Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome šta je ogledalo imposter sindroma. Pisala sam već o tome kako se sistematski proizvodi taj sindrom koji eto ima ime. Možda nam se samo čini da je svuda oko nas. Ali neosporno je da sindrom uljeza jeste svuda oko nas. Najpre u reklamama kako da ga se oslobodimo.
Videla sam nedavno jedan kurs koji se bazično zasniva na pojednostavljenoj dramaturgiji herojske priče, odnosno postajanju boljim kroz prevazilaženje teškoća. Sve je to dakako životna škola ali imam problem sa tim što je – po ko zna koji put – naša nesigurnost kreirana kako bi nam se nešto novo prodalo. Da pojednostavim, društvo nam kreira sindrom uljeza, enormnu nesigurnost kako bi nam zatim prodalo 1001 kurs za jačanje samopouzdanja. Čekaj, pa ja nisam ni bila nesigurna…
Daću za to jedan primer iz sopstvenog života. Naravno, opet je tema učenje francuskog, s kojim sam, verujem, dosadila i bogu i narodu. Primer je ipak neodoljiv, da ne kažem ogledalo našeg društva…
Prošle godine sam upisala prvi kurs francuskog. Uradila sam nikako placement test, jer sam verovala da taj test treba da odražava svu moju nebrigu o francuskom tokom godina. Ipak, budući da sam francuski učila šest godina u školi i dve na fakultetu, dakle osam ukupno, napisala sam nešto u stilu kako ću protestovati ako me i pored neznanja stave na nivo A1 jer mi je muka od uvoda koji počinju sa Je m’appelle. Tako je i bilo, službenik beogradskog instituta odredio me je na prvi sledeći, nivo A2 i mirno sam otišla na intenzivni kurs u trajanju od dve nedelje koji sam nastavila posle privatno, časovima konverzacije.
Ogledalo znanja
Velika je zabluda da je nemoguće istovremeno znati pluskvamperfekat ili subjunktive a ne znati jednostavne stvari kao što su kako se kaže boranija ili nogavica. Jednostavno – to je svuda i svakako normalno. Ispiti iz jezika nisu takmičenja u tome ko zna više reči. Reči se uče korišćenjem jezika. Ali da se vratim na proces učenja. U aprilu ove godine sam izašla na polaganje ispita B1 – iako niko, pa ni ja sama nije verovao da ću ga položiti.
Možda ne znam dovoljno francuski, ali opet
Ispit nije merilo nekakvog mističnog sveobuhvatnog znanja nego uspešnog pripremanja određenih poglavlja koja se ispituju. Na ispitu niko ne juri da uoči greške, nego je ispit sredstvo da se opiše kako jedna osoba koristi jezik. Koliko razume kada vidi napisano, kada čuje šta se govori, koliko je sposobna da se izrazi pismeno i usmeno. Stvarno nije kvantna fizika. Položila sam, ne odlično, ne granično, nego osrednje (osrednje je moja omiljena reč).
Važnije od samog ispita, bilo mi je kako sistem radi na proizvodnji naše nesigurnosti u nas same. Za naredne, intenzivne kurseve francuskog, koji se organizuju jednom godišnje – u julu, prijavila sam se još mesecima unapred. Znala sam da želim da odvojim leto za usavršavanje, jednostavno jer sam planirala da ceo oktobar provedem u Francuskoj, učeći jezik dalje.
Razlog za učenje francuskog, veoma je jednostavan i o njemu sam pisala. Sledeće godine Teodora, kojoj sam bila mentorka tokom srednje škole, završava studije na SciencesPo. Teodora je načinila ekstremni uspeh upisavši prestižnu školu posle srednje medicinske iz Bujanovca i bila sam jedna od osoba koje su je motivisale u smeru obračunavanja sa sindromom uljeza (…jer šta je drugo mlada osoba s juga Srbije, na prestižnom fakultetu sa dugom istorijom). Danas, želim da i ona bude ponosna na mene (koliko sam ja na nju). Dok je ona studirala, iskoristila sam vreme da učim i ja. Ne patim ni od kakvih kompleksa niti ocena, jednostavno želim da mogu da razgovaram na francuskom bez teškoća. Znam da ocene nisu ogledalo znanja, ali treba mi bar neki parametar napretka.
