Ne delimo perspektive. Ponekad mi se čini da su muškarci i žene odvojeni zidovima, a pouzdano znam da nisu. Brat i ja, odrasli smo kao blizanci. Okićeni za novu godinu šarenim svetlucavim trakama. Obučeni u velike roditeljske sakoe drečavih boja imitiramo NKOTB na klub stolu ispred kauča gde sedi cela porodica. Delimo sokić i čokoladicu, sendviče sa paštetom i ajvarom. Imamo iste mišiće za plivanje, iste kupaće gaće Speedo. Istim gelom (vallera) pravimo frizure. Zavisno od likova koje tumačimo, pretvaramo se u životinje, ljude, druge devojčice i dečake, mi smo sve, mi možemo sve.
Nestajemo iz perspektive
Danas, ja sam samo žena. Potpuno druge perspektive i mogućnosti. Mislim o tome intenzivno kada mi je na pitanje da li može da stane u Šapcu, da odemo do toaleta i popijemo kafu, vozač rekao jednostavno – Ne stajemo. On je rekao da ne stajemo a ja sam osetila kako nestajem. Osetila sam da je normalno da nas tri sačekamo dok kupi sendvič jer je gladan, dok kupi gorivo jer autu treba gorivo, dok kupi hot dog jer je i dalje gladan. Potrebe jednog čoveka, bivšeg dečaka, i potrebe automobila, sasvim su ispred naših potreba. Naše tri potrebe. Imale smo komentar kako ne možemo da idemo u toalete na pumpama BH i Srbije jer su prljavi i nikad nemaju papira. Strpljivo smo čekale i nismo se ni obraćale. A kad smo se obratile, dobile smo kratko – Ne stajemo.
Moja raskrsnica je sledeća. Ako počnem da se ubeđujem, zlobna sam. Ako samo mirno pristanem, osećam da gori u meni sto lomača na kojima su se grejale sto hiljada žena pre mene. Osećam da ih izdajem. I tako svaki put. Kada nečiji brižno odgajeni sin iskazuje ono što je njemu normalno a meni ne – svoju rodom zarađenu prednost. Biva onim što je naučen – pravim muškarcem kakvog su ga stvorile godine poslušnosti svih oko njega.
Kazablanka
Vozač nas dovozi pred davno napuštenu kafanu Kazablanka u Lipničkom Šoru. Ja ćutim. Guglam gde smo. Valjda radi, kaže on, a zna da ne radi, na kafani se vidi da ne radi. Izađite da proverite, kaže koristeći imperativ i znak uzvika. Izađite… ponavljam odsutno s tri tačke, a znam da neću baš ja izaći. Pretvorila sam se u eho koji nestaje. Situacija je možda neprijatna ali ja sam poništena već od pre i nemam pravu reakciju.
Nisam išla na časove asertivne komunikacije i prosto sam ljuta i ćutim pasivnoagresivno kao nečija majka, nečija tašta. Uvređena sam kao Emilija Popadić, ali nikog nije briga za to. Jelena sa zadnjeg sedišta kaže da će ona proveriti, gledam mir u kome Sale – tako je zabeležen u telefonu – Sale pogledom prati Jelenu kako odlazi u očigledno prazan lokal imena Kazablanka i hvata se za kvaku. Napolju je kiša i u svemu neprijatno vreme za izlazak iz kola. Jelena je ipak izašla. Vraća se i kaže ono što smo već znali – Ne radi.
Njihove perspektive ili ne daj pare unapred
Nije trebalo da mu daš pare unapred, kaže Jelena. Verovatno je u pravu, ali priznajem naglas da mi to nije palo na pamet. Sedimo u kafani i motelu Bašta, dvadesetak kilometara dalje. U takozvanoj Bašti jedine smo žene. Pored nas je sto sa devet pijanih muškaraca, lenja je nedelja. Na plakatu koji je na ulazu u restoran i smeštaj Bašta, vidi se da je za danas bila zakazana Traktorijada ali nije održana jer pada kiša. Možda je održana a mi dolazimo kasno, u sumrak. Pet je sati i nije uopšte kasno.
