalizacije, danas bez ikakve želje da se promičem. Situacija je bila čudna. Postojali su učesnici od kojih sam starija tačno duplo i nije bilo nikakvog smisla da se u tako raznolikoj zajednici neko negde pomiče.
Na mrežama se ovih dana našla priča o lascivnim porukama koje je profesor gimnazije u Podgorici slao učenici. Nakon tri godine ona je odlučila da javno govori o prekoračenjima koje je ovaj nastavnik učinio. O otvorenim pozivima na seks koje joj je uputio nakon mature i posledičnim nereagovanjem rukovodstva škole kada je ceo slučaj blagovremeno prijavila. Medijska buka ali i protesti bivših i sadašnjih učenica i roditelja ispred gimnazije kojima se zahteva odgovornost i dalje traju.
Nepodnošljiva lakoća postojanja
U razgovoru o ovom slučaju najčešće se čuje reč groomovanje što bi najtačnije moglo da se prevede kao ono oblikovanje o kome je govorio moj tadašnji drug. To oblikovanje do samo pre desetak godina bio je potpuno legitimni sistem kojim su muškarci pristupali mladim devojkama. Najprepoznatljivija rečenica takvog oblikovanja je ti si tako drugačija. Slede, zrelija si od svojih vršnjaka, tako si pametna i slično. Zatim sledi bombardovanje različitim nastavnim materijalima poput knjiga, filmova i muzike, jer se nekako uvek ispostavi da je ta pametna devojka isto tako nesavršena – ali fali joj tek malo, zrno… Da bi bila na zamišljenom super visokom nivou.
U jednom od pisama koje su devojke izložene groomovanju u podgoričkoj gimnaziji, postoji posveta na Kunderinoj Nepodnošljivoj lakoći postojanja u kojoj je nastavnik je napisao važno Sagovorniku! sa znakom uzvika. Uz to je priložen deo teksta u kome je nastavnik nastavnički podvukao važne delove. Ti važni delovi su sledeće rečenice.
Prema ljudima s kojima živi, koje voli, on je slab.
Francova slabost se naziva dobrota.
Ne bi joj naredio, kao nekad Tomaš, da položi ogledalo na pod i gola hoda po njemu. (podvučeno crvenim)
Telesna ljubav je nezamisliva bez nasilja. (podvučeno crvenim)
Koliko dugo bi ga podnosila? Ni pet minuta!
– A zašto tu snagu ne upotrebiš ponekad protiv mene? – rekla je. (ceo pasus dijaloga uokviren crvenim uglastim zagradama)
– Zato što ljubav znači odricanje od sile – rekao je Franc tiho.
Sabina je postaa svesna dveju stvari: prvo, da je ta rečenica divna i istinita. Drugo, da se tom rečenicom Franc diskvalifikovao u njenom erotskom životu.
Što kažemo na društvenim mrežama, samo ću ovo ostaviti ovde. Od muškaraca koji su imali izvesne pretenzije da izvrše oblikovanje dobijala sam redom nesuvisle ambivalentno erotske sadržaje. Nezavisno od godina u kojim sam, ta literatura nije bila literatura koja je na nekakav način personalizovani poklon nego nekakav kompendijum za razumevanje njihovog sentimentalnog vaspitanja i erotskih fantazija. Najgore sam prošla sa onima koji su stvaraoci jer su oni delili svoje uratke kojima su kamčili divljenje. Nedavno je Ivana Bulatović, književnica postavila pitanje o tome kako li je ženama pesnika. U zbirci priča Moj muž, Rumena Bužarovska piše o jednom takvom pesniku. Razgovarajući uz kafu, sve mi razmenimo pokoju anegdotu o umetnicima u ljubavi. One su začuđujuće iste, preslikane kao oni crteži sa iz oblasti likovno oblikovanje. Samo što je ovo sada životno oblikovanje.
A žene, zar oblikovanje ne važi za njih?
Dok budu čitali, mnogi će se s pravom zapitati – nije li moguće da i žene budu oblikovateljke? Zašto da ne? Nije to neka praksa određena rodom. I pitanje je skoro na mestu. U mojim godinama, uz znanje i iskustvo i veliki jaz žene bi mogle biti i mnogo efikasnije i perfidnije groomerke od muškaraca. Ako ništa, zato što su se likovnim oblikovanjem bavile tako pedantno da su odgajile celu generaciju groomera svake godine.
U tome i leži ključ, možda smo baš na časovima likovnog izgubile želju da ikog ikad više oblikujemo. Možda smo zato zavidele ili pohrlile da budemo oblikovane, da se bar malo odmorimo od stalnog iscepi list, pozajmi olovku, dodaj, pomozi, pokaži, dovrši. Ovi odnosi nisu nešto što nam je dato rođenjem ali jeste nešto što smo naučile rano, da bismo uopšte zapamtile otkud nam to.
Gledanje svog posla je oblikovanje 2.o
Danas kada sam ozbiljna žena, vratila sam se svojoj prvobitnoj ulozi osobe koja sedi u poslednjoj klupi ćuti i ne odaje prijateljski izraz lica kao neko ko ima dva lista i rezervnu olovku. Šta će mi to. Danas kada se veći deo vremena bavim neformalnom edukacijom mladih, ne pada mi na pamet da vreme koje nije namenjeno prenosu znanja koristim za deljenje linkova. Neko bi čak rekao gatekeeping, ali ja to zovem gledanje svog posla i slanje linka na zahtev. Nikome se ne poturam i nisam presrećna kada me neko, obično dvadeset godina mlađi nešto pita. Nemam nikakve pretenzije da prema sebi oblikujem mlade.
Upornosti pesnika
Na neki čudan način, pomalo se i divim upornosti pesnika i ostalih umetnika da svoje oblikovanje odnosno grooming sprovode tako precizno, postupno i isto, nezavisno od ličnosti žene izabrane da bude učenica. Kažem divim, ali mogla bih da kažem i prezirem. Toliko prezirem da bih išla od žene do žene, od devojke do devojke i govorila – ne treba ti to.
Pametna si, znaš i sama. Ako ne znaš ima Google. Ljudi koji misle da nisi dovoljna, da si malo ili da si previše, nisu ljudi koje želiš blizu. Oni koji bi još nešto da te dopune, da ti iskorene neku naviku, sutra će preuzimati zasluge za tvoj i samo tvoj razvoj. Šta će ti to? Oblikovanje smo naučile u školi, i znale sto puta bolje od onih koji šalju pesme u inbox. Ne treba nam to, ni pre ni sad. Nikad. Ali niko nas nije nikad ni pitao.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: call me hangry 🇫🇷 on Unsplash