Važno je imati plan
Prema svom načelnom planu da umesto hobija učim francuski, prijavila sam se na oba intenzivna kursa. Tamo, dočekao me je hladan tuš jer mi je službenica rekla da treba da pohađam B1 ponovo, jer prema njenim rečima nisam imala maksimum poena. Kao neko ko godinama obitava u prosveti, veoma razumem šta je usavršavanje gradiva, ali isto tako razumem i da je položen ispit – položen ispit. Sve što sam ikada naučila, mogla bih znati bolje, ali sistem školovanja je takav da se ne vraćamo na prethodne korake i ne obnavljamo gradivo do besvesti.
Ono što me je posebno iznerviralo – nije činjenica da neko paušalno ocenjuje moje znanje kao nedovoljno, ono se uvek može oceniti kao nedovoljno. Mene je iznervirala isplativost takvog pristupa. U odsustvu napretka – ja bih neograničeno mogla da životarim na kursevima jednog istog nivoa i plaćam ih iznova i iznova. Da su kursevi besplatni, možda bi mi potpuno bilo nevažno odsustvo napretka (dobro, sad lažem – naravno da mi ne bi bilo svejedno). No, u toj situaciji gde izdvojim novac za usavršavanje i želim da idem dalje – vraćanje jednostavno nije opcija.
Sve ovo pišem da potcrtam još jednom – od naših nesigurnosti se zarađuje. Kada pogledam u ogledalo – vidim neuspehe i nesavršenosti. To nije deo moje ličnosti. Nisam fantomski postala nesigurna. Naravno, postoji milion i jedan način da se osoba koja je presamopouzdana (što nisam) spusti. Uvek je moguće nekom pokazati gde mu je mesto. Sistem obrazovanja je nešto sasvim drugo, pre svega sistem. U tom sistemu jasan je način na koji se meri napredak – polažu se testovi. O tome koliko su testovi dobri ili nisu možemo polemisati – ali ne možemo se praviti da ne postoje. Nećemo ići okolo i ispitivati lekare koliko su poena imali na kom ispitu i nećemo relativizovati njihove diplome bez obzira koliko sumnjali u sistem visokog obrazovanja. Ocene nisu ogledalo znanja bla bla bla… Ali ne možemo se pretvarati da travari leče bolje nego lekari.
Uništeno samopouzdanje je ogledalo industrije usavršavanja
U Francusku sam, pre pet nedelja došla sama, uništenog samopouzdanja. Prvi dan škole bila je poplava a ja nisam stigla da se uplašim što je poplava nego što ću izgubiti dragocena četri sata učenja koji će me totalno unazaditi. Postoji posebna vrsta anksioznosti u koju nas gura nepoverenje u naše znanje, posebno kada ono dolazi sa mesta autoriteta. Kada službenica instituta za jezike kaže da moje znanje nije dovoljno, to nije isto kao kada to kaže neko iz društva. Verujem joj zbog pozicije koju ima.
Prvo što sam profesorki francuskog u Srbiji javila jeste da mislim da ću za mesec dana u Francuskoj nazadovati. Svi pričaju bez ikakvog osvrtanja na glagolska vremena, ne radimo nikakve vežbe a od domaćih ne stižem da vežbam za naredni ispit koji se približava. U svakom smislu katastrofa. Časovi su skupi a vreme prolazi brzo, imam utisak da će svakog trenutka neko primetiti kako tu uopšte ne pripadam. Učenje mi nije nikakva radost već konstantno suočavanje sa sopstvenim neznanjem i greškama. I tako do samog kraja.
Očaj bez ikakve katarze
Svaku noć sam provodila očajnija nego prethodnog dana. Možda nije do sistema, nego do mene. Razmišljala sam čak kako bi bilo pravedno da se vratim na početni nivo, da sve ponovo ispočetka probam, ovog puta pravilno. Ponoviću, ova osećanja su meni strana, nikada nisam bila nesigurna ali naravno da nisam samopouzdana ma šta ko rekao. A kako sam introvertna i ni na srpskom, ni na engleskom ne volim small talk, verovala sam, nikad neću progovoriti ni sa kim ni reč.