Naručila sam kafu, rekla sam po navici americano. Konobar a možda i vlasnik ili njegov sin je rekao to je ono sa vodom. Rekla sam produženi sa vodom i kiselu trudeći se da zvučim narodskije. Ne bih naručila espresso uopšte da nisam videla ogromni i skupi espresso aparat.
Osećam se loše što sam pomenula nešto što ovaj simpatični momak ne zna, osećam se loše što ovaj momak mora da mi kuva kafu a nju kuvaju samo žene. On je tu da jednim pokretom otvori pivo, za žene Fantu, takve stvari. Da iznese oval pečenja i lak pomfrit koji će dostaviti kuvarica povezana maramom iz kuhinje koja se ne vidi. Nešto kao što jedu oni muškarci pored, on im kaže – mi radimo do dvanaest samo polako – i smeje se. Nama donese dve kafe i Fantu, ne donese kiselu, ali ja ga ne opominjem jer ne vidim svrhu u tome. Naplati nam odmah, ne da nam račun. Vraća kusur u dinar, ostavljamo kusur koji nije ni pogledao više, kao ni naš sto.
Vozač nije ušao sa nama.
Smenjujemo se u toaletu. Toalet ženski je čist i skroz prazan, žena jednostavno nema. Pitam Jelenu i Tanju, šta misle gde je vozač. Tanja kaže da je ljut. Na koga je ljut – pitam. Na tebe, zbog tebe smo skrenuli s puta. Ali nismo skrenule – nismo nigde skrenule, zamolila sam da skrenemo on je odbio.
Zašto je sada ljut? Trebalo bi da sam ljuta ja. Ljuta sam, pitam se da li sam dovoljno pokazala da sam ljuta. On se sada sveti. Sada nas vodi na druga mesta, jer nismo htele na pumpe kao što je predlagao. I zašto uopšte sedi u kolima? Hoćeš da idem da vidim šta je s njim- pita Jelena. Možda Jelena sad pravi balans, da pokaže da nisu sve žene kao ja. Prava žena je brižna, zapita se šta nije u redu ako samo sedi u kolima dok pada kiša.
Žene to rade, brinu.
Tako je i s majstorima – nastavlja se Jelena. Pola sad a pola kad završi posao, tako je trebalo. Kaže, a ja se sećam kako mi je Tamara pričala hiljadu priča o majstorima i znam kako sam joj zavidela što zna da se postavi.
Zamišljam da sam puno spretnija da iz novčanika olako izvadim jednu novčanicu kao iz filma. Kažem – Evo, a ostatak ćeš dobiti kad bezbedno stignemo kući, vozi sad. – Pravi western. Ne persiram. Ionako kad persiram on počne da govori u prvom licu množine, kao da se ruga, kao da govori za sve muškarce ili firmu a ne samo sebe. Ne znam u čemu je problem. Zamišljam kako bi trebalo… U vožnji da ćutimo, ili da pričamo o politici i ratu, možda fudbalu i današnjim auto trkama kod Vlasenice. Pitam se da li je Filip, iz moje izdavačke kuće imao nekada neku neprijatnost.
Filip ima dva metra i duplo je veći od mene, ima širok osmeh i dobre oči. Odbijam čak i tu pomisao, Filipu se ništa od ovoga ne bi desilo, Filipa svi vole. I ja volim Filipa. Sa Filipom bi sedeo za stolom ovaj Sale, ne bi onako sedeo sam u kolima kao sad. Brže pijem kafu jer mi je istinski krivo da Sale sedi sam iako me užasno nervira i znam da nije u pravu. Prošlo je dvadeset minuta. Ne znam da li zna to Sale, ali svi vozači moraju da prave pauze da se odmore. Sigurno to zna. Podsećam se da je Sale odrastao. Sale takođe nije moj otac, brat ili muž i da nema potrebe da brinem kako se oseća. Saleta vidim prvi put u životu. Ipak sam žena, brinem.
Vrisak
Neposredno pre toga, pročitala sam da je nagradu za neobjavljeni roman izdavačke kuće V. B. Z. iz Zagreba na 17. festivalu Vrisak u Rijeci, koja iznosi 15000 evra dobio Goran Samardžić, meni nepoznat kao pisac ali poznat kao suvlasnik važne izdavačke kuće u Sarajevu, Buybook. On se navodno povukao sa svih funkcija nakon što je javnost odnosno mi svi, protestovali danima kada je naučnoj novinarki Jeleni Kalinić posle niza seksističkih šala ponudio i fildžan pun svojih reproduktivnih ćelija, neformalnije i prostački rečeno. Kažem navodno se povukao jer sam proverila, i na svim novim izdanjima Buybooka je potpisan za izdavača, valjda je nemoguće povući se iz vlasništva, iz izdavaštva. Ratobornije među nama, odmahnule bi glavom i rekle – Ha, PR stunt. Laž, drugim rečima.
Guglam, u bosanskoj Azri slika sa porodicom piše naslov: Svi u porodici se volimo više nego što je normalno. Sekund predugo mislim o tom naslovu. Goran Samardžić potpisan je za izdavača na knjigama koje sam kupila u Buybook knjižari, tri knjige samo ove godine, šezdeset maraka, tako nešto. Alternativa je bila da ne kupim, tačno. Da li sam dovoljno solidarna? Prekorevam se zbog toga.
Dok sedimo u kafiću nakon promocije knjige autorke koju cenim, kažem drugarici da je ovo knjižara od onog misleći na obznanjenog seksistu. Da li je on bio partner jedne žene koju znam ili je neko drugi? Kad sam žena moram da uđem u trač, mislim. To su oni s kojima ne treba imati ništa ali to ne kažem. Šta je za nekoga trač, za nekoga je život. Opet perspektive.
Njegov kolega isto knjižar, izdavač, vlasnik kako god, sedi sa nama i tek iz nekog konteksta shvata, ko se čime bavi. I mi pišemo. Uređujemo. Mislim, šta bi da mi sad zavisi život od njih. Ipak, za njega, ja ne postojim kao ni on i njegovi drugari za mene. Dva sveta. Too bad, zato što bi za moju karijeru bilo bolje da imam više momčadi, a ne istih takvih kao ja, žena, feministkinja…
U objašnjenju žirija perspektive žirija
U objašnjenju žirija, u kome su bili Vanja Kulaš, Strahimir Primorac, Mile Stojić, Drago Glamuzina i Jagna Pogačnik (predsednica) a koji je Samardžiću dao nagradu privukao me je ton objašnjenja. Tako se piše o muškim rukopisima. Ima moć da čitatelja zgrabi i ne pušta ili strast, sigurno i očaj, čak brutalnost. Tako kažu. „Grobar pasa“ Gorana Samardžića izmrvljena je proza rašpaste teksture i velikog dramskog naboja, melanž brutalnih epizoda i žovijalnih ekshibicija, fatalističko balansiranje na rubu titrava ushićenja i prijeteće melankolije.
A ja zamišljam rukopis koji i nije roman, nastao bez urednika, bez sumnje, sigurno kako to veliki dječak nespojiv s njegovom kronološkom dobi šezdesetogodišnjaka obično radi – samo klikom na dugme send. Never complain, never explain, moto je, kažu, kraljevske britanske porodice. Čitam dalje obrazloženje i mislim o tom žiriju koji ga piše previše je još mangupske vitalnosti, zaigranosti, spremnosti na svaki rizik, verovatno bih se složila. Previše bi bilo i meni.
Drugačije perspektive
Imamo drugačije perspektive ali u tome im dajem za pravo. Samo bi se žena naljutila da žiri njenu prozu nazove monkey mind jer žene su takve, naljute se. Mi ne razumemo te muške šale, to čašćavanje nagradama od 15000 evra. Nikad nismo čule za tako nešto. Mislim o tome da li je burazerski ton uvek u književnosti ili samo tamo gde ima para i slave. Moj pogled na svet književnost je sasvim drugačiji. Možda su to dva sveta.