Prolazili su dani a ja nisam pričala ni sa kim van škole, nisam upoznala nikog novog i jedino što sam umela je da ponekad pričam sama sa sobom ili gledam filmove. Svakako, imala sam utisak da mi ništa od toga ne ulazi u glavu. Ako bi me neko pitao, rekla bih da se sećam samo uvrede salope, koju sam čula u jednom filmu, to je sve što sam naučila.
Prvi i poslednji… Dan mrmota
Poslednji dan u školu, pošao je Goran sa mnom da upozna moju profesorku Pauline i drugare o kojima sam mu do tada samo pričala. Ne mogu reći da su me iznenadile reči Pauline o meni, jer sam znala da sam joj simpatična. Iznenadilo me je nešto drugo, rekla je kako sam posebno komunikativna, volim da pričam i veoma sam dopadljiva i saradljiva. To nikada sama ne bih rekla za sebe. Isto je i napisala u opisnim ocenama, koje su standard u učenju jezika u Francuskoj. Nešto kao profil učenice. U njemu ne stoji da sam stidljiva, da teško sklapam poznanstva i da uglavnom ne znam šta da kažem.
Istog dana bio je i test za školu u Francuskoj Alijansi u Nici. Lagala bih kad bih rekla da nisam bila motivisana lepim ocenama i srdačnim rastankom sa profesorkom i drugarima u Kanu. Bila sam motivisana ali isto tako i duboko uplašena od usmenog testa koji traje petnaest minuta. Koliko god su mi lepe reči popravile samopouzdanje iz prikrajka je vrebao strah da sam ih sve uspešno prevarila. U stvari, na testu će se otkriti koliko ja ništa ne znam i koliko ću se izblamirati nesvešću o sopstvenom neznanju. Na test sam otišla kao na pogubljenje. Našla sam mesto, tačnije ćošak u stanu u kom se ne vidi ni kuhinja ni polunerazmešten kreveti i uključila se na zoom razgovor.
Test nije ogledalo znanja, već opis
Naravno, test je počeo pitanjem da se opišem i koliko god da sam želela da ponovim spremljeni monolog sa B1 ispita, ni u tome nisam uspela. Jednostavno, rekla sam prve dve rečenice a zatim počela da lupetam nešto o tome kako mi je na poslu, šta radi Goran i kako mi je bilo na kursu francuskog a kako u Brazilu ove zime. Posle toga, usledio je pismeni deo ispita koji sam bila ubeđena da ću pokidati. Dok nije rekla da za pet minuta treba da napišem šta su problemi u mom gradu i koja su rešenja. Sablaznila sam se da za to imam pet minuta, a nemam pojma gde su akcenti na tastaturi i kucam ekstremno sporo.
Uspaničila sam se da li da prvo pišem olovkom pa prekucam i na kraju nisam ni imala vremena nego sam napisala deset rečenica koje su mi delovale suvislo. U rezimeu koji mi je profesorka dala, shvatila sam da sam promašila rod reči grad, i to dva puta, da grešku cementiram do kraja. Nisam smela da se pogledam u ogledalo, ono je neumitno govorilo samo jedno – ako ne znaš osnovno, čemu se ti nadaš…
Beton, samo beton
Da nisam bila toliko uzbuđena, počela bih da plačem od tog antiklimaksa – da pravim početničke greške posle četri nedelje svakodnevnog učenja. Rezultate sam čekala kao smrtnu presudu a oblak srama me je gušio nekoliko sati. Nisam ni razumela da li ću na rezultate čekati dva dana – do ponedeljka ili će doći nekad ranije. Od stresa i galopirajućeg osećaja besmisla, nisam ni čula ni razumela bilo šta.