U putu za Sarajevo, jedan drugi vozač je pričao o tome kako nije baš siguran, ali ga je jedna pevačica muvala. – Ma ajte – kažem ja, da skrenem priču na drugu stranu, pitam – da li je to bilo pre ili posle albuma? Čovek ne zna, kaže da ne sluša tu vrstu muzike. – Rezervisala u hotelu samo jednu sobu – nastavlja. To je za njega bila linija koju nije želeo da pređe. Razmišljam kako se osećao pozvan da spava u toj jednoj sobi. To nikad ne bih pomislila. Kaže njegova devojka eto, pokazujući mu ilustrovane novine, u kojim je jedna od tema bio ljubavni status te pevačice. Nije se desilo, to znam. Joj, hvala bogu što nisam poznata pevačica sada bi svi porodično pretresali ove kolumne koje pišem. U književnosti, znam da sam bezbedna. To se ne čita.
Vrisak Štefice Cvek
Na nedavnoj dodeli nagrade Štefica Cvek gde ima žena a nema novca, dva sam sata slušala književne analize i nagrade nisu bile obrazložene frazama koje ništa ne znače ili ako i znače – onda je to što znače loše, vrlo loše. Kako ja detetu da objasnim Vrisak obrazloženje u kome piše:
Pripovjedni je glas sav u kontradikciji
proza krcata poezijom
šašavi humor
strast, sigurno i očaj
brutalnost životnog iskustva koje je moralo biti ispisano baš evo sada i upravo tako
Iz tog, posve formalnog i rekla bih levom rukom napisanog obrazloženja zašto pomenutom suvlasniku izdavačke kuće dati nagradu, posebno mi je privukla pažnju jedna fraza – O vjeri u život u dobi kad se čini da bi možda najjednostavnije bilo od njega odustati . Hm, tako nešto je napisala Magda Janjić u predgovoru za moj prvi roman. Ona kaže – Preispituje život onda kada mislimo da treba da prestane ili kada nikome nije do njega.
Naravno da ne mislim da je iko prepisao s korica mog romana – moj roman je u tom kontekstu nevidljiv, kao i ja, kao i ovo što ću napisati. Zanimljivo mi je bilo nešto drugo. Razlika između ovih romana, od kojih jedan preispituje život šašavog šezdesetogodišnjaka a drugi dvadesetsedmogodišnje žene koja ima rak. Dovođenje u ravan te dve pivotalne tačke, nešto što zovemo kriza srednjih godina i šta je za koga kriza srednjih godina – da li su srednje godine šezdeset ili dvadeset sedam. Neko život preispituje neko u njega veruje. Razlika je.
Džejn Fonda
Pada mi na pamet Džejn Fonda koja kaže kako u životu želi samo pouzdanje belog srednjeklasnog muškarca, na šta dodajem u srednjim godinama. Mislim na sve one muškarce srednjih godina od četrdeset do sedamdeset čijem se samopouzdanju divim. Iako oni posvećuju čitave rukopise da nam preodoče taj svoj sunovrat, od valjda srećnih momačkih dana punih erekcije – do sada otužnih ljudi u srednjim godinama koji se bore za svaku kap života i izlučevina, da ne kažem fildžan. A iz moje perspektive – jer moja perspektiva nije reproduktivna – te srednje godine kako god ih uzeli kao četrdeset ili šezdeset, nedostižna su tačka samopouzdanja bilo koje žene. A znam baš puno žena.
Kako nam je bilo i kako će nam biti
Mi smo možda odrastali u istim stanovima i jeli iste torte sa puterom koji se zgrudvao. Možda smo bojili jezike lizalicama i izbegavali smo da redovno peremo zube kad nam se za to pružila prilika. Ali nemamo iste perspektive. Mi ćemo se sresti sa onima sa kojima smo piškile u pesku, jednom kao odrasle žene i muškarci ali oni će tada biti stariji.
Oni će više znati i objasniće nam da smo sve to (sve pod milim bogom) pogrešno razumele. Reći će da im je žao što smo mi to tako razumele. Objasniće nam kako jeste. Mi ćemo ćutati i gledati ispred sebe. Ćutaćemo dok se svi smeju. Mislićemo da se smeju nama, ali nama se niko ne smeje. Mi smo lake i nevidljive. Možda će nas to naljutiti. Posle ćemo reći da nas boli glava. Izvinićemo se i poći kući ranije. Nemamo smisla za zabavu. I to je tako. Tamo negde, daleko i nedostižno, u ilustrovanim novinama postoje žene koje su bolje, razumnije, brižnije. Mi nismo te. Sve je do perspektive.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Penghao Xiong on Unsplash