Nisam propustila da svima kažem kako sam uradila očajno i da se nadam usrdno da me neće ubaciti u grupu A2 gde se rade bazične konverzacije o boraniji za ručak i boji haljine u butiku. Smešno je što sam u međuvremenu regularno koristila francuski u dogovoru sa gazdaricom oko indukcione ploče ili sa poštom za paket koji sam očekivala. Nisam mogla da primetim ništa realno, opterećena time kako će mi od ocene zavisiti samopouzdanje i stvarnost. Već sam bila prijavila polaganje B2 u Novom Sadu u novembru, i u tom trenutku sam pomislila kako sam se 200% precenila. Ko će sad spremati još jedan ispit, kada mi je već muka od svih testova na svetu.
Rezultati nisu ogledalo ničega
Kad su rezultati stigli, izvesno sam mislila da je u pitanju greška. Službenik Francuske alijanse u Nici me je obavestio da se u ponedeljak (danas) pojavim u sali Simone Veil gde me čeka nastavnik Geoffrey na kursu C1 (nivoi od A1 do C2 su procene na internacionalnoj skali učenja stranih jezika). U ogledalu nisam videla drugu, vrednu osobu. Bilo je još gore – bila sam ubeđena da je po sredi greška. Uprkos narastajućem osećaju da sam uljez, i da mora da su me pomešali sa nekim, svesno sam odlučila da ćutim. Neću napisati mail u kome se razotkrivam kao paćenica, neka sumnja u sebe ostane moja mračna tajna.
Još jedan ponedeljak, još jedan početak.
Prvo sam krišom proverila da li im možda fali B2 grupa pa su me gurnuli u C1 jer nemaju dovoljno učenika van sezone. Sve je moguće… Na tabli je bilo jasno istaknuto da postoje i časovi precizno određeni kao B1.2 ili B2/C1. Ok, ispala bih glupa da sam pisala. Na ulazu u školu dali su mi knjige i radne listove. Piše C1 i dalje. Niko se nije predomislio.
Ušla sam na čas – tamo naravno puno ljudi. Prva pomisao – svi sve znaju i u prvih pet minuta kad progovorim shvatiće da su se zeznuli. Videla sam u prošloj školi kad su jednog dečka prebacili iz više grupe u nižu jer nije mogao da prati nastavu. To postoji. Pričala sam i čekala da profesor kaže Hej, nećemo moći ovako, hajde da probaš u nižoj grupi. Ništa.
Sve teče normalno (za posebnu studiju je činjenica da svesno zanemarujem kako nastavu pratim bez teškoća a da je to potpuno nemoguće u slučaju da je nivo neodgovarajući). I tako se manje više završio prvi dan. Niko me nije ispitivao da govorim naizust sve nepravilne glagole, niko se nije izrugivao kad pomešam reči strah i cilj, internet i internirac. Niko.
Očaj je moje prirodno stanje
Ako bi me neko pitao kako mi je bilo – rekla bih očajno. Teško mi je, izvan svih mojih granica komfora i izazovno do krajnjih granica. Da li sam se sakrila u mišiju rupu, naravno da nisam. Kao i obično, razgovarala sam, odgovarala i zapisivala nove reči. Verovatno preokret svakog učenja jezika počne tamo gde osvestimo da jezik učimo zbog komunikacije. A ne zbog demonstriranja znanja različitih glagolskih oblika. Potpuno novi svet. Priznajem da sam pomislila da je to marketing strategija – svakoga staviti na nivo viši od onog koji ima, kako bih istovremeno bila ponosna i skomna. Radi! Za mene radi svakako bolje nego izazivanje osećaja nesigurnosti radi novih i novih časova rada na sebi.
I još nešto. Previše pričamo o tome kako industrija izaziva naše nesigurnosti u vezi sa telom. Uvek postoji ta priča kako stalno vidimo nesavršenosti, tipa proširene pore na nosu, pa onda mudri saveti predlažu da se neko vreme i ne gledamo u ogledalo. Poredeći se sa idealima iz časopisa i reklama uvek smo nedovoljno osvežene, zategnute i mlade. Industrija znanja je mnogo mnogo veće pritajeno zlo. Ona nas svakog dana ubeđuje da ne znamo ono što znamo, da smo nedovoljno pametne a svet ipak veruje da je pamet važnija od izgleda. Sindrom uljeza je samo jedna od posledica ovog stalnog procesa poniženja u kome obitavamo. Samo što za um nemamo ogledalo.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Mattyas Lamar / Unsplash
